SVEDOK Internet



Broj 1156.

Poseta
5561161

Kada ovi odu sa vlasti, u zatvore će dolaziti narod kao na ekskurziju, da ih gleda sve na jednom mestu

Nije Vučić kriv, mi smo…

Poraz jahača apokalipse

Đukanović od Crne Gore pravi talibansku državu

Benzinska pumpa koja je u doba sankcija postala supermarket!


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Reagovanje: Šta se krije iza, zasad, samo verbalnog (nacionalističko-fašističkog) napada Radmile Šekerinske na Ivana Stoilkovića i Srbe u Makedoniji?
Za sve je kriv samo car Dušan Silni…
Piše: Piše: Slobodan Turlakov

       Došla je na red i Makedonija. I ona je, u liku narodnog poslanika Sobranja Makedonije, Radmile Šekerinske, na sednici makedonskog parlamenta, rekla svom kolegi, poslaniku Demokratske partije Srba u Makedoniji, „da ide iz Makedonije, kući“, dakle u - Srbiju!
       Pošto niko u Sobranju nije reagovao na tu, njenu, jasno, izraženu želju, može se zaključiti, da nije (ona) jedina koja tako misli!
       Udruženje Srba u Makedoniji, tražilo od stranke kojoj pomenuta gospođa pripada (SDSM), čija je čak i predsednik jednom bila, da se ogradi od njene izjave...ali, dabome, ni oni to nisu učinili. A i zašto bi?
       Kažemo - dabome, jer je očito da ta Radmila ne bi izletala sa takvom jednom nepriličnom i neevropskom izjavom, koja ima svoje uporište u jednoj nedokazivoj samoobmani, po kojoj je makedonski narod na terenu Makedonije autohton narod, baš kao što i Šiptari tvrde da su autohtoni na Kometu, pa i u zapadnoj Makedoniji!
       Do ovog i ovakvog izjašnjavanja u samom makedonskom parlamentu, kriv je niko drugi nego sam car Dušan Silni. Naime, u želji da se sve što podseća na srpsko poreklo na tom terenu, oni su u Dušanovoj carskoj prestonici, njegov most, koji se od vajkada zove Dušanov, prekrstili u „kameni most“!
       To je i bio razlog da pomenuti srpski poslanik reaguje, smatrajući da je to krajnje nekulturni čin, što je tu gđu Šekerinsku „ponukalo“ da ga pošalje, zasad, u...Srbiju. A ako hoće, može i na Kosovo.
       Nema sumnje da im je bilo mnogo pametnije da su Cara Dušana, preimenovali u Makedonca, uostalom kao i Kraljevića Marka i tolike druge srpske velmože na tim prostorima, i kao šta ta gospođa nema problema sa novokomponovanim prezimenom, ne bi ni Makedonci imali problema sa tim Kamenim mostom, utoliko pre što bi mogli da se hvale da su imali cara, koji se baš na tom mostu krunisao i učinio ih carskim narodom! Imali bi čak koristi od tog usvojenja, jer bi idući njegovim carskim itinerarima, povećali prihode od turizma.
       Mogli bi čak i da traže Prizren, kao prvu prestonicu njihovog cara! Čak sa većim pravom nego što traže Pčinjski manastir! Jer, svako ko je iole pri zdravoj pameti, daće prednost Caru Dušanu, pred nekakvim zasedanjem Antifašističkog sobranja Makedonije.
       Međutim, bez obzira kako će se cela ova stvar sa nepoželjnim Srbima svršiti, Makedonstvujušči ne bi smeli da nikada zaborave na neke činjenice.
       Najpre, da je u vreme Nemanjića, a posebno cara Dušana, desna obala Vardara bila sastavni srpske države, koju su naseljavali Srbi, da je u vreme Osmanlija, Kosovski Vilajet sa Skopljem kao glavnim gradom, i severnim delom Bitoljskog, činio Staru Srbiju. Da su tamošnji Srbi imali tri srpske gimnazije (Solun, Skoplje i Bitolj), i jednu srpsku bogosloviju u Prizrenu, i da je još u vreme prvog Namesništva (1868-1872), bilo 70 srpskih muških škola (i u Ohridu, Štipu, Prilepu, Kičevu, Velesu, Kratovu, Kumanovu, Gostivaru, Tetovu, u manastiru Sv. Jovana kraj Bitolja - dakle i van zvaničnog atara Stare Srbije) i 7 srpskih ženskih osnovnih škola, sa srpskim učiteljima i srpskim udžbenicima koji su im besplatno slati iz Kneževine Srbije.
       U skopskoj gimnaziji radili su mnogi znani srpski profesori, među njima i čuveni geolog Petković, đak Jovana Žujovića, čiju će katedru naslediti na beogradskom Univerzitetu. Uostalom, kao što je istureno odeljenje beogradskog filozofskog fakulteta u Skoplju, nakon 1918, po naučnoj spremnosti njegovih nastavnika, u po nečem bio čak i ispred njega, baš kao i skopsko „Naučno društvo“ sa svojim časopisom. (Da ne pominjem prof. dr Čedu Simića koji je Makedoniju izlečio od malarije, uništivši legla komaraca).
       Dakle, ako je gospođa Radmila poručila sa govornice Sobranja, Ivanu Stojilkoviću, da „ide iz Makedonije - kući“, misleći pri tome svakako na Srbiju, onda bih i ja, sa svoje strane, preporučio gđi Radimili, da i ona ide svojoj kući! Drugo je pitanje, naravno, prema onome što sam gore naveo, gde je ta - njena kuća!
       Iako je Ivan rođen u Makedoniji i proveo ceo svoj vek u njoj, on bi kao Srbin, mogao da dođe i da se naseli u Srbiju, a gde biste Vi, gospođo „ski“, mogli da odete. Možda u onu doteranu i falsifikovanu Istoriju (baš bih voleo da pročitam tu Istoriju), koju uče deca u Makedoniji, po kojoj smo mi Srbi, vaši okupatori.
       A istina je, međutim, samo jedna, i ona glasi: Sve što se danas zove Makedonijom, to je nastalo samo blagodareći srpskoj krvi i odlučnošću srpske diplomatije! Pa ipak, ta istina im nije smetala da starosedeoce Srbe i srpske koloniste, 1941. proteruju iz Makedonije i razdragano dočekaju Bugare kao oslobodioce! Videlo se i kakve! Kao i 1915!
       General Dragutin Milutinović u nekrologu sanitetskom brigadnom generalu Milanu T. Žerajliću, rođenom Nevesinjcu, koji je svoju brojnu familiju preveo u okolinu Skoplja, gde im je kupio imanja i kuće, po svojoj smrti sahranjen je u Skoplju, što je bio povod Milutinoviću da poruči: „Neka mu bude laka srpska zemlja u Dušanovom Skoplju, za koju je brinuo, žrtvovao se, radio u ratu i miru“.
       Kada je mogla da bira gde će ići za nastavnicu, Delfa Ivanić, budući osnivač „Kola srpskih sestara“ (1903), koje je svoju prvu obilnu pomoć odnelo stradalnicima Ilindanskog ustanka, između tolikih mesta, izabarala je - Dušanovo Skoplje! A Milan Piroćanac koji je 1867, bio sekretar kneza Nikole, pričajući o Crnogorcima, kaže kako po ceo dan žvaću sušeno kozje meso, i maštaju o Dušanovom carstvu!
       Konačno, nesrećni kralj Aleksandar kad se opredelio za Jugoslaviju, imao je u vidu činjenicu, da će ta nova država, biti po prostranstvu veća od Dušanovog carstva, što ga je činilo i slepim i ponosnim.
       Ali, ne neću o Makedoncima i njihovoj sadašnjoj demokratskoj vlasti, već bi o ovoj ovde. Naime, kad je rečeni Ivan Stojilković sreo gđu Šekerinsku (deda Avram, legendarni guverner Narodne banke, rodom iz Bitolja, otkrio nam je da su i njega i njegovu familiju terali da od Avramović, postanu Aćimovski, koje su „vić“ preinačivali i drugim Srbima u - „ski“. Pa tako u Beogradu imamo docenta za violinu Aćimoski, a njenog brata dekana u Nišu, Aćimovića! Baš kao što sam ja služio vojsku u Mostaru, sa nekim Krstevskim, a brat mu bio prvak beograska opere, Krsta Krstić!... A koliko je takvih!)... ona mu rekla:
       „Videćete vi svoga Boga, kad mi dođemo na vlast!“
       I naš prijatelj Ivan Stojilković, presavije tabak, te uputi žalbu svim stranim ambasadorima u Skoplju, tražeći od njih zaštitu od mogućih progona, ali svakako od razvijanja mržnje prema Srbima.
       U ovoj srpskoj vladi postoji ministar za dijasporu, koji je već, sutradan, 8. decembra, mogao da pročita u novinma poruku gđe Radmile u makedonskom Sobranju, te da preko našeg poslanstva u Skoplju, uloži protest i traži objašnjenje od tamoše vlasti! Ništa!
       Ali ova vlada ima i premijera i predsednika države, pa red bi bio da se odrede, a postoji i tzv. parlamenat, i njen šef, koja se svaki čas oglašava u novinama. I opet - ništa!












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX