SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5580348

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Za „Svedok“ govori Zoran Simić, autor - o svojoj knjizi o jednom od naših najslavnijih šahista - Ljubomiru Ljubojeviću
Nikad majstor, uvek - velemajstor

       Publikacijom knjige „Ljubomir Ljubojević“ želja mi je bila da obeležim šezdesetogodišnjicu rođenja (2. novembra 1950. godine u Titovom Užicu) i četrdesetogodišnjicu od osvajanja velemajstorske titule (Vrnjačka banja, 1971) jednog od najjačih srpskih i jugoslovenskih velemajstora do danas.
       Kao njegov vršnjak i dugogodišnji ljubitelj šaha, smatrao sam da se ovim putem može mnogo slikovitije prikazati plodno stvaralaštvo i veoma uspešna šahovska karijera jednog od najboljih svetskih velemajstora svog vremena.
       Ova knjiga daje pregled skoro svih šahovskih takmičenja na kojima je Ljubojević učestvovao u periodu od 1968. do 2010. godine. Obuhvaćeno je više 150 turnira, od kojih su 32 na kojima je trijumfovao.
       Kao mali, imao je dara za fudbal i tokom svoje 14. godine čak je trenirao u pionirskoj sekciji FK Crvena Zvezda“. Posle jedne nesrećne povrede noge na fudbalskom terenu, morao je da ostavi igru loptom.
       Tu je sudbina umešala svoje prste i otac ga je odveo u šahovski klub „Crvena zvezda“ iz Beograda, grada u kome je od rođenja živeo.
       Ubrzo se pokazalo da Ljubojević poseduje veći talenat za šah, nego za fudbal! Tako je jedna slučajnost, nesrećna povreda na fudbalskom igralištu, uticala da dobijemo jednog od najboljih šahovskih igrača Srbije i bivše Jugoslavije do današnjih dana. Bila je to velika sreća ne samo za nas, već i za svetski šah!
       Tako je počeo njegov meteorski šahovski uspon. U silnom naletu on je titulu nacionalnog majstora preskočio jer je već na prvom međunarodnom velemajstorskom turniru na kome je nastupao (Sarajevo, 1970. godine), osvojio bal za velemajstora i uz jos jedan novi bal za velemajstora na turniru u Čačku, te iste 1970. god. Posle toga FIDE mu je automatski priznala zvanje internacionalnog majstora.
       Godinu dana kasnije (1971) osvojio je titulu velemajstora na turniru u Vrnjačkoj Banji, gde je završio na drugom mestu, iza Rafaela Vaganjana. Ujedno je postao i najmladji velemajstor u srpskom i jugoslovenskom šahu do tada.
       Ljubojević je svoje najbolje rezultate ostvario u periodu od 1971. do 1993. godine. Više od jedne decenije ravnopravno se nosio sa najboljim igračima sveta i kada se nalazio medju prvih 10 svetskih šahista po rejtingu, dok je dve godine uzastopno, 1983. i 1984 god. zauzimao treće mesto, odmah iza Kasparova i Karpova.
       Verovatno da bi vremenski period njegovih najvećih šahovskih dostignuća trajao i duže da je uspeo da obuzda svoj eksplozivni temperament i racionalnije troši svoju životnu i šahovsku snagu. Kada smo ga jednom prilikom upitali kako je moguće da se, pored svih velikih rezultata koje je postigao, nikada nije našao u mečevima kandidata za svetskog prvaka, ovako je odgovorio:
       „Naravno, žarko sam želeo da učestvujem u tim mečevima, ali je sudbina htela da tako ne bude. Šah je strastvena igra kojoj se mnogi od nas iskreno odaju, ali se život jednog šahiste ne treba smatrati promašenim ako se ne dostigne sam vrh - osvajanje titule prvaka sveta. Decenije provedene u profesiji su me dovoljno ubedile da se istinski šampioni u šahu rađaju, a ne stvaraju!“
       Boraveći često u stranim zemljama on je u relativno kratkom vremenu naučio nekoliko stranih jezika. Bio je cenjen i poštovan kako od starije tako isto i od mlađe generacije šahista, pa je izabran za jednog od direktora i osnivača Udruženja Svetskih Velemajstora (GMA) boreći se da profesionalni šahisti dobiju drugačiji status od onoga koji je FIDE predviđala.
       Iako je GMA tokom nekoliko godina (1986-1991) zasenila samu FIDE svojom organizacionom moći, pokazalo se da su vodeći igrači sveta bili u stvari najveći neprijatelji sami sebi, uglavnom zbog velikog uzajamnog rivalstva, tako da su spontano doveli GMA do gašenja svih aktivnosti. Ljubojević je ostao tužan i razočaran kada je konačno shvatio da je ta istorijska i značajna inicijativa za šah bila osuđena na propast najviše zahvaljujući krajnoj sebičnosti samih tvoraca te organizacije!
       Verovatno je zbog toga postao i ostao glasan zagovornik da „velemajstori ne bi trebali biti na čelu bilo koje šahovske organizacije“.
       Ono što je Ljubojevića krasilo u najuspešnijem periodu svoje karijere bio je izuzetno veliki dar za brzu i realnu procenu pozicije u svakoj fazi šahovske partije. Lakoća i matematička preciznost u proračunavanju varijanata, kao i bogata „šahovska mašta“ bili su izvor njegovih često bravuroznih kombinacija.
       U svojoj šahovskoj karijeri Ljubojević je pobedio na 32 turnira od kojih se posebno izdvajaju: Sarajevo 1970, Linares 1985, Brisel 1987, Barselona 1989, Palma de Majorka 1971, Las Palmas 1974. i 1975, Amsterdam 1975. i 1986., Manila 1975, Vajk an Ze 1976, Ređo Emilija 1985. i 1991, Beograd 1987, Monako 1993. Ukupno je uzeo učešća na pet Seniorskih Šampionata Jugoslavije i dva puta je završio kao pobednik, Zagreb 1977. i Vrbas 1982. god.
       Braneći boje „ŠK Crvena Zvezda“ nosilac je brojnih trofeja osvajanjem nekoliko Ekipnih šampionata Jugoslavije kao i pet Kupova Maršala Tita.
       Od veoma prestižnih međunarodnih turnira na kojima je igrao uspešno, iako nije pobedio, treba se podsetiti sledećih: Tilburg 1983. i 1986, Buenos Aires 1980., Bugojno 1982. i 1986. i Milano 1975. ili Olimpijade u Luzernu 1982. gde je Jugoslavija zauzela četvrto mesto dok je on na čelnoj tabli postigao moćnih 11 poena iz 14 partija!
       Da bi se upotpunila slika o Ljubojeviću kao igraču, bitno je napomenuti da on pored neosporno velikog šahovskog talenta ima i veoma brze prirodne reflekse. Istančani šahovski refleksi omogućuju brzo poimanje pozicija i još uz tačan proračun varijanata doprineli su da se smatra kao jednim od najboljih srpskih i jugoslovenskih brzopoteznih igrača svih vremena.
       Knjiga „Ljubomir Ljubojević“ koncipirana je u dva dela. U prvom delu daje se tabelarni pregled svih 32 turnira na kojima je Ljubojević osvojio prvo mesto, počevši od Sarajeva (1970. godine) pa sve do dvokružnog četvoromeča u Vajk an Zee-u (2008. godine). Tu se prikazuju sve njegove pobede. Pored toga, u istom odeljku, obuhvaćene su i partije iz meča sa Gligorićem, Beograd 1979. koji je privukao do tada neviđeno interesovanje naše šahovske javnosti i u kome je slavlje pripalo mlađem.
       U drugom delu knjige dat je tabelarni pregled svih ostalih šahovskih turnira na kojima je Ljubojević učestvovao, a na kojima nije trijumfovao, ali se objavljuju sve partije u kojima je izašao kao pobednik.
       Čitajući ovu knjigu vešti čitaoci ili analitičari mogu uvideti da je bilo situacija u kojima njegova pozicija nije izgledala povoljno, ali je on na kraju uspeo da ih okrene u svoju korist i konačno dobije. To se dešavalo onda kada je on igrao na vremenski cajtnot protivnika, i to nije nešto čime se ponosi, kako mi je i sam napomenuo jednom prilikom kada sam ga pitao za dozvolu u vezi sa štampanjem ove knjige. Isto je tako važno, mora se napomenuti, da je on u svojoj karijeri više puta izgubio partije u kojima se često nalazio na pragu pobede ali naša zamisao nije bila da se to sada prikaže...
       Priređivač ove knjige imao je dilemu kod odlučivanja u koji deo knjige će uvrstiti nekoliko turnira na kojima Ljubojević nije osvojio prvo mesto, a koji su po svojoj jačini znatno nadmašivali neke od turnira na kojima je pobedio.
       Na primer, na turniru u Tilburgu, Holandija, odigranom 1986. godine Ljubojević je zauzeo drugo mesto, a bio je ispred Karpova i svih najjačih igrača tog vremena. Drugi primeri mogu biti Milano 1975, ili Linares 1989, itd. Međutim, zauzet je stav da prvo mesto ipak predstavlja posebnu vrednost i da to treba izdvojiti od ostalih rezultata na turnirima, bez obzira na njihovu objektivnu jačinu.
       Korisno je uputiti čitaoca da su sve partije sistematizovane i date po otvaranjima radi lakšeg uporedjivanja i boljeg praćenja samog razvoja njegovog stvaralaštva.
       Partije su komentarisane korišćenjem simbola iz sistema znakova Šahovskog informatora.
       Zbog relativno ograničenog prostora izabran je samo manji broj fotografija kojima smo raspolagali.

Milan Bjelajac
       Veliki doprinos u pripremi knjige dao je internacionalni majstor Milan Bjelajac.
       On je prikupio i selektovao obimnu šahovsku građu i priredio je za štampanje.
Za reprezentaciju igrao tri decenije
       Ljubojević je dao svoj ogroman doprinos rezultatima jugoslovenske šahovske reprezentacije za koju je nastupao punih 30 godina, od 1972. do 2002. godine. Ukupno je učestvovao na 12 Olimpijada. Nosilac je srebrne Olimpijske medalje (Nica, 1974), dve bronzane (Skopje 1972 i Malta 1980 god.), pored drugih osvojenih srebrnih i bronzanih medalja na Ekipnim Šampionatima Evrope i sveta (Bath 1973, Moskva 1977, Plovdiv 1983, i Luzern 1989 god.). Dodeljena mu je Oktobarska Nagrada Beograda 1975, posle serije sjajnih rezultata u toj godini. Decembra 1975, svetski šahovski novinari su ga izglasali za drugog najuspešnijeg igrača godine, posle Anatolija Karpova, kome je pripao šahovski „Oskar“. Naime, on je 25-og maja, na svoj rođendan, bio krunisan za 12-og po redu prvaka sveta u istoriji, ali bez odigranog meča, jer se legendarni Robert Džejms „Bobby“ Fišer povukao sa odbrane svoje titule.
       Tokom 1979 god. Ljubojević je odlikovan „Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima“.
       Poslednji put za ekipu reprezentacije Jugoslavije, Ljubojević je nastupio na Olimpijadi održanoj na Bledu, u Sloveniji 2002. godine.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX