SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5695791

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Novi roman Veroslava RanČiĆa „Ubistvo patrijarha“ (3)
Ministar policije podnosi ostavku

       Veroslav Rančić, naš domaći majstor pisane reči, autor bestselera: Kontrolisana javnost (tri atentata na Slobodana Miloševića), Faustov rulet, Srpski rulet, Incest i Konačna istina je, posle svog poslednjeg (nadamo se ne i bukvalno) i romana „UBISTVO PATRIJARHA“, koji se ove nedelje, u izdanju „Dereta“, pojavljuje pred čitaocima, čini se da je na putu da za Srpsku pravoslavnu crkvu postane ono što je Den Braun za katoličku.
       U romanu „Ubistvo patrijarha“, iako se ograđuje u uvodu - rečenicom:
       - Razume se, ovo se nije dogodlo...
       - pa shodno tome, ličnosti, događaji, institucije, mesto događanja u dimenziji kakvi su ovde, isključivo rezultat moje fikcije, i ma kakva eventualna sličnost sa bilo kim i bilo čim nalazi se van mojih želja i namera... ali to ne znači da se ne može dogoditi...(V.R.)...Veroslav Rančić razobličava najmračnije tajne iz istorije srpske crkve, a pažljivom čitaocu, nikako ne može da promakne činjenica, dakle ne fikcija, da su mnogi likovi, junaci i antijunaci ove dramatične, uzbudljive, a aromom triler-priče, toliko prepoznatljivi, da im samo slika nedostaje...
       Priređivaču ovog teksta, a verujem i drugim čitaocima, mnogi likovi i delovi iz knjige (koju sam u jednom dahu, za noć i dan - pročitao!) prepoznatljivi su do bola...
       Mnogi dođaji zadiru duboko u prošlost SPC, neki još sveži, ali Rančić ih otkriva, ubedljivim kazivanjem, tako da i ono o čemu se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi decenijama samo šapuće, ili iz straha prećutkuje, može da bude baš tako kako je Rančić u svom triler-zapletu na više stotina stranica knjige (369), napisao...
       Među koricama ove knjige, koja će ove godine, nejverovatnije biti i najčitanija, nalazi se mnogo toga: od dosad bar, strogo čuvanih najvećih tajnih SPC-a, do onog što se zbiva iza zidina srpskog pravoslavlja...
       Piše Rančić o nemoralu visokodostojnika, o drogi koja je našla svoje mesto i u crkvi, i o skrnavljenju najvećih svetinja, sve u ime Boga i za Boga... Od ucena, podmetanja, nameštanja, uloge UDBE i DB-a, do ubistava, falsifikovanja i do ogromnog novca koji se iza zidina SPC, po Rančiću, valja...
       Iako priređivač ovog prikaza knjige, moja malenkost, pouzdano zna da su mnogi ljdi iz vrha SPC-a pročitali knjigu, neki još u rukopsu, SCP zasad ćuti, ali je realno očekivati da jedna ovakva knjiga, ma koliko se autor ograđivao da je čista fikcija i da je svaka sličnost nenamerna, naići na žestoku reakciju crve i njenih najviših organa...
       Rančić je, istina, u knjizi, nagovestio i pravac daljeg razbijanja SPC, upliv ogromnog novca preko određenih of-šor kompanija, do velikog i konstantnog pranja novca.
       U knjizi-fikciji- Rančić je realist do kraja: sve ono što piše, može da bude, a mnogo toga je već i bilo...
       Dakle, „Ubistvo patrijarha“ Veroslava Rančića, profesora, urednika, publiciste, književnika, romanopisca, dramskog pisca i pisca dečjih pesama i urednika đačkih časopisa, već trese srpsku, pre svega verujuću javnost, tako da očekujemo, rekosmo, i reakciju crkve.
       Istina, Rančić je svojim preciznim i ubedljivim kazivanjem otežao, umnogome, eventualni odgovor crkve na ovaj roman, ali čudni su putevi gospodnji...
       Zasad, istina, u SPC muk i neverica...
       Dokle?
       Možda zauvek!?
       Jer i sam autor tvrdi u knjizi da se u SPC mnogo toga vekovima zna, ali ne rešava, ne zato što se ne želi (a ima i toga) već i iz nemoći, a pokazati nemoć javno, bilo bi pogubno za budućnost SPC...
       Vladan Dinić
      
       ********
       ...Očajanje koje je Petru gušilo prešlo je u razorni bes.
       Potpuno je razumela monaha Justina zašto se okovao i bacio s mosta. Ništa mu drugo nije ostalo, ako je verovao u Boga, a bio Satanin monah.
       Izašla je iz tuš-kabine i dugo se trljala ubrusom. Navukla je pantalone i teksas-košulju. Ušla je u sobu, ali se nije usudila da baci pogled ka fotografijama na stolu. Podigla je torbu i izvukla Zevsov mobilni telefon. Uključila ga je. Ha displeju se pojavilo Zevsovo nasmejano lice. Ušla je u meni „poruke“ i otkucala:
       „Moramo se odmah videti.“
       Poslala je poruku.
       Trenutak kasnije, oglasio se mobilni.
       „Dođi kod Dva jelena. Ručam sa ministrom policije. Odlične paprike punjene sirom.“
       Pokupila je fotografije, okrećući glavu na drugu stranu.
       Svet se ruši, a on ždere sa ministrom policije paprike punjene sirom!
       Kola je ostavila u žutoj zoni preko puta grčke ambasade. Spustila se ulicom Strahinjića Bana i popela kaldrmom Skadarske. Ušla je u restoran Dva jelena.
       Zevs i ministar policije sedeli su u dnu restorana, za stolom pretrpanim hranom.
       - Znamo - galamio je Zevs. - Skočio pop s mosta! Jebiga, svet je opasno mesto. Pa šta? Hoću da kažem, pa šta je to čime hoćeš da me obraduješ? Čim se ti meni javljaš, negde grmi.
       Izvukla je koverat iz torbe. - Mislim da bi ovo trebalo da pogledate...- Mahnula je prema praznini restorana.
       Zevs je podigao obrve. - Ministar policije ne vidi ni ono što mu je ispred nosa... Daj.
       Pružila mu je koverat. Zevs je samo delimično izvukao prvu fotografiju, okrenuvši je poleđinom prema ministru.
       - Na njegovom licu nije se pojavio izraz iznenađenja. Bilo je bezizražajno.
       - Da vidim! - Ministar policije pružio je ruku prema koverti.
       - Jebi se! - Koverat je pomeren van dometa njegove šake.
       - Šta je to? - Ministar je salvetom brisao masna usta, naginjući se preko stola.
       - Gledaj večeras Televiziju Impuls.
       Zevs je ustao. Mahnuo je prema pretrpanom stolu. - Ovo na moj račun.
       - Vidimo se sutra uveče na malom fudbalu?
       - Sutra uveče verovatno nećeš biti ministar policije, ako demokratska vlast bude demokratska. A ja fudbal ne igram sa žandarima. - Zevs je spustio ruku na Petrino rame. - Hajdemo, curo, da im jebemo oca...
       Subota, osamnaesti maj, 19:30
       Tri kamere u Studiju 1 bile su uključene. Na njihovim kontrolnim ekranima videlo se kako Zevs ulazi. Kao i prethodne večeri, tri munjevita fleša iz različitih uglova pokazala su kako se upućuje ka fotelji u sredini studija. Desnu ruku je podigao prema centralnoj kameri i zatvorivši levo oko kao da nišani u središte mete, savio je tri prsta u pesnicu, a kažiprstom i palcem “pucao” u gledaoce.
       Petra je stajala oslonjena leđima o plastičnu oblogu zida režije, prekrštenih ruku, dok su joj se oči sklapale.
       Biće da je izmislila novu dimenziju spavanja: stojeći stav u TV studiju. Sačekaće da Zevs završi, i onda će odjuriti da izljubi krevet.
       Zevs se spustio u fotelju i prebacio nogu preko noge. Vodio je računa da mu se odbojna belina listova između kratkih čarapa i donje ivice pantalona ne vidi. Popravio je crnu kravatu i revere crnog odela. Država je proglasila trodnevnu žalost povodom smrti patrijarha, i on je, eto, to poštovao. Povukao je dlanom no slepoočnici i konačno pogledao u kameru broj 1.
       - Dobro veče, poštovani gledaoci. Sada je tačno dvadeset časova i dva minuta. Obećao sam da ću vam se obratiti ukoliko ministar policije ne odgovori na pitanja koja sam mu postavio sinoć u ovom istom terminu. Nažalost, nisam u mogućnosti da to učnim na način koji smatram dostojnim novinarske profesije i dostojnim gledalaca naše Televizije Impuls. Nadam se da ćete primiti moje izvinjenje. Zašto nisam u mogućnosti?
       Gledao je netremice u kameru, kao da okleva.
       - U toku protekla devedeset dva časa, odigrali su se strašni događaji, pred kojima častan čovek i dobar hrišćanin, pravoslavac, mora da zanemi. Ja sam častan čovek, dobar sam hrišćanin i dobar sam pravoslavac, ali možda baš zato, zabranjeno mi je da govorim.
       Iz džepa sakoa izvukao je list hartije presavijen na četiri. Lagano ga je razvio i potom se zagledao u odštampan tekst. Pogledao je kameru jedan i podigao hartiju, okrećući je prema kameri dva i tri.
       - Molim kolege kamermane da zumiraju potpis na dnu ove zabrane.
       Na kontrolnom ekranu, postavljenom ispod kamere jedan, okrenutom prema Zevsu i nevidljivom za gledaoce, koji je pokazivao šta je u programu, video se potpis ministra policije.
       Zevs se malo ispravio u fotelji. Opet je popravio crnu kravatu.
       - Ovo što sledi mogao je, kako mi to kažemo na televiziji, da odradi bilo koji novinar, ali ukoliko se ministar policije obruši na Televiziju Impuls, želim da se obruši na mene. Ukoliko ‘neorganizovana’ i policiji nedostupna grupa ‘huligana’ počne da preti smrću, kao što je to učinila pre dva dana našoj novinarki, želim da preti meni... - Mahnuo je prema kameri 2. Reč je izdelio na slogove.
       - Za-bra-na!
       Dokument je potpuno raširio i okretao ga levo i desno, sasvim lagano, kako bi kamere mogle da zumiraju zaglavlje ministarstva policije i reč “Zabrana“.
       Zevs je nanovo prešao rukom preko crne kravate.
       - Danas, tačno u 16:36, u Televiziju Impuls stigao je ovaj dokument. Videli ste da ga je potpisao ministar policije lično. Reč je o zabrani. Gospodin ministar policije zabranjuje - on zabranjuje, poštovani gledaoci - zabranjuje da se na bilo koji način komentarišu dešavanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Zabranjuje da se komentarišu ubistva patrijarha Njegove svetosti gospodina Aleksandra, vladike Vasilija i samoubistvo monaha Justina! Pošto su se u međuvremenu dogodila još dva ubistva, ubijen je vladika Josif, i danas između 14 i 15 časova, vladika Teodosije, pretpostavljam da bi gospodin ministar policije zabranio da se i o njima govori. Ne razumem zašto! Da li zbog potpune nesposobnosti policije da reši zločine? Ako je to zbog današnjeg proglašenja trodnevne žalosti od države, dobro. Nećemo komentarisati strašne događaje. Ali, toliko o slobodi medija kod nas.
       Duboko je udahnuo vazduh. Gledaoci su mogli da pomisle kako su se sve nevolje sveta sručile na njega. Ćutao je samo nekoliko sekundi, ali pred malim ekranima je izgledalo kao da protiču sati. I on je to znao. Konačno je podigao pogled prema kameri jedan.
       - Ali, poštovani gledaoci, nigde u’Zabrani’ ministarstva policije ne stoji da se ne sme razmišljati. Znači li to da je gospodini ministar policije konačno shvatio da takvu zabranu ne može da izda? Verovatno - da! To tumačim kao - dozvolu da mogu da razmišljam. Da slobodno mogu da razmišljam kao građanin ove zemlje demokratskog uređenja. Dakle, imamo zabranu komentarisanja, znači javnog govora, ali ne i zabranu da smemo da mislimo. Zbog toga ću vas upoznati sa nekim svojim razmišljanjima. Na polovini vaših ekrana pojaviće se vertikalna linija; ona će podeliti moje misli koje me trenutno opsedaju, od emitovanja snimaka koje je načinila naša ekipa, i koji su provocirali ta razmišljanja... Ukoliko po završetku emitovanja ne budem u ovoj fotelji, to će značiti da je gospodin ministar policije poslao svoju najbolju interventnu ekipu da me odvede na informativni razgovor, verovatno sa njim... To je slobodoumno i demokratski. Napominjem, poštovani gledaoci, da ono što sledi ne bi trebalo da vide mladi. Kao i pre dve večeri, zamoliću vas da ih pošaljete u drugu sobu, ukoliko je imate, napolje, pošaljite ih bilo gde... Možda ćemo tako uspeti da ih ne otrujemo zlom od malena.
       Zevs je uperio kažiprst prema kameri tri i načinio pokret kao da puca.
       Na levoj strani ekrana počeli su da se nižu snimci sa odgovarajućim potpisima, dok je na desnoj ‘curio’ tekst Zevsovih pitanja upućenih ministru policije...
       …Zevs se pojavio uživo. Gledao je u kameru broj 1. Netremice. - Poštovani gledaoci, videli ste koja pitanja postavljam sebi. Svako od vas ko je dobar hrišćanin, dobar pravoslavac, si guran sam da će dati pravi odgovor. Televizija Impuls nastaviće da traga za istinom. Hvala vam što ste bili sa nama.
      
       Krenula je odjavna špica.
       Zevs je ustao i dreknuo prema režiji: - Mala, dovedi Škljokicu u moju kancelariju.
       Jel’to on meni nešto kaže?
       - Sada?
       - Ne, nego odmah.
       Pet minuta kasnije, Lončica je uvela Petru i Buleta u Zevsovu kancelariju.
       - Uđite, uđite, vredni moji.
       Ušli su vredni njegovi.
       - Bio sam sjajan! Dobro, o tome nećemo. Lončice, recite onoj Skrivalici da uzme malu kameru i čeka me pored kola.
       Lončica je nestala.
       - Ovako... - Zevs je uživao trljajući ruke. - Ja sada idem na mali fudbal.
       On ide na mali fudbal?!
       - Vi idete na mali fudbal!
       - Zašto te to čudi, curo? - počeo je da se kikoće. - Jednom sam to već rekao...Večeras neću igrati.
       Baš čudno!
       - Baš čudno, je l’ da? Neću da igram. Idem da zajebavam ministra policije i pri tom imam nameru da mu jebem oca.
       - A šta Bule i ja radimo u toj opscenoj zabavi?
       Ponovo se zakikotao. - Zar niste shvatili? Vi ste ključni voajeri, koji se ne vide!
       Subota, osamnaesti maj, 20:36, teren za mali fudbal
       Mali fudbal su igrali kao i svake sedmice. Iako su u skupštinskoj dvorani išli na verbalna koplja, nazivajući jedni druge najgnusnijim imenima koja se mogu zamisliti, predstavnici desetak stranaka redovno su se sastajali u prijateljskom nadmetanju između dva gola. Pobedu ili poraz slavili su na zajedničkoj prijateljskoj večeri.
       Zevs je zakasnio namerno. Kada je ušao pod ogromni balon koji je pokrivao igralište, ministar policije je šutnuo fudbal ka njemu.
       - Dobro, da li si ti normalan? Što mi to radiš?
       - Gospodine ministre - u Zevsovom glasu ni nagoveštaja od podsmeha - na šta mislite?
       - Nemoj da se zajebavaš! Hoćeš da isforsiraš moju ostavku. - Savio je lakat. - Ovoliko ćeš da je iznudiš.
       - Ja ne želim vašu ostavku, gospodine ministre. Mislim da to najiskrenije želi domaća javnost.
       Pripadnici ostalih stranaka počeli su da se smeju. Sjajno su se zabavljali.
       - Domaća javnost neka gleda svoja posla - graknuo je ministar policije. - Ne razumem zašto si se ostrvio na mene?
       - Pitate li me privatno ili zvanično?
       - Jebi se i privatno i zvanično. Predsednik me je zvao...
       - Znači li to da je predsednikovo mišljenje za vas važno?
       - Predsednik stranke, a ne države!
       - To je već nešto drugo. Siđite sa mesta ministra policije ili promenite stranku. Vi ste vlasnik svog mandata i ne može vam predsednik stranke diktirati šta i kako da radite. Opozicija će vas odmah prihvatiti u svoje ljupko naručje.
       - Jebi se ljupko i ti, i opozicija! Komplikuješ mi situaciju...
       - Gospodine ministre, ja pokušavam da razumem vaš bes, ali ne uspevam. Možda se rešenje naslućuje u vašem eventualnom budućem potezu, ukoliko ne napustite fotelju ministra policije, da konačno počnete da se mešate u posao koji bi trebalo da radite. Ubijaju popove, gospodine ministre, a vi igrate fudbal. E,to nije normalno.
       Ministar policije je stajao zureći u Zevsa. Njegov crni šorts, previše širok da bi sakrio bezobrazno opušteni stomak, još više je isticao belinu nogu i čvornovata kolena. Brkovi su mu se nakostrešili. Okrenuo se prema saigračima, koji su se bezočno cerili, kao da od njih traži pomoć.
       - Čujete li ovog drkadžiju? Šta on uobražava da jeste?! - Raširio je ruke, lagano ih podigao, pa ih potom spustio u potpunoj nemoći. - Šta si postigao večerašnjim nastupom...
       - Nadam se da sam vam pomogao da oslabite koji kilogram. Nutricionista će imati manje posla i tvrditi da je to njegova zasluga. Nagradite ga. Vi, inače, imate naviku da nagrađujete one koji to ne zaslužuju.
       -... osim što si podigao prašinu koja će se do jutra slegnuti?
       - Ja ću onda podići novu.
       - To nije prijateljski.
       - Gospodine ministre, otkada smo nas dvojica prijatelji? To je nešto iznenađujuće! Ukoliko mislite na nekoliko zajedničkih ručkova i večera o trošku moje televizije, i odigranih utakmica, živite u prokletoj zabludi. To nije ni dokaz, ni zalog bilo kakvog prijateljstva. Mada se vi ponašate prijateljsko srpski. Šaljete mi prijateljsku zabranu, prijateljski me ometate u informisanju javnosti, prijateljski mi pretite...
       - Znaš li koliko izgovora imam da ti zagorčam život? Mogu da te uhapsim kad hoću.
       - Ne sumnjam da možete. Ali imate li razloga za takav čin?
       - Otkada je potreban razlog da policija hapsi?
       - Mislio sam da treba.
       - Ja ću ti reći: ni jedan jedini. Nabiću te u Centralni, a onda ću da smislim dva miliona razloga - od podrivanja državne bezbednosti do sumnje da se baviš trafikingom, od veleizdaje do trgovine oružjem, pronevere novca, lažnih računa, neplaćenog poreza, napastvovanja službenica koje će se zakleti da si bio nasrtljiv...Da ne pominjem drogu... Ne postoji šta ne mogu da pljusnem u lice tvojih gledalaca - a da to ne zvuči kao istina.
       Zevs je lagano klimao. - Pretpostavljao sam da ćete biti usedelički sitničavi. Pogodila vas je istina i sada demonstrirate svoju moć.
       - Nego šta! Nemaš pojma na koga si krenuo.
       - Imam. I zato mislim korak dalje od vas...- Zevs je ispružio ruku. Na njegovom dlanu ležao je digitalni diktafon, nalik na manji mobilni telefon. Crvena tačkica na desnoj strani je pokazivala da još snima.
       Ministar policije je zapanjeno piljio u malenu spravu.
       - Snimio si! Kakvo si ti pokvareno đubre. Misliš li da ne mogu da dokažem da je glas lažiran? Dovešću deset, dovešću pedeset stručnjaka koji će potvrditi da glas nije moj već da je neko imitirao. Mogu sve što hoću dok sam na ovom položaju.
       Zevs je podigao ruku i mahnuo preko svog ramena. - Ne sumnjam da možete dovesti pedeset ‘stručnjaka’ koji će potvrditi da je vaš glas lažiran, ali sumnjam da možete dovesti i jednog jedinog stručnjaka koji će potvrditi da vi niste vi - snimljeni kamerom Televizije Impuls. Pogledajte garderobu, gospodine ministre. Vidite li?
       U prostoru balona predviđenog za odlaganje odeće, između okačenih pantalona, košulja i sakoa provirivao je okular televizijske kamere.
       Zevs je ispružio dlan sa diktafonom. - Ja sam ovo snimio za moju ličnu kolekciju, a snimatelj je snimio ton i sliku za informisanje naših gledalaca.
       Okrenuo se i pošao prema izlazu.
       - Ovo se neće tako završiti - pištao je za njim ministar policije.
       - Neće. Završiće se večeras u našim vestima.
       Zevs je izašao.
       Ministar policije je stajao bezmalo oduzet, a zatim je podivljao. - Ne zna s kim se uhvatio!...Kurva od prijatelja! - Jurnuo je prema garderobi. Iz sakoa je izvukao mobilni telefon i ukucao nekoliko brojeva.
       - Dežurni, daj mi interventnu... - Čekao je. - Platiće za sve...Za ovo, za izgubljene utakmice...Dok je živ neće progutati paprike sa sirom...
       Subota, osamnaesti maj, 21:04
       Službena kola Televizije Impuls ušla su na parking-prostor ispred centralne zgrade i zaustavila se pored gvozdenih stubova na čijim se vrhovima nalazio otpremnik.
       Vozač je otvorio vrata kada se iz mraka prema automobilu sjurila grupa ljudi u uniformama interventne brigade. Na glavama su imali fantomke, oružje su uperili u vozača i snimatelja, urlajući svom snagom:
       - Na zemlju!
       - Lezi!
       - Dole glavu!
       Šutirajući ih u cevanice razdvojili su im noge, ruke su im povukli na potiljak i dalje urlajući:
       - Ne mrdaj!
       Nisu ni trepnuli.
       Jedan iz grupe je rekao mirno: - Gde je kaseta? - Očigledno je komandovao ekipom.
       - Koja kaseta? - Snimatelj je jedva uspeo da malo pomeri glavu kako bi izgovorio pitanje.
       Čovek ga je podigao sa lakoćom. Strahovit udarac pogodio ga je u jagodičnu kost. Za trenutak mu se zamaglilo pred očima. Otok ea podlivom pojavio se odmah.
       - Sa mnom hoćeš da se zajebavaš? - Novi udarac oborio ga je na beton. Sledeći je bio čizmom u rebra. Skoro da ga je onesvestio. - Ona koju si snimio sakriven kao kurva.
       - U boksu kamere.
       - Izvuci je.
       - Moram da ustanem.
       - Marš skote! - Ponovo je osetio udarac u rebra. Potom su ga dve ruke cimnule i bacile prema automobilu. -Vadi!
       Pod svetlom parkinga snimatelj je video krupnog muškarca i kroz prorez fantomke oči koje su ga ledeno gledale. Sagnuo se i iz kutije na kameri izvukao kasetu. Pružio je starešini interventne jedinice.
       - To je ta?
       Snimatelj je nemoćno raširio ruke.
       - Nemoj da nije, inače ću se vratiti i tada ćeš razumeti da leđa mogu da budu mekša od stomaka. Ukoliko preživiš. - Čovek se okrenuo prema petorici sa oružjem. - Pokret.
       Sledećeg trenutka ušli su u policijsko vozilo.
       Sedeći u dnu parkinga u kolima sa logom Televizije Impuls, Bule je, zabačen unazad, snimao kompletnu scenu.
       - Zumiraj tablicu na kolima - prošaputala je Petra, sedeći iza njega.
       Bule je promenio rakurs.
       Vozilo interventne brigade napustilo je parking.
       Istovremeno se oglasio Petrin mobilni telefon, dobijen od Zevsa.
       Pritisnula je taster.
       - Jeste li sve snimili?
       - Kao rođendansku žurku.
       - I tablicu?
       - Nju posebno.
       - Donesi.
       Stojeći kraj prozora svog kabineta u potpunom mraku, Zevs je lagano isključio mobilni telefon. Gledao je kako obezbeđenje njegove televizije istrčava iz zgrade i podiže snimatelja i vozača. Moraće obojici da da debeo bonus... Ili, poslaće ih sa porodicama na krstarenje... Bilo gde.
       I održaće reč datu ministru policije: sve će emitovati u specijalnoj emisiji Vesti kroz dvadeset šest minuta, ukoliko ne sruše Televiziju Impuls kada otkriju da su dobili praznu kasetu.
       Okrenuo se prema “plazmi“. Preko celog ekrana išla je slika ministra policija i bandarola sa tekstom:
       Ministar policije podneo neopozivu ostavku?
       U specijalnoj emisiji Vesti u 21.30 samo na našoj televiziji.
       Subota, osamnaesti maj, 21:30
       Logo Televizije Impuls vrteo se kao najavna špica vanrednih Vesti.
       Pošto se završila, emitovan je telop sa rečenicom:
       Ministar policije podneo neopozivu ostavku?
       Onda su se pojavila lica dvojice muškaraca oblivena krvlju i sa podlivima. Jednome je oko bilo potpuno zatvoreno, drugi je imao posekotine na desnom obrazu i rasečenu usnu.
       Kada se kamera udaljila, videlo se da kraj njih stoji Zevs. Gledao je u kameru 1.
       - Užasnuti ste! Ko ne bi bio! Pred vama su dvojica naših radnika - snimatelj i vozač. Zlikovački su prebijeni na parkingu naše televizije zato što su radili svoj posao. I zato što se to nije dopalo gospodinu ministru policije. Ali, da biste razumeli zašto se gospodin ministar policije ostrvio na radnike Televizije Impuls - njih će sada prebaciti u Urgentni centar - predlažem da pogledate šta smo danas snimili u 21:04 u Centru za mali fudbal.
       Zevs je podigao kažiprst prema režiji.
       I onda je krenuo snimak.
       Desetak narodnih poslanika i ministar policije igraju mali fudbal.
       Petnaestak sekundi kasnije, u kadar je ušao Zevs snimljen s leđa.
       Ministar policije je zastao, držeći nogu na fudbalu i okrenuo se prema Zevsu.
       - Dobro, zašto mi to radiš?
       A onda je išao ceo snimak razgovora koji su vodili Zevs i ministar policije, uključujući i sve njegove pretnje upućene direktoru i vlasniku Televizije Impuls.
       Snimak se završio razrogačenim očima, u krupnom planu, ministra policije.
       Kamera 1 ponovo je fiksirala Zevsa. Bio je sam u studiju.
       - Poštovani gledaoci, ovo što ste videli nije potrebno komentarisati. Ali, ako mislite da je to vrhunac osionosti nekoga koga je njegova stranka dovela na mesto od vitalne važnosti za ovu zemlju - Zevs se gorko nasmejao - varate se.
       Nekoliko trenutaka je ćutao, posmatrajući svoje nokte. Potom je podigao pogled prema kameri 2.
       - Čovek bi rekao, poštovani gledaoci, da se gospodin M. P. razljutio. I jeste. Šta takav čovek, sa osećanjem nezamenljivog jer mu je stranka na vlasti, može da uradi, pokazaće vam snimak koji smo načinili na parkingu naše televizije.
       Ozbiljno je mahnuo glavom prema kameri tri, kao da izdaje nalog za emitovanje snimka.
       Buletov snimak je krenuo od ulaska automobila Televizije Impuls na parking. U trenutku kada se zaustavio, iz mraka su na njega jurnuli pripadnici interventne jedinice.
       A potom sve što se dogodilo na parkingu sa krupnim planovima napadača, čizme koje udaraju u tela snimatelja i vozača, zversko divljanje jačeg... I konačno odlazak sa parkinga u kolima čije je tablice Bule snimio u krupnom planu.
       Kada se završio snimak, Zevs je dugo ćutao gledajući u kameru 1. Konačno je progovorio:
       - Vozilo kojim su pobegli kao poslednje kukavice, a jesu kukavice, siledžije koje su pretukle našeg vozača i snimatelja, pripadaju interventnoj brigadi naše policije. Nalog za njihovu akciju mora da odobri ministar policije. - Nanovo je ćutao. I ponovo je netremice gledao u kameru 1.
       Konačno je s naporom udahnuo vazduh.
       - Posle ovog divljanja njegovih ljudi no njegovom nalogu, tražim u ime građana ove države da ministar policije podnese neopozivu ostavku. Odmah! Poštovani gledaoci, videćemo šta će doneti sutrašnji dan.
       Kamera se povukla unazad. Zevs je sedeo u svojoj ogromnoj fotelji, prekrstivši ruke u krilu. Onda je podigao desnu ruku, i no svom običaju „pucao“ u kameru…
















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX