SVEDOK Internet



Broj 1204.

Poseta
5857971

Kako smo delili Kosovo: Svi srpski predlozi o rešenjima za južnu pokrajinu

Zločin se uvek isplati zločincu, jedino se nikada ne isplati biti žrtva

„Bog haosa“ preti Zemlji

Palmer ili plamer

Zlatu će se kujundžija naći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Spomen Nikoli Miloševiću (17. april 1929 - 24. januar 2007), čuvenom profesoru i kolumnisti „Svedoka“
Nije oličavao ni drugu ni prvu, nego najbolju Srbiju

       Šta opstaje unutar sivog klupka odnosa koje obrazuju ljudi dok žive svoje živote, krećući se u svetu pod uticajem istorijskog vremena, u kolopletu prikrivenih ujeda, neiskrenih pohvala, nečeg što je uvek samoobmanjujuće ili nečeg što se otkriva u doticaju pritajenog zla? Samo naša svest o tome da postoji, jer mora postojati, čovek u sivim vremenima. Samo nas ta svest podseća, kako je pisala Hana Arent, „da i u najmračnijim vremenima mi imamo pravo da očekujemo neko osvetljenje, i da ono može manje da potiče od teorija i ideja nego od nesigurne, treperave i često slabe svetlosti koju neki muškarci i žene u svojim životima i delima zrače pod gotovo bilo kakvim okolnostima i prosipaju u okvirima datog im vremena na ovom svetu.“
       Ne samo da imamo pravo na tu svest čak i kad joj - kao kultura, kao okruženje, kao javnost - nismo dorasli nego nam je ona, štaviše, neophodna da bismo uopšte razumeli šta znači takva okolnost da nas je napustio neko tako osoben i izuzetan, inokosan, tako sam u poplavi sveta, kao što je Nikola Milošević.
       U njegovom obimnom i smisaono razuđenom delu postoji jedinstveno duhovno iskustvo koje pronalazimo u knjigama posvećenim kako književnim tako i filozofskim temama. Kao što je na originalan način osvetljavao dela tako velikih pisaca kao što su Dostojevski, Kami, Crnjanski, Servantes, Strindberg, tako je lucidno pisao o problemima koji će znatno kasnije podstaći našu radoznalost: o pojmu alibija u kulturi, o poreklu privlačne snage negativnog književnog junaka, o tome zašto veliki pisci ili veliki filozofi izneveravaju moć svoje umetnosti ili umnosti u času kada daju preimućstvo svojim ideološkim i psihološkim sklonostima, o kompromisu koji u čovekovom duhu sklapaju potreba za iluzijom i potreba za istinom. Sklapajući mozaik od najsitnijih teorijskih delova, Nikola Milošević je napisao niz upečatljivih filozofskih portreta, od kojih su mnogi - poput onih o Unamunu, o Šestovu, o Berđajevu - ostali i novi i neuporedivi u srpskoj kulturi, dok su drugi - o Ničeu, o Frojdu, o Marksu, o Levi-Strosu - otkrivali elemente jedne autonomne i u sebi razlikotvorne teorijske misli, koju je njen autor nazivao filozofijom diferencije, da bi treći - o Lukaču, o Trockom, o Lenjinu - preko duboke i temeljne kritike marksizma u njegovom praktičnom i teorijskom vidu, preko oštroumnog osvetljavanja unutrašnjih veza između marksizma i jezuitizma, postali deo misliočevog odgovora na pitanje o postojanju smisla u istoriji.
       Čitavo njegovo delo, međutim, dobija poseban lik kada ga osmotrimo u svetlosti njegove samotničke ličnosti. To treba pravilno razumeti, jer to ne znači da je on bio usamljen čovek, nego znači da je samotnik u srpskoj kulturi: kao Božidar Knežević, kao Anica Savić Rebac, kao Crnjanski, o kome je pisao bolje od svih. Samotnik nije samo incident nego je i nalog upućen kulturi, jer od toga kako ona odgovori na egzistenciju samotnika zavisi kako ćemo odrediti njenu prirodu i njene granice.
       Uzdržan, gospodstven, simpatičan ili nesimpatičan, oštrorek, ciničan, ali uvek uljudan i vaspitan sabesednik, Nikola Milošević je obeležio svoj lični angažman u studentskoj pobuni u godini 1968. Činio je to - kako je zapisao njegov nekadašnji gimnazijski drug Borislav Pekić - sa analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću, veštinom, nošen spremnošću da se uprkos svojoj rezervisanoj prirodi nečemu u potpunosti posveti. Ta posvećenost bila je znak strasti: njegov angažman je odatle proisticao, a strast je ne samo poriv i vrlina koje čovek poseduje nego i patnja koju on podnosi. Tragove te strasti pronalazimo decenijama.
       Ona mu je omogućila da stvori duhovnu auru koja je njegovim studentima darovala visoku meru njihovog vremena. Pomenimo samo jedan među tolikim primerima: dok je u svetu bio jedva poznat, tek upoznavan, kasnije jedan od najuticajnijih teoretičara kulture, veliki ruski mislilac Mihail Bahtin u nas je bio podrobno tumačen u istančanim razmišljanjima Nikole Miloševića. Bila je to neuporediva privilegija za njegove studente: nije se moralo ići nikud, veliki evropski profesor besedio je svake nedelje, tu, odmah ispred nas, ušavši u sivom sakou, sa sedom i nemirnom kosom, bez podsetnika, stavivši sat ispred sebe, tiho otpočevši tačno tamo gde smo stali prošli put, sa citatima iz glave, sa mislima u glavi.
       Ta strast ga je učinila i članom Odbora za slobodu izražavanja, jednim od osnivača Demokratske stranke, predsednikom Srpske liberalne stranke, najdoslednijim kritičarem neokomunističke i autoritarne politike u devedesetim godinama prošlog veka.
       Iako je učestvovao u svim antirežimskim protestima, on nikada nije napustio dosledno liberalno stanovište: kao što je za vladavine komunizma znao da kaže kako se levičari često umesto na levici zapravo nalaze na Istoku, tako je naglašavao da zalagati se za demokratiju ne znači neupitno slediti naloge Zapada.
       Znao je biti čovek velikog i javnog gesta koji velikodušno podržava kako malene tako i najznatnije sabesednike. Podsetimo se jednog duhovnog susreta koji je trajao decenijama. Neslični po svojim intelektualnim orijentacijama, različitih temperamenata, različitih životnih putanja, Nikola Milošević i Mihailo Đurić pokazuju kako se - uz očuvanje svih razlika - može iskazati poštovanje prema autentičnim vrednostima u području srpske kulture.
       Kada se setimo kako su - 19. aprila 1983, u Studentskom kulturnom centru - živo polemisali o Ničeu, kako se nisu slagali o nihilizmu na tribini Doma kulture Studentski grad 1984. godine, u jednom izvanrednom razgovoru koji je potom objavila beogradska „Književnost“, kada u poklonjenom primerku knjige „O potrebi filozofije danas“ pročitamo rukom ispisane Đurićeve reči: „Mom velikom prijatelju Nikoli Miloševiću“, kada se setimo kako je Mihailo Đurić - po hladnom, maglovitom i zimskom danu, iako već zašao u devetu deceniju života, i sam ozbiljno bolestan - uporno i dugo stajao na sahrani Nikole Miloševića, smatramo prirodnim da - kad njih dvojice više nema - podsetimo na Šopenhauerovu maksimu: „Da bi video da neko vredi, čovek i sam mora vredeti“.
       Tih vrlina nas je lišilo vreme koje je došlo, pa je bilo neke pravilnosti u tome što je Nikolu Miloševića osnovna egzistencijalna strast - po zlim nagonima kulture u kojoj je delovao - provukla i stazom poniženja, u neočekivani čas i u visokim godinama: njemu, koji je decenijama uporno nastojao da svako - i njegov najveći neistomišljenik - ima pravo i slobodu da kaže ono što misli i oseća, koji je u decenijama komunizma potpisivao brojne peticije u ime tog prava, gomila mladih nasilnika - u vreme kada je u nas bio demokratski poredak - nije dala da kaže svoju reč o temi za koju su mislili da je neprikladna: nije im se dopadala pozlata koju je skidao sa njihovog idola. Prizor je bio poučan: mladi i snažni ljudi vređaju starog čoveka, viču na njega i odguruju ga, da mu potom na kućnim vratima osvane natpis „idiot“ i da mu na ulici dobacuju „svinjo matora“. To nije bio nikakav neočekivani događaj, koji nas je zatekao nespremne u odbrani osnovnih ljudskih prava, jer su nasilnike podržali vrhovni i samoproglašeni apologeti demokratskih vrednosti, pa su i masovni mediji podešavali svoje vesti u korist jurišnika budućnosti. To je, dakle, bio zakonomerni sudar samotnika sa nemerljivim javnim savestima, sudar u kojem je njegovo pravo branio malo ko i koji mu je poslužio za opori zaključak da „na onoj vagi na kojoj se meri nečiji politički i kulturni uticaj ja sa svih mojih objavljenih knjiga, njih 23 na broju i sa svim akademskim zvanjima koja sam stekao ne predstavljam skoro ništa ili možda bolje i tačnije ništa.“ Sa tom gorčinom umire samotnik.
       Njegovo delo i njegova ličnost ispunjavaju jednu atitudu na zamišljenoj mapi srpske kulture. Iako je bio i filozof, i književni teoretičar, i hermeneutičar, i polemičar, i političar, i pisac, Nikola Milošević je - svojim životnim zračenjem, okolnošću da smo znali da je među nama - najviše davao dostojanstvo jednom životnom pozivu koji je svoje najznatnije ljude imao u času kada je Srbija bila najmanja: on je, pre svega, bio profesor. I po svom nepristajanju na tribalizam, i po svojoj strasti za javnim delovanjem, i po svojoj usredsređenosti na istinu, i po svom rodoljublju, i po svom kulturnom samotništvu, Nikola Milošević je bio u naše sivo vreme zalutali izdanak velike loze srpskih profesora. On nije oličavao ni drugu, ni prvu, ni drukčiju, ni jedinu, ni pravu, nego najbolju Srbiju.
       U jednoj od svojih samoanaliza je zapisao: „Još uvek ne mogu i možda nikada neću ni moći da sasvim spokojno izgovorim u sebi onaj Lukrecijev stih koji nas poziva da se pomirimo sa nestajanjem i koji mi se često u sećanje vraća - „čega ima toliko gorkog u tome što se sve svodi na odmor i san?“ Iako izgleda potpuno besmisleno, iako je sigurno da je tako, kad je nemoguće da bude drukčije, čini nam se da - posle pet godina od njegove smrti - još traje trenutak u kojem možemo reći: izgovorite to sasvim spokojno, profesore.
      
       Milo Lompar, istoričar književnosti i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu

Akademik - Piše: Nikola Milošević
Otvoreno pismo američkom ambasadoru
       Poštovani gospodine ambasadore, Pre izvesnog vremena bio sam u prilici da slušam Vaše odgovore na pitanja koja su Vam u jednoj emisiji državne televizije postavljali srpski novinari. Odgovarali ste inteligentno i sa lepim smislom za retoričke efekte a delovali ste i kao neko ko je iskreno privržen onim demokratskim načelima na kojima počiva američki politički poredak, kao uostalom i poredak svih drugih demokratski uređenih država sveta. Uprkos tome, ostala je u meni jedna velika nedoumica zarad koje Vam se na ovaj način i obraćam.
       Kao što i sami dobro znate, jedan od stubova američke državne tvorevine i njene političke filozofije predstavlja poštovanje privatne svojine. Očekivalo bi se, dakle, da i stratezi Vaše spoljne politike budu na strani onih koji poštuju ta prava, pa znači i u Srbiji, u kojoj se Vi nalazite na položaju ambasadora. A najmanje bi se očekivalo da Vaša administracija pruža podršku upravo onim političkim strujama čiji predvodnici ovde otvoreno iskazuju svoje nepoštovanje prava o kome je reč. Nije, međutim, tako - u svakom slučaju nije u Srbiji.
       Ilustracije radi, samo jedan ali sasvim dovoljan primer. U doba takozvane nacionalizacije ili drugim rečima nezakonitog oduzimanja zakonito stečene imovine predratnih vlasnika u Kraljevini Jugoslaviji, oduzeta je, pored ostalog, i vila u Botićevoj ulici broj 1 u Beogradu, vlasništvo Živojina Kovačevića i u nju useljena porodica general-pukovnika Vujadina Popovića. Unuka gospodina Kovačevića Jelena Stanković borila se punih 14 godina da joj se, kao naslednici njenog dede, sudskim putem vrati pomenuta vila i najzad posle toliko godina dobila taj svoj sudski spor. Međutim, kada je posle izrečene pravosnažne presude nadležnog suda pokušala da u svoj dom uđe sprečile su je u tome predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo i predsednica Helsinškog odbora u Srbiji Sonja Biserko, uz pomoć dvadesetak njihovih za obračun spremnih sledbenika, pa je gospođa Stanković tek u sledećem pokušaju uspela da kroči na svoj posed. Nije Vam svakako nepoznato da ove dve čelnice nevladinih organizacija imaju političku, a kažu i finansijsku potporu Vaše vlade.
       I evo, sad tim povodom jednog pitanja koje bih bio nameran da javno postavim. Kako je moguće da vlada jedne zemlje u kojoj privatna svojina predstavlja svetinju ovde u Srbiji na početku 21. veka pomaže one koji i dalje zastupaju komunističko shvatanje privatnog vlasništva? Čemu dva toliko oprečna merila - jedno za Ameriku drugo za Srbiju?
       Pošto o mojim političkim pogledima verovatno malo ili nimalo znate a i ono što znate potiče - lako je moguće - iz redova tih istih čelnica nevladinih organizacija, dozvolite mi da zarad Vašeg boljeg informisanja o sebi navedem samo dva podatka. Jedini sam intelektualac koji je još u vreme vladavine jugoslovenskih komunista javno kritikovao boljševičku političku filozofiju posle čega je protiv mene krenula sveopšta ideološka hajka širom zemlje, da bih najzad doživeo i da tadašnji prvi čovek Sovjetskog Saveza Jurij Andropov lično zatraži od srpskih vlasti da me sa Univerziteta isteraju a potom i uhapse. Napominjem da moja kritika nije imala dnevno-politički karakter i da je nekoliko od mojih 20 knjiga iz oblasti filozofije, psihologije i sociologije u celini posvećeno razobličavanju komunističke doktrine kako Karla Marksa i Vladimira Iljiča Lenjina tako i Josifa Staljina. Podatak drugi. Takoreći odmah po dolasku Slobodana Miloševića na državno kormilo Srbije prvi sam postavio političku dijagnozu tog novog režima - specifični modalitet totalitarne državne uprave u kojoj višestranačje služi samo kao paravan iza koga bračni par na vlasti sprovodi svoju političku volju. Obraćam Vam se dakle ne kao srpski nacionalista već kao srpski liberal koji poštuje demokratske tekovine američke države, ali koji upravo zato ne može imati razumevanja za podršku koju takva jedna država pruža ovdašnjim pristalicama komunističkog pogleda na privatnu svojinu.
       Ne mislim naravno da imate bilo kakvu obavezu da na ovakvo jedno pismo odgovarate utoliko pre što ono nema privatni već javni karakter. Moja želja je - i siguran sam ne samo moja - samo da Vam predočim koliku štetu američkim interesima u ovom delu Balkana nanose dvostruka merila o kojima je reč, u nadi - želim da verujem ne sasvim uzaludnoj - da ćete svoj visoki autoritet založiti da se takva jedna spoljnopolitička koncepcija promeni za dobro obe naše zemlje i oba naša naroda.
       S poštovanjem dr Nikola Milošević, profesor Univerziteta u penziji, redovan član Srpske akademije nauka i počasni predsednik Srpske liberalne stranke.
      
       Poslednja kolumna objavljena u broju 536, 31. oktobra 2006. godine






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX