SVEDOK Internet



Broj 946.

Poseta
1887925

Šta bi se desilo da pametni progovore, a budale zaćute?

Mentalno, ekonomsko i duhovno silovanje Srbije

GLOBALNI SEKS ODNOSNO - NIŠ S LEĐA

Bezimena elita

Srbija je bila arena uzavrele misli i ideja. Nekada


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

TUK NA LUK - Poslednje zbogom prof. dr Slobodana Turlakova Mišku Vukotiću: EVO, I JA DA ZAVRŠIM
Sumnjiva uloga serdara Janka Vukotića

       Ko zna, možda je bilo bolje i da nismo započinjali. Utoliko pre što sam se ja bavio isključivo oko Vaše neistinite tvrdnje da je Srbija anektirala 1918. Crnu Goru, uprkos činjenici da je na Velikoj skupštini srpskog naroda u Crnoj Gori, u Podgorici, doneta jednoglasna odluka o ujedinjenju Crne Gore sa Srbijom. Da je to tako potvrdila je i Internacionalna komisija pod predsedništvom francuskog generala Franše D’Eperea u Podgorici 8. feb.1919:
       „1. Da su trupe u CG jugoslovenske, a ne srpske, da njihov broj u celoj zemlji ne prelazi 500, i da se oni nisu mešali u izbore.
       2. Da su izbori bili slobodni.
       3. Da su izbori izvršeni slobodnije, nego oni za vreme kralja Nikole.“
       Rekao sam i to, iako je ta podgorička skupština izabrala delegaciju na čelu sa vladikom dr. Gavrilom, da odnese njenu odluku u Beograd, kako bi se i formalno proglasilo ujedinjenje, do tog proglasa nije došlo, jer srpska Narodna skupština, koja je po Ustavu kraljevine Srbije, jedina nadležna za takav akt, nije bila na okupu. Šta više, ona nije bila na okupu ni 18.nov/1.dec.1918, kada je regent Aleksandar neustavno, pa dakle i nevažeće, proglasio Kraljevstvo SHS, i da je srpska Skupština sazvana tek 14. (27) decembra, da primi k znanju to ujedinjenje i da sebe raspusti. Drugim rečima, od toga dana više nema ni Srbije.
       Dakle, sve ono što se dalje i docnije dešavalo je stvar vlade Kraljevstva SHS i regenta, crnogorskog unuka, i ja u to ne želim da ulazim. A što se pak Božićne pobune 1918. na Cetinju tiče, stvari stoje onako kako sam naveo na osnovu neobjavljenih „Memoara“ generala Dragutina Milutinovića i knjige Mile Kordića „Crnogorska buna 1919 -1924“) (Beograd 1986)
       Evo šta kaže general Milutinović:
       „Pred odlazak za Peć, 8. oktobra (po starom), primi me regent Aleksandar i reče mi i ovo: „Pri radu u Crnoj Gori nemojte biti meka srca. Kralju Nikoli treba zabraniti dolaza u Crnu Goru, po svaku cenu, pa ma upotrebili i krajnja sredstva.“..
       „Inače, nikakava priprema nije bila izvršena za rad u severnoj Albaniji (ka Skadru) i Crnoj Gori. Uz to, bila je određena i mala snaga …, pa zato sumnjam da bi se Austrijanci … mogli tako brzo isterati, da našim trupama, na naš poziv, nisu prišli u pomoć crnogorski bataljoni, kao i ranije krstareći (partizanski) odredi.
       Naša snaga bila je: II Jugoslovenski puk (tri bataljona) i jedna brdska baterija od 4 topa, vod konjice. Dalje, Kosta Pećanac i njegovi četnici, koji su se nalazili negde oko Peći, kao i neke francuske trupe, ali koje su se od Đakovice odvojile i otišle za Skadar..
       Zbog teškoća oko ishrane, crnogorski su se bataljoni uskoro morali raspustiti, a mi sami ostati sa vrlo slabim trupama, koje su zbog borbe, a i bolesti (gripa), ubrzo bile desetkovane.
       I sa tako slabim trupama moralo se i na dalje goniti neprijatelja sa teritorije CG i težiti što pre obali Jadranskog mora, zbog ishrane, jer tada u CG, kao i u severnoj Albaniji, hrane nije bilo ni u redovnim prilikama, a sada još manje, jer je neprijatelj prilikom povlačenja sve uništio.
       Na teritoriji CG imali smo ostavljene vrlo slabe posade, i to: u Plavu, Gusinju, Andrijevici, Tuzi i Kolašinu (u svakom od ovih mesta po dve desetine), a u Baru jednu četu od koje je vod bio u Vir Pazaru i Rijeci, a na Cetinju tri slabe čete boraca (oko 250 vojnika), i po jedna četa u Podgorici i Nikšiću (a iz ove poslednje jedan vod u Danilovgradu). Sve ostalo sa brdskom baterijom, kao i sa komandantom II Jugoslovenskog puka, potpukovnikom Grgurom Ristićem, bilo je u Kotoru i Boki Kotorskoj, zbog čuvanja ogromnog zaplenjenog materijala, iz baze austrijskih operativnih jedinica u Crnoj Gori i severnoj Albaniji“.
       „Komandantu Skadarskih trupa bio je pridodat i naročiti Crnogorski odbor, na čijem čelu, u prvo vreme, beše prof. Petar Kosović. Uskoro dođe i profesor Svetozar Tomić, kao delegat vlade sa Krfa, sa kojom je opštio samostalno i neposredno, mimo mene kao komandanta.
       Zbog rđavih puteva i nikakvih prevoznih sredstava, ostali službenici stizahu vrlo neuredno. Bili su određeni za poslove agitacione prirode (za ujedinjinje sa Srbijom, pod dinastijom Karađorđevića). Oni behu za taj posao nevešti i malo ih ko od Crnogoraca znao i poznavao. Oni, kao naši, Srbijanski oficiri i činovnici, behu se otuđili od svoje braće u Crnoj Gori, i bili su bez ikakvog autoriteta.
       21. oktobra stiže me u Andrijevici i Janko Spasojević, koji je, kako se posle pokazalo, imao uza se i 200.000 dinara za agitacione ciljeve, ali on je sve te novce razdao među svoje pleme (Vasojevića).
       Iz Podgorice, Odbor se obratio kraljevskoj vladi, tražeći još milion dinara. Odbor raspisa i izbore za Veliku narodnu skupštinu i odredi mesto za njen sastanak u Podgorici. Naglasih Odboru da je trebalo Skupština da bude tamo gde je i ranije bivala, na Cetinju. Odbor izjavi da neće da ide stopama kralja Nikole, i da im je Cetinje mrsko..
       Sakupljena Skupština, 10. novembra 1918, u Podgorici, bila je poglavito sastavljena od mladih ljudi...vrlo brzo je završila svoj posao, već u utorak 13. novembra. U rezoluciji Velika narodna skupština detronirala je kralja Nikolu i njegovu dinastiju, a dinastiju Karađorđevića proglasila za vladajuću, kao i ujedinjenje sa Srbijom. Konfiskovaše zatim i kraljevo imanje na Cetinju.
       Iz sredine Velike narodne skupštine bio je izabran „Narodni izvršni odbor“ od pet članova, oni su imali da upravljaju CG. Od svih njih najuticajniji beše Marko Daković, kao vođa celokupne crnogorske omladine. Vojvoda Stevan Vukotić, brat kraljice Milene, bio je tipičan Crnogorac, vrlo karakteran i čovek od reči. Pravi džentlmen. Pa i ostali članovi behu ljudi vrlo ugledni, popularni, čestiti i oduševljeni za ujedinjenje sa Srbijom.
       U Podgorici obrati mi se poverljivim pitanjem J. Spasojević, kako bi bilo da ispratim četničkog vojvodu Kostu Pećanca, sa njegovim ljudima u Bar ili Ulcinj, pa da on svrši sa kraljem Nikolom, ako ovaj pokuša da se iskrca na teritiriju CG. Pećanac na to pristaje. Ja njegovo mišljenje nisam delio. Rekoh mu da ću ja sam otići na susret kralju Nikoli, ako se ma gde iskrca.
       Možda kralju Nikoli nije trebalo sprečiti dolazak u Crnu Goru, s obziroim na njegove ranije zasluge, kao i na zasluge njegove dvestogodišnje dinastije. Mogle su mu se ukazati sve počasti u novoj državi, pa pošto je već bio u godinama, to ga postepeno privoleti (milom ili silom) da ostavi presto svome unuku, po ženskoj liniji (docnijem kralju Aleksandru). Od njegovog dolaska imali bismo samo koristi. Sumnjam da bismo izgubili Skadar na konferenciji mira u Parizu, jer su Crnogorci, sa kraljem Nikolom 1912. i 1913, najviše žrtava podneli za njegovo zauzimanje (oko 10.000). Šta bi značio Skadar za novu državu, nije potrebno objašnjavati.
       Sutradan, 18. decembra, u 11 časova, došao je na moj poziv Rista Popović, bivši ministar kralja Nikole, koji je 1894. svršio prava u Beogradu:
       „Pozvao sam vas, da vam skrenem pažnju da je ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom, delo naroda, i ono je što se kaže „fait accompli“ Mi, Srbi, nismo došli u Crnu Goru da pokorimo crnogorski narod i da vršimo revolucije, već smo došli da proteramo neprijatelja, u čemu smo uspeli, uz pomoć crnogorskih bataljona.“
       „Do mene dolaze glasovi, da ste vi protivnik ovog stanja i da svim silama radite da ovo promenite i izazovete nered. Napominjem vam, kao inteligentnom čoveku i javnom radniku, da je Vaš takav rad štetan po našu opšu stvar.“
       „Neću i ne dam da bude građanski rat u Crnoj Gori!“
       Na ovo je R. Popović odgovorio da je on protiv toga, što je Crna Gora sa Srbijom ušla u Jugoslaviju, već je trebalo sama da uđe. Napomenuo sam mu da sada nije vreme raspravljati o tome. Dalje, da se ja ne mešam u političke stvari i kao vojniku „Narodni izvršni odbor“ je za mene zakonita vlast. Ma kakav pokret protiv ovoga stanja, srešće se sa nama kao oružanom silom“.
       Odmah posle toga uđe đakon mitropolita Mitrofana Bana, koji mi predade jedno pismo, u kom se govorilo o pobuni.
       „Početak akcije očekuje se ovih dana, od prilike u idući petak, 21. ov. m. Odlazak g. Jovana Plamenca sa Cetinja za Crmnicu, biće znak za početak akcije. Pokretači se nadaju sigurnom uspjehu. Imaju neke veze sa inostranstvom, preko Skadra.
       Ljubotin, 18. dec. 1918, god.
       Odani Vam
       Pop Stevo Drecun, s. r.“
       Tog dana otidoh u selo Bajice, predgrađe Cetinja, gde je bio štab pobunjenika - oficira crnogorske vojske, od kojih je najžučnije i najvaternije govorio komandir Đuro Drašković, kao i poručnik Ilija Bećir, koji mi reče: „Ili ćete vi, Srbijanci, napolje iz Crne Gore, ili će krv leći, gospodine generale, drugog izlaza nema i ne može biti!“
       Sutradan dođe kod mene general Vukotić. Upitah ga otkud on? Reče mi da se skoro vratio iz internacije, pa čuvši za moju nevolju, probio se kroz predstraže pobunjenika, pa da zajedno da pogine sa mnom, ovde na Cetinju, jer mi smo ratni drugovi još sa Bregalnice. Ovo me jako potrese i uzbudi. Zahvalih se seradaru na ovom patriotskom gestu, ne znajući i ne pogađajući, pravi smer njegovoga dolaska kod mene.
       Pošto sam ga počastio kafom i na njegov zahtev, i vinom, ja mu predložih da on ide u štab pobunjenih oficira u Bajici. Dadoh mu i moja dva oficira za pratnju, kapetane Mitra Vukićevića i Vojislava Tunguza, kao i narodnog poslanika Boškovića, te da zajednički odu u logor. Nije postojalo dugo, a oba se kapetana vratiše, zadihani i uzbuđeni, izjavljujući, da ih umalo nisu Crnogorci poubijali i da su jedva pobegli, a serdara Vukotića silom zadržali, kao i Boškovića.
       Mada sam serdaru Janku Vukotiću objasnio sav rad, i mada je bio saglasan sa mnom u svemu, ipak mi on, sutradan, 23. decembra, posla pismo sa ovom sadržinom:
       „Gospodine generale,
       Preklinjem vas Bogom i svime što Vam je najsvetije, spasite danas, Vi i vojvoda Stevo, CG i učinite da se bratska krv ne proliva, a to se dade učiniti, pa da ostane svačija čast i ugled na svoje mjesto, na ovaj način:
       a) Posjednite Vi sa Vašom vojskom, kvart oko vaše komande
       b) Neka vojvoda Stevo sa njegovim, posjedne kvart između bolnice, Zetskog doma i V. Stana; i
       v) Neka ustaška vojska posjedne ostalu varoš.
       serdar Janko Vukotić“
       Uopšte, držanje serdara Janka Vukotića, bejaše nerazumljivo. Meni doveo 30 Čevljana, a tamo je na suprotnu stranu možda uputio 300. Video je sve šta je kod mene, a tamo ostao i šalje mi ultimatum. Da ne behu došla plemena Kuči, Belopavlići, Vasojevići i Grahovljani, na poziv Marka Dakovića, ko zna šta bi bilo sa mnom na Cetinju, gde sam imao samo jedan bataljon i dve haubice, bez nišanskih sprava i ograničen broj artiljerijskih zrna ( oko 1000)
       U oružanu akciju nisam verovao sve do 23. decembra 1918. Ovoga dana u 6 časova ujutru došla su sa pismom dva izaslanika od pobunjenih oficira, kapetan Đuro Drašković i poručnik Grujičić. Njihovo pismo, kao i moj odgovor glasili su:
       Prepis za Komandu
       Jadranskih trupa Cetinje
       Izvršnom odboru Cetinje
       „Skupština održana u Podgorici, mjeseca navembra 1918, sazvana je protiv ustavnih odredaba naše zemlje, a najviše protiv volje apsolutne većine crnogorskog naroda, što je dalo povoda da se protiv skupštinske odluke, kojoj ste vi izvršni organ, digne opšti pokret i ustanak u Crnoj Gori.
       Da bi se izbeglo prolivanje bratske krvi, koja ako potječe, istorija neće pamtiti potpisati ustaški odbor, koji je našao za shodno da Izvršnom odboru uputi izražaj volje crnogorskog naroda u slijedećem
       Programu:
       1. Mi smo svi složni da Crna Gora uđe punopravna sa ostalijem pokrajinama u jednu Veliku Jugoslovensku državu, bez ikakvih političkih granica - oblik vladavine ostavljamo da punovažno riješi redovno izabrana Skupština svijeh Jugoslovena (konstituanta), čemu ćemo se srdačno pokoriti.
       2. Mi tražimo prethodno, da jedan narodni sud pronađe krivce za sve događaje, koji su bacili ljagu našemu oružju i da tek onda čista i vedra čela pristupimo ovoj velikoj Jugoslovenskoj zajedici, kojoj su naši preci najstariji i najverniji zatočnici bili.
       3. Tražimo anuliranje skupštinske odluke u Podgorici, i nove slobodne izbore za Crnu Goru, čiji će izaslanici riješiti punovažno sve naše sadanje domaće poslove, te privremeno predstavljati Crnu Goru unutra i izvan.
       Za izvršenje rada na gornjem programu ustaške trupe sjutra (neđelja) 23. tek. mjeseca, umarširaće u prijestolnicu Cetinje, i radi uspostave budućeg reda zaposjesti će sva nadleštva, u koju svrhu, s naše strane, biće očuvan najveći red, te se ovim, preko Vas, opominje vojska koja se sada nalazi u Cetinju, da sa svoje strane ne bi izazvali prolijevanje bratske krvi, a mi sa svoje strane dajemo časnu riječ, da će kako život, tako i imovina svakom biti zagarantovana, sem slučajeva ako budemo napadnuti.
       22. decembra 1918.
       U ime Odbora
       kapetan, Krsto Popović,“ s.r.
       Moj odgovor kapetanu Krsti Popoviću, glasio je ovako:
       „ Kapetanu g. Krsti Popoviću
       Vašu odluku upućenu Izvršnom odboru, dostaviću mojim predpostavljenim, pa ću rešenje po njoj, doturiti Vam u svoje vreme. Za ovo budite strpljivi i hladni. Dok god se po ovome ne donese odluka, ja ću sa mojim trupama i ostalim naoružanim Crnogorcima, održavati red, i nikakave oružane trupe ne mogu ulaziti u varoš-grad Cetinje, a da ne sretnu oružani otpor sa naše strane.
       Komandant, general
       Drag. Milutinović,“ s.r.
       23. decembra otide i vojvoda Stevo Vukotić, na sastanak sa serdarom Jankom Vukotićem, na njegov poziv. Tom prilikom i vojvoda Stevo beše vrlo odlučan i nehte ništa popustiti, mada je serdar pred njime i plakao. Vojvoda Stevo ih je pozdravio sa „Pomaga Bog, nebraćo!“ Vojvoda Stevo je još izjavio da ga ništa ne može odvojiti od Srbije, pa ma mu sada i krunu ponudili, on bi i nju pod noge bacio, kada je u pitanju ujedinjenje Srpstva“.
       Poslah poslednje pismo serdaru Vukotiću:
       Uvaženi g. Serdare,
       Prolivanje bratske krvi žaliću ja, više no iko drugi. Ali Vam, vršeći svoju dužnost i slušajući jedino glas svoje savesti, javljam, da ulazak naoružanih trupa u Cetinje, bezuslovno ne mogu odobriti. Dok ne dobijem odluke VK i Vlade SHS, ja ću se ulasku naoružanih masa, usprotiviti svom snagom koju imam pod rukom, a nevino prolivena bratska krv neka padne na glavu onoga, čijom krivicom do toga dođe. Molim Vas da razmislite o sudbonosnom trenutku, koji preživljujemo. Na nas iz grobova sa Taraboša, Brdice i Bardanjola, i iz Bregalničkih dubina, gledaju svojim krvavim očima srbijansko-crnogorske žrtve, podnesene za ujedinjenje Srpstva.
       Komandant, general
       Drag. Milutinović“ s.r.
       Uloga serdara Janka Vukotića, kao što rekoh, bila mi je sumnjiva. K meni dođe, da zajedno ginemo, a na protivnoj strani preuze komandu da nas „Srbijance“ napadne na Cetinju. Posle će se privoleti strani koja bude uspela u sukobu.
       Pošto stigoše plemena na poziv Dakovića, pored bataljona iz II Jugoslovenskog puka, imađah približno ravnu snagu sa pobunjenicima, a uz to i dve austrijske haubice sa 1000 razornih granata, to izjutra 24. decembra oko 7 časova, na izveštaj preko telefona, da pobunjenici nastupaju u borbenom poretku i da su već otvorili vatru, naredih da haubice otpočnu dejstvo i da ostale trupe učine to isto
       Puščana, mitraljeska i haubička vatra bila je jaka i trajala je i danju i noću. Žene i deca sa Cetinja, donosili su i razdavali municiju Crnogorcima sa naše strane. Zato je nekoliko žena i dece bilo ranjeno.
       Gubici naši u događajima 24, 25. i 26. decembra 1918, bili su oko 80 mrtvih i ranjenih, uz četiri crnogorska oficira. Na protivnoj, pobunjeničkoj strani, mora da su gubici znatniji, jer oni nemađahu artiljerije. U ovim borbama naročito su se odlikovali omladinci pod vođenjem Marka Dakovića, kao i plemena: Kuči, Vasojevići, Bjelopavlići i Grahovljani. U borbi sa naše strane pored naših snaga, učestvovalo je još i okolo 2-3000 Cnogoraca. Pobunjenika „Zelenaša“, bilo je takođe oko 3000 naoružanih puškama i mitraljezima, ali bez i jednog topa.
       Ovoga dana 24. decembra dođe u podne francuski general Venel na Cetinje iz Kotora. I on se starao svim silama da obustavi borbu, ali u tome nije uspeo. General Venel i ja pozvasmo mitropolita Mitrofana, i Venel mu preporuči da ode do njih i sa crkvene strane ih umiri. Mitropolit odgovori da neće imati uspeha, on dobro zna i poznaje Crnogorce, stoga i ne ode.
       U početku januara 1919, dolazio je i general Franše D Epere, glavni komandant istočne vojske. On je u pratnji engleskog generala i talijanskog pukovnika, kao i amerikanske misije, ispitivao viđenije ljude iz jedne i druge strane, o uzrocima pobune, pomoću jednog francuskog vojnika, koji je znao srpski. Tim ispitivanjima sam i ja prisustvovao.
       Po zvaršenom poslu izjavio mi je generl D Epere, da je javio predsedniku Francuske Republike Poenkareu, kao i predsedniku vlade Klemansou, da se vojska nije mešala u izbore, da je voljom naroda kralj Nikola zbačen, kao i da je proglašeno ujedinjenje sa Srbijom.
       Mada su Crnogorci hrabri i viteški narod, ipak oni nemaju u dovoljnoj meri drugih dobrih osobina.
       Njih je mnogo iskvarila i politika bivšeg kralja Nikole. On je podržavao plemenski rivalitet, dražio je jedne protivu drugih, što se i sada opaža. I sada je pleme Kuči, jedva čekalo da se osvete za 1856. godinu, kada ih je veliki vojvoda Mirko (otac kralja Nikole) pokoravao i decu im u kolevci klao, kako mi tada govorahu.
       Crnogorci se još osećaju uniženi, što nisu do kraja u ratu istrajali, već su kapitulirali, zašta je kriva dvolična politika bivšeg kralja Nikole.
       Naše su glavnije pogreške ove:
       1.) Nije se ranije pripremala ekspedicija za Crnu Goru, ni u vojnom, ni u političkom pogledu. Sve je bilo improvizacija.
       2.) Sastavljeni odbor od Crnogoraca - emigranata iz Crne Gore ili iz ranije doseljenika kod nas, bili su većinom nepoznati ljudi za svet u Crnoj Gori, a koji su hteli i želeli da sve u Crnoj Gori okrenu za 180 stepeni, i to odmah. Pa i sama Velika Narodna skupština u Podgorici, koja je u novembru 1918, proglasila ujedinjenje, bila je pretežno sastavljena od „Klubaša“, a od „Pravaša“ malo ko. Nas su u početku dočekali u Crnoj Gori vrlo oduševljeno, samo je trebalo imati više takta a i bolje pripremljenu ekspediciju za Crnu Goru, pa to oduševljenje i dalje zadržati, a ne dati mu da se ohladi. Tada ne bi možda bilo krvi na Badnji dan i Božić 1918, pa ne bi se nastavili i na dalje neredi i pobune, koje su mnogo škodile opštoj stvari, a nas skupo stale.
       3.) Ja sam se sa svoje strane starao koliko sam mogao. Imao sam mnogo dobre volje, a i lično voleo sam Crnogorce, još za vreme školovanja u građanskim i vojnim školama. Zato sam se i starao da obustavim prolivanje krvi posle Božića 1918, i nisam dopustio regularnim trupama da učestvuju u gonjenju razbijenih „Zelenaša“ u pravcu Čeva, već su se sami Crnogorci između sebe obračunavali. Odrekao sam pomoć i samom simpatičnom i odličnom vođi omladinaca, Marku Dakoviću.
       Posle formiranja Zetske divizijske oblasti, sa sedištem na Cetinju (januara-februara 1919. god.), i rasformiranja imrovizovanog i nepotrebnog štaba Jadranskih trupa, bejah pozvan depešom da se odmah vratim u Beograd, što i učinih. 1. marta 1919, napustih lomnu Crnu Goru i njenu prestonicu Cetinje, da se više nikada, možda do kraja života, ne pojavim među Crnogorce, jer njihova bezumna radnja, kao i napad na nas Srbijance i međusobmo krvavo trvenje o Badnjem i Božićnom danu 1918, ostavilo je na mene tako rđav utisak i poništio je sve moje ranije iluzije oko ujedinjenja Srpstva“.
       Eto, tako general Milutinović, pošteno i iskreno, pruža svedočanstva iz prve ruke o Božoćnoj pobuni, o kojima bih na neke posebno da ukažem..
       *****
       Svi članovi tzv. Crnogorskog odbora, pre Podgoričke skupštine, bili su Crnogrci i po zanimanju profesori. Tzv. Narodni izvršni odbor od 5 članova, izabran iz sastava potpuno crnogorske Skupštine, čak možda višeg intelektualnog nivoa, od sadašnje, predstavljao je izvršnu vlast, tj. Vladu. Ljudi ozbiljni, ugledni, popularni, čestiti i oduševljeni za ujedinjenje sa Srbijom. Videla se generalova namera da svečano dočeka kralja Nikolu, verujući da bi njegov povratak doneo novoj državi Skadar... baš kao i njegov odlučan stav:
       „Mi, Srbi, nismo došli da pokorimo crnogorski narod već da proteramo neprijatelja. „Neću i ne dam da bude građanski rat u Crnoj Gori!“
       U Programu pobunjenika koji je dostavljen generalu, između ostalog stoji: „Prethodno tražimo - „Narodni sud, za krivce za sve događaje koji su bacili ljagu na naše oužje“, što govori da su i oni svesni da je CG sramno kapiturila, što moji patneri pripisuju srpskim činiocima u VK CG.. Čak Crnorukcima!
       Mile Kordić, koji se, u svojoj knjizi, nije zaustavio samo na Božićnoj pobuni, već i na daljim sukobima, sve do 1924, odn. do sudskog procesa 1926. na Cetinju, pišući o Božićnoj pobuni, veoma često je citirao generala Milutinovića, kao verodostojnog svedoka tih događaja. Iako smo rekli da se izvan tih događaja nećemo baviti, tj. da smo mi u ovu polemiku ušli samo sa jednim ciljem, da opovrgnemo sadašnju ocenu zvanične Crne Gore, da je 1918. Srbija anektirala CG, ipak ćemo reći i opomenuti naše partnere u ovom razgovoru, na činjenicu, da su predvodnici Božićne pobune, Jovan Plamenac i serdar Janko Vukotić, uostalom kao i general Vešović, među prvim stigli u Beograd, dobivši i činove i visoke položaje, kao da su bili spasioci nove države a ne njeni rušioci. Sve to što se zbilo, Mile Koridć sveo je na jednu činjenicu: „Jedni u fotelje a drugi u okove“, tvrdeći dok je CG bila skoro opustošena, i dok su odmetniici trunuli po zatvorima i kazamatima, većina vođa crnogorske bune mirno su se vratili u zemlju i u njoj sasvim lepo živeli.
       Među onima koji su došli, 1923 je stigao princ Petar Petrović, onaj što je izgubio Lovćen, kod svoga se sestrića Aleksandra, radi sređivanja apanaže..
       Treba biti pošten, dok su ostale vođe i predvodnici „udarali temena“ novoj državi, kako bi dobili mnoga blagovoljenja, Jovan Plamenac je sročio jedno pismo kralju Aleksandru, koje mu služi na čast. I da nije sebe raskrinkao za vreme italijanske okupacije, kao predsednik kvislinške vlade, i tako se odveo na partizansko gubilište, ovo njegovo pismo moglo ga je učiniti primerom čoveka koji se bori za svoja ubeđenja, pa prema njima i za prava slobode i nezavisnosti svoga naroda.
       Žalosna je činjenica da su moji partneri, to pismo sa svim njegovim vrludanjima, na koje je J. Plamenac imao prava, upotrebili kao svoju inspiraciju za napad na mene, koji ni jednom svojom reči nisam bilo šta ružno rekao za CG, niti joj osporavao njeno pravo na nezavisnost i državnu samostalnost.
       Naprotiv! Skrećući im samo pažnju da današnja demokratska CG nije odraz želje većine Crnogoraca, koji su preko svojih predaka vodili vekovne borbe sa tim manjinama koje čine današnju demokratsku CG. Uostalom, kao i Srbija. Novi Crnogorci su u njima našli saveznike za neprekidna obračunavanja sa današnjom Srbijom, koja kao država i ne postoji, jer je po zapadnim nalozima, ovode glavnu reč vode odvdašnji Crnogorci, počev od predsednika Republike, tj. od vladara do vratara!
       Mnogo puta sam Vam, gospodo, to ponavljao i podvlačio, imenujući tolike ovdašnje šefove vaše nacionalnosti, što ste vi redovno, u svojim odgovorima, prećutkivali. Po popisu u CG ima Srba 28 odsto, a u vlasti, i to na lokalnom nivou, ima ih svega 8,2. procenta. I ako u ovokvoj Srbiji ima preko 70 odsto Srba, ipak, nama vladaju Crnogorci, a njih ovde nema 28 odsto koliko ima Srba u CG.
       Zamislite šta bi se desilo da je obrnuto!? Ili, još bolje, kad biste uspeli da nađete način da ovdašnje Crnogorce, vratite u njihovu maticu, i da se preko naših leđa ne svađate među sobom. Tad biste imali više sunarodnika u CG, i mogli biste, nikoga ne slušajući, samostalno i nezavisno, proglasiti crnogorsku nacionalnu državu, koja je bila i ostala amanetna i zavetna želja svih pripadnika Crne Gore i Brda, što Vam od sveg srca i ja želim.
       Ako je bilo atentata na kneza i kralja Nikolu, nikako nisu bili - srpski, već domaći, crnogorski, Sramota je reći da „CG nijesu opustošili Austrijanci, već Srbi!“ Ništa manje nije sramno ni „tvrditi da je više CG zadužila Rusiju“ Kao ni to da „Turlakov izmišlja da je Tito dao Crnogorcima državu.“ Tito i crnogorski komunisti; kojima je zato, zbog neblagodarnosti, napunio Goli Otok! Pitanje izvinjenja Karađorđevića - Petrovićima, za nas Srbe, je privatna stvar samog Aleksandra Karađorđevića, jer je on ovde potpuno privatna ličnost i samozvani prestolonaslednik „of Jugoslavija“, što je i sam potvrdio čestitajući Tadiću na hapšenju generala Mladića, tog petog srpskog vojvode! Jedan pravi srpski prestolonaslednik, nikad to ne bi učinio, naprotiv! Pošao bi primerom Kosorke i izjavio svoje duboko saučešće što je na tako sramni način uhvaćen i predat Hagu, tom srpskom gubilištu „na poček“.
       *****
       Pre nego što Vam kažem - zbogom, ipak da Vas opomenem, nemojte pričati da je crnogorski ratni cilj bio da spase srpsku vojsku, po cenu svoje kapitulacije 1916. Jer svako će vam reći, a što se ne povlačiste zajedno sa srpskom vojskom, pa da se opet sa njom vratite kao - oslobodioci. Uostalom, taj i takav „cilj“ ne postoji u ratnoj proklamaciji kralja Nikole. I šta će vam oni „zločini nad crnogorskom državom, narodom, nacijom, crkvom, istorijom, kulturom vladajućom kućom? I da je general Milutinović sproveo aneksiju CG.“ Utoliko pre, što je sve to postavio na svoje istinito mesto, veliki francuski general F. D’ Epere, još 8. januara 1919.
       Velika Vam hvala što ste me krstili Velikosrbinom. To je za mene velika čast, iako moj jezik nazvaste - poganim…
      
       P.S: Šta mislite, da li bi patrijarh srpski dr Gavrilo Dožić odobrio sve ono što sručiste na Srbiju 1918?




















          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX