Da li smo svi u Srbiji jednaki kada su u pitanju naša prava ili, ima i onih koji su malo „jednakiji“?!
       Ovo pitanje se proteklih godina često postavljalo, pogotovo kada je bilo reči o položaju nacionalnih manjina, ili nekih drugih manjina. Uglavnom je pitanje postavljano iz nacionalnog ugla, u smislu - da li se diskriminišu oni koji nisu Srbi, a manje da li se diskriminišu građani. U ovom članku biće reči upravo o ovom drugom pitanju (za najglasnije NVO u Srbiji očito finansijski manje unosnom, a samim tim i manje atraktivnom, pa ga i ne postavljaju) - da li su građani diskriminisani kada je u pitanju izborno pravo?
       Sada je vreme izbora i svi se bave pitanjem - ko će biti novi predsednik i ko će oformiti novu Vladu. Poznato je da se ljudi sa ovog podneblja najbolje razumeju u politiku i fudbal, pa bi tako gotovo svaki Srbin bio vrlo uspešan selektor ili bar predsednik države.
       Dok je za mesto selektora nacionalne reprezentacije u fudbalu izbor drugačiji i podrazumeva određene stručne kvalifikacije i ne zahteva srpsko državljanstvo, uslov za izbor za mesto predsednika republike zahteva da kandidat bude punoletan i radno sposoban državljanin Srbije.
       Iako se zna ko su dvojica najjačih kandidata za mesto predsednika Srbije, pravo da bude biran i „izađe na crtu“ ima svaki građanin, barem tako piše u Ustavu.
       Član 52. Ustava Srbije koji se odnosi na izborno pravo kaže da „svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran“. Jasno i precizno!
       Nema šta.
       Međutim, da li je to (baš) tako i u praksi? Pa, i nije, jer u pozadini svega leži nepisani finansijsko-imovinski cenzus.
       Ako građanin hoće da se kandiduje za mesto predsednika republike, a ne dolazi iz neke velike i moćne stranke ili interesne grupe, on verovatno nema mnogo novca za kampanju.
       Dakle, mora da koristi budžetska sredstva.
       Za ovogodišne izbore iz budžeta Srbije izdvojeno je osam miliona dinara, od kojih će po četiri biti raspoređeno za prvi, odnosno za drugi krug. Opravdanje da se novac dodeli iz državnog budžeta temelji se na pretpostavci da se tako smanjuje mogućnost spoljnog uticaja na kandidate, a time se doprinosi i uravnoteženju izborne trke.
       Ukoliko građanin koji se kandiduje želi da dođe do potencijalnih birača, a sam nema dovoljno sredstava, on će se osloniti na budžet koji je država za to predvidela. Prema Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti, predviđeno je da onaj ko želi da koristi budžetska sredstva mora da položi izborno jemstvo u vidu gotovog novca, bankarske garancije, državnih hartija od vrednosti ili stavljanja hipoteke za iznos jemstva na nepokretnoj imovini lica koje daje jemstvo (član 25 Zakona o finansiranju političkih aktivnosti). Od postojećih kandidata za predsednika Srbije, svako ko koristi ova sredstva dobiće najmanje 400.000 evra. Dvojica kandidata su najavila da neće koristiti sredstva iz budžeta, što znači da će preostali kandidati moći da iskoriste po 500.000 evra.
       Uslov da se nekom ne aktivira jemstvo jeste da uzme najmanje jedan odsto glasova birača izašlih na izbore (što se procenjuje na 40.000, toliko je svojevremeno uzela i Milanka Karić!).
       Nameće se pitanje - koliko punoletnih građana Srbije ima 400 ili 500.000 evra u imovini ili hartijama od vrednosti koje može da položi kao jemstvo?
       Finansijski cenzus, iako manji, postoji i kada je reč o kandidovanju grupe građana na parlamentarnim izborima. Da bi ostvario svoje pravo da „bude biran“, punoletni, poslovno sposobni građanin Srbije, udružen sa prijateljima ili istomišljenicima u nekoj listi, ne može baš samo sa idejama da dođe u priliku da stane pred birače. Konkretno, ukoliko grupa građana želi da se registruje kao opcija na predstojećim parlamentarnim izborima, mora da prikupi 10.000 potpisa i da svaki od njih overi.
       Overa jednog potpisa, kada je reč o izbornim listama košta 50 dinara. Kada se to pomnoži sa 10.000 potpisa dođe se do cifre od pet stotina hiljada dinara, ili grubo zaokruženo - 5.000 evra. Ovaj isti uslov važi i za one koji se kandiduju za mesto predsednika republike. Iako ne deluje mnogo, to ipak znači da nije jedini uslov da je osoba punoletna, radno sposobna i da je državljanin Srbije.
       Iako je razumljivo da se, sigurnosti radi, potpisi overavaju i tako dobiju potvrdu autentičnosti, nije jasno zašto se oni plaćaju jer se time, posredno, uvodi (premda mali, ali ipak postojani) finansijski cenzus koji sada iznosi 500.000 dinara.
       Dakle, pošto finansijski cenzus očigledno postoji, iako se formalno ne spominje, postavlja se pitanje da li onda svako ima isto pravo da bira i bude biran?
       Sa druge strane, odluku da traži jemstvo za sredstva iz budžeta država je donela kako bi se izbegle situacije sa početka devedesetih, kada su se prijavljivali kandidati koji nisu ni vodili kampanju (neke lično znamo!), a od novca koji su dobili pokrenuli su privatne poslove.
       Član Republičke izborne komisije, Zoran Lončar, profesor prava na Univerzitetu u Novom Sadu i visoki funkcioner DSS-a, inače nekada na mestu ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, smatra da pitanje postojanja svojevrsnog „finansijskog cenzusa“ jeste opravdano.
       - Na prvi pogled, tako visoki uslovi za kandidovanje deluju sporno. Ne bi trebalo uskratiti ljudima pravo da budu birani. Ipak, izborno pravo nije bezuslovno.
       Lončar smatra da celokupno srpsko izborno zakonodavstvo nije međusobno usklađeno i u tome vidi suštinu problema.
       - Očigledno je napor zakonodavca bio u tome da se uvede red u pravcu izbornog zakonodavstva, ali je nedopustivo što izborno zakonodavstvo nije međusobno usklađeno. U našem izbornom zakonodavstvu postoji mnogo stavki koje dovode u pitanje mogućnost ostvarenja aktivnog i pasivnog biračkog prava.
       Pravo da svako bira i bude biran nije bez ograničenja. Sa druge strane, ta ograničenja ne smeju biti abnormalna, naglašava Lončar.
       Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka, koji je kao stručnjak angažovan u radnim timovima koji su se bavili izbornim zakonodavstvom i koji je radio na Zakonu o finansiranju stranaka, takođe smatra da jemstvo mora da se ograniči da ne bi bilo previsoko.
       Suština jemstva jeste u tome da se uozbilji ponuda kandidata, ali jemstvo od nekoliko stotina hiljada evra mi se čini previsokim, kaže Stojiljković.
       On smatra da jemstvo ne bi trebalo da bude visoko postavljeno tako da praktično onemogući da se kandiduju oni koji nemaju mašineriju i zaleđinu kao veliki politički igrači.
       - Meni je zato neprihvatljiva visina iznosa. Suština jemstva je da se uozbilji politička ponuda i da to bude neka garancija za ono što želite da uradite. Mislim da je izborno jemstvo opravdano, ali ne i iznos, odnosno način na koji je određen. Jemstvo ne bi trebalo da bude više od 100.000 evra.
       Nemanja Nenadić, iz organizacije „Transparentnost Srbija“, smatra da je jemstvo opravdano ukoliko je ono u visini sredstava koje kandidati dobijaju. Pošto kandidati nemaju obavezu da koriste ova sredstva, samim tim izborno jemstvo nije uslov. Izborno pravo se ne uskraćuje, već se uskraćuju neka sredstva iz budžeta ukoliko se jemstvo ne položi, smatra Nenadić.
       - Meni je izborno jemstvo sporno zbog toga što nije dovoljno jasno rečeno iz kojih izvora se ono može prikupljati. Dakle, trebalo bi da bude jasno da to mogu biti samo oni izvori koji se inače mogu koristiti za finansiranje stranke. Ovim kako je rečeno u zakonu otvara se prostor za razna tumačenja.
       Ako ima kandidata koji za svoju političku zaleđinu mogu da prikupe veliki novac kroz donacije, pa im sredstva nisu ni potrebna, poput recimo Tadića i Nikolića, kao i ostalih viđenijih kandidata, poznatih ličnosti na političkoj sceni, šta je sa autsajderima? Ko daje jemstvo za sredstva koja će koristiti, recimo Zoran Dragišić ili muftija Muamer Zukorlić?
       Nemanja Nenadić upravo postavlja to pitanje.
       - Nije jasno ko sve može da daje jemstvo za nekoga. Neka firma, recimo iz duvanske industrije, ne sme da daje donaciju političkoj stranci. To je zakonom zabranjeno. Ali, ne piše da je zabranjeno da daje izborno jemstvo. Ja ne znam kako će zakon biti tumačen. Mislim da bi ga trebalo tumačiti tako da onaj ko ne može dati prilog, ne sme dati ni izborno jemstvo.
       Sagovornici „Svedoka“ saglasni su u tome da bi i pitanje izbornog jemstva, ali i naplate overe potpisa trebalo još jednom razmotriti i uskladiti sa tendencijama koje postoje ili bi trebalo da se uvedu u izborno zakonodavstvo.
       Međutim, dok se to ne desi - svaki punoletni i radno sposobni državljanin Srbije, koji misli da ima dobre ideje, moraće uz njih da priloži barem 5.000 evra kako bi prikupio potpise za kandidaturu. Ukoliko hoće da izbegne da mu tajkuni ili sumnjiva lica daju novac nepoznatog porekla, tu je uvek državna kasa za koju mu je, prema sadašnjem broju kandidata i količini novca koji će biti raspodeljen, potrebno jemstvo od 400 odnosno 500.000 evra.
       Naravno, ako ima...
       I ako ima ideje o tome kako da učini život u Srbiji boljim i ako veruje u njih, i da mu to poveruju.
       Ipak, praksa od 1990. do danas nas uči da se u politiku u Srbiji uglavnom ulazilo da bi se zaradilo, a ne potrošilo na sprovođenje ideja…

Jedanaestoro kandidata za predsednika Srbije        Rok za prijavu kandidata na predsedničkim izborima istekao je u nedelju, 15. aprila. Na izborima za predsednika biraće se između jedanaestoro kandidata.               Demokratska stranka - Boris Tadić        Socijalistička partija Srbije - Ivica Dačić        Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica        Ujedinjeni regioni Srbije - Zoran Stanković        Srpska radikalna stranka - Jadranka Šešelj        Srpska napredna stranka - Tomislav Nikolić        LDP i pokret „Preokret“ - Čedomir Jovanović        Partija radnika i seljaka - Zoran Dragišić        Dveri - Vladan Glišić        Savez vojvođanskih Mađara - Ištvan Pastor        Grupa građana - Muamer Zukorlić        Iako se u javnosti spominjalo da će i analitičar i glavni urednik NSPM đorđe Vukadinović biti kandidat za predsednika, on je to demantovao, mada je objavio da će biti prvi na listi „Nijedan od ponuđenih odgovora“.

Svi sudski overivači „rezervisani“ za DS?        Kako nam je rečeno u jednoj manjoj stranci vladajuće koalicije, Demokratska stranka za ove izbore, ali i za lokalne izbore na Voždovcu u Beogradu, kao i za druge izbore na lokalu koji su održani u proteklom periodu po raznim opštinama u Srbiji, uvek je prvo „rezervisala“ sudske overivače za sebe, kako bi prva predala listu.        Ovu informaciju nije bilo moguće potvrditi iz nezavisnih izvora. Tačno je da se i na parlamentarnim i na predsedničkim izborima pod brojem jedan nalazi DS, a tako je bilo i na izborima 2008.

Jemstvo kao zaobilazni put za kršenje pravila doniranja stranci ili kandidatu        Nemanja Nenadić iz organizacije „Tranparentnost Srbija“ smatra da je problem u tome što nedorečenost u zakonu o izbornim aktivnostima otvara mogućnost da se preko izbornog jemstva, dakle, zaobilaznim putem, daje prilog stranci ili njenom kandidatu, koji je viši od onoga što je zakonom propisano.        - Recimo, maksimalni prilog jednog fizičkog lica jeste oko sedam miliona dinara. A to izborno jemstvo može da vredi 70 miliona dinara, ili više. Reč je o tome da ako sada neko položi izborno jemstvo, on dobija velike pare iz budžeta. Neko kao jemstvo da hipoteku na Dedinju. Ako taj kandidat ne dobije određeni broj glasova, to izborno jemstvo služi da država povrati novac koji je dala, što znači da taj čovek pratkično postaje donator u vrednosti jemstva. Sa druge strane, kada bi hteo da da prilog od 500.000 evra, koliko sada iznosi jemstvo, to ne bi mogao, jer bi prekoračio dozvoljenu sumu koju sme maskismalno da da.

Četke i metle Nikole Šećeroskog        Uvođenje izbornog jemstva predstavlja meru kojom država želi da zaštiti sebe, odnosno budžet koji daje za kampanju od kandidata koji nisu ozbiljni. Ovom pristupu odgovara i iskustvo iz proteklih godina, a posebno sa prvih predsedničkih izbora u Srbiji, 1990. Tada su na izborima za predsednika učestvovala 32 kandidata od kojih mnogi nisu ni vodili kampanju, već su taj novac iskoristili za privatne poslove.        Slika i prilika izborne kampanje za predsednika 1990. godine jesu nastupi nezavisnog kandidata Nikole Šećeroskog (koji je preminuo 2008), čiji intervjui koje je tada vodila državna televizija i danas predstavljaju hit na „jutjubu“ i izazivaju podmeh.        Kao jedan od rektih nezavisnih kandidata koji se pojavio na državnoj televiziji, Šećeroski je svoje vreme iskoristio da priča o svom ličnom problemu jer je optužen da pravi „četke i metle“. Rekao je: „Ja nemam veze sa četke i metle, ja sam keramičar“. Svoje stavove on je „potkrepio“ tvrdnjom da ima veliku dokumentaciju čiju je težinu merio kilogramima. Taj svoj slučaj, kao i slučaj „žena koje na radnom mestu ispijaju kafe“, on je nazvao „organizovanim snagama koje ruše ovu zemlju“ i obećao da ukoliko bude izabran, „ima sve da očisti“. Srbija je inače te godine imala i kandidata koji se hvalio da ne čita mnogo jer nema vremena…

Zoran Lončar, član RIK: Drugačiji uslovi za Muamera Zukorlića u odnosu na ostale kandidate        Da li svi imaju iste uslove za učešće na predsedničkim i parlamentarnim izborima, upitno je i iz ugla položaja nacionalnih manjina. Pitanje je da li bi i za manjinske liste i kandidate trebalo da važe ista pravila kao i za kandidate koji dolaze iz velikih stranaka - da im treba 10.000 potpisa? Ustavni sud je još ranije zauzeo stav da to nije diskriminacija jer za njih važi pravilo „prirodnog praga“ od 15.000 glasova za jedno poslaničko mesto, pa svakako moraju barem toliko glasova da prikupe na izborima. Međutim, struka nije baš saglasna po tom pitanju.        - Oko toga postoje sporenja. Uzmite primer muftije Muamera Zukorlića koji se kandiduje za predsednika. On je po nacionalnosti Bošnjak i deo je te manjine. Njemu kao i drugim kandidatima za predsedničke izbore treba 10.000 potpisa. Šta će da radi predstavnik nacionalne manjine koja nema toliko članova, a njegova zajednica želi da ga kandiduje? Dakle, tu nisu jednaki uslovi za nacionalne manjine, kaže Zoran Lončar.