Pravda je, kažu, spora - ali dostižna!?
       Da nije tako, a jeste, ne bi se ovih dana hapsili na kopnu, moru i vazduhu, automobilu i u tramvaju... Oni koji su pre četiri godine, 21. februara posle mitinga „Kosovo je Srbija“ zapalili, između ostalog, ambasadu SAD!
       Dakle, nekoliko provaljenih izloga, pokradenih „NIKE“ patika „američke proizvodnje“ - sa Tajvana inače, paljenje ambasade SAD, tragična smrt studenta sa Kosova u toj ambasadi, pod zasad (a verovatnije - zauvek!?) nerazjašnjenim okolnostima, upad u slovenačku ambasadu, paljenje „Mekdonaldsa“ u Deligradskoj... Postali, opet, četiri godine docnije, „svetska prvorazredna vest“ za domaću upotrebu i javnost u ovim predizbornim danima u Srbiji.
       Amerika, žandarm broj jedan u svetu, tražila je i dobila je, tada, 2008. hitnu sednicu SB, jer joj je tada, eto, usred Beograda, u Ulici kneza Miloša, bio ugrožen teritorijalni integritet.
       I napad stotinak momaka na „eksteritorijalno vlasništvo SAD“, je, naravno, odmah i oštro osuđen. Zakazan je i Savet za nacionalnu odbranu, da se Beograd i Srbija odbrane, ne od otimača srpske teritorije, već od „navijača i huiligana“!?
       A, za većinu domaćih medija (domaćih, samo po zemlji u kojoj izlaze, ne i po bilo čemu drugom) bio je to, tada i sada, dugo čekani, signal da se obruše na svoju zemlju, na svoje građane i na sve što je Srbija legitimno branila i brani!?
       Ili pokušava da odbrani.
       Prosto mi je bilo muka, tada, 2008. od toga da su strane TV kuće, pa čak i CNN, tada korektnije izveštavale nego nacionalna TV stanica sa dva broja i jednim slovom u imenu, ili novine sa četiri slova, koje su u nekoliko dana napravile pravi „blic-krig“ na domaću javnost i zdrav razum.
       Dakle, razularena rulja, razularena masa, navijači, vucibatine, barabe, šljam, dno dna, ili, ko zna, nisam baš sve te izraze koje su pojedini „domaći“ mediji upotrebili protiv buntovne mladosti Srbije popamtio, i uz obavezni slogan „Najke za Kosovo“, bio je vokabular kojim se, to je i novinarima tih redakcija jasno, svesno zamenjuju teze, svetu šalje slika kakvu im gazde traže, a istovremeno, suština problema se zamagljuje i više ne pominje, da je jednoj, valjda još samostalnoj zemlji, OTETO 15 odsto teritorije!
       Silom.
       Poništavanjem dosad poznatih i priznatih kanona međunarodnog prava, urušavanjem i preostalog ugleda nekad ugledne Lige naroda, pa potom Ujedinjenih nacija.
       Ne, to više nije važno, važno je - „Najke za Kosovo“.
       Naravno, da svaki lopov, a te plavuše, ipak mislim da su farbane žutom bojom, jesu samo sitni lopovi, nikako ne mogu da predstavljaju onih milion ljudi na mitingu pred Skupštinom.
       Naravno da sam bio tu.
       Na mitingu.
       I sinovi...
       Naravno, da sam video kako se kamenuje „Mekdonaldsov“ restoran na Terazijama, u „direktnom TV prenosu“, pratio sam događanja pred ambasadom SAD i drugim ambasadama...
       Ali, naravno, i dalje ne priznajem da su Srbi narod koji slabo pamti, mada to često tako izgleda.
       Naravno da sam bio tu, na istom mestu, a i gde bih, inače, bio i tokom 78 dana NATO bombardovanja, kada je najmoćnija svetska mašina za ubijanje, bez odluke Saveta bezbednosti UN ubijala žitelje diljem Srbije da bi zaštitila navodno umanjena ljudska prava albanske nacionalne manjine u Srbiji. I ta mašinerija je bila ona koja je toj manjini podarila - državu, nezavisnost i ko zna sve još, otimačinom 15 odsto, preciznije 13,7 odsto teritorije jedne, tada, u mnogo čemu, suverene zemlje...
       Svojevremeno, bio sam i na balkonu Narodnog pozorišta, sad već davne 1991. godine, kada je moj stari prijatelj Vuk Drašković, tada nekrunisani „kralj ulica i trgova“, lider Srpskog pokreta obnove, tada stranke s jasnim nacionalnim predznakom, da ne kažem i nacionalističke, komandovao jurišom.
       Sada je to drugi Vuk.
       Vuk iz „Preokreta“, koji je čini mi se, zaboravio sve šta je bilo i od nacionaliste i desničara postao veći EUropski fanatik i od, recimo, Vesne Pešić, Čedu da ne pominjem...
       Svojim očima, kojima, ipak, ne treba baš uvek verovati, tada, 1991. gledao sam kako kršni momci i devojke skaču na konjicu „narodne milicije“, zaustavljaju vodene topove, borna kola...Kako stotinak kilograma teške žardinjere „lete u nebo“, kako se i tada (ali te 1991. to je bilo u domenu demokratije) lome izlozi, krade roba, pale policijska vozila, ubijaju ljudi, čijih se imena, naravno sećam...
       Gledao sam i video kako je policija namerno gumenim mecima gađala ogromne staklene izloge, da bi, potom režim i tada optužio „nekontrolisanu rulju“, „rušioce Beograda“ da ne vole svoj grad i svoj Beograd...
       A među tom „nekontrolisanom hordom iliti ruljom“, bili su mnogi junaci 5. oktobra... Ako o bilo čemu lažem, pogledajte novine iz tog perioda i fotografije.
       Bio sam, svakako, i 5. oktobra 2000. na ulici, kada je DOS, u ime demokratskih promena, ili danas to mogu mnogo određenije da kažem - pučem, nelegitimno ruši(o) jedan politički sistem i jedan režim, koji je bio toliko izbušen iznutra, kome je davno istekao rok upotrebe, da bi i sam za koji dan pao.
       I tada se lomilo, kralo, razbijalo, ali i palilo...
       Istina, nije gorela američka ambasada, ali je zato gorela naša Savezna skupština.
       Nije se cepala hrvatska, već naša zastava...
       Tada se nisu krale „najk“ patike, ali su se krale izuzetno vredne slike iz holova Savezne skupštine (još uvek ih traže i skupljaju), pa čak i stolice iz velepne zgrade, a bogme palili i izborni listići...
       Bio sam svedok, pravi, sa svojom koleginicom iz „Novosti“, pred zgradom Televizije...
       Iza nas su, u prodavnici odela, sa razbijenim izlogom, „mrdale lutke“!?
       Okrenuli smo se i videli čudo neviđeno: jedna devojka je birala odelo, ili sako za svog momka, tu, u izlogu!
       „Uzmi ovo svetlije, lepše ti stoji.“
       I, gle čuda, te petooktobarske krađe, a lopova je kao i sad, bilo i tad, bile su - demokratske.
       Neće biti.
       Lopov je uvek lopov.
       I u totalitarnom i u demokratskom režimu.
       Ali, evo sad mogu da kažem, i ta devojka iz izloga 5. oktobra bila je - plavuša.
       Ali, takođe žutom bojom prefarbana...
       Na ovom mitingu, zbog kojeg se sad hapsi, o kojem je reč, „Za Kosovo“ po mnogo čemu može da se nazove, nedemokratskim, jer nikog od DS-ovaca, G17 plus, LDP-a nije tu bilo, pre bi se reklo po komandi, nego iz ubeđenja...
       Ali, zato su bili oni kojima je Srbija bliže srcu nego Amerika, oni kojima je Kosovo srce Srbije, a ne Sedma avenija, ili Trafalgar skver.
       Iza mene je stajala žena i plakala. Suza je suzu stizala... I za nju je, siguran sam, Kosovo srce Srbije...
       Ili je i ona „navijač“? Huligan?
       Tu, na mitingu, na kojem je, to se, čak iz Bukurešta videlo, nedostajao je prvi čovek Srbije.
       Onaj za koga je tada glasalo, 2,3 miliona ljudi. Onaj koji je, jednostavno morao da bude tu.
       A nije.
       Nije pred Skupštinom bio „Koštuničin ili Tomin skup“, nije to bio ni stranački skup, bio je to miting Srba i onih drugih koji žive u Srbiji, a Srbiju smatraju svojom domovinom...
       Možda je onaj koji nije bio tu, morao da bude „baš tada i baš tamo“, gde je bio, ali, onda je morao tu da bude naš ministar spoljnih poslova, mladi Vuk Jeremić, koji se sjajno borio i bori da Kosmet ostane tamo gde je, i čiji je...
       Siguran sam da bi on bio tu, da nije bilo nekakvog drugog sinopsisa.
       Okupljeni ljudi očekivali su od onoga koji je bio tamo, a ne ovde, da kaže, šta nam valja činiti dalje.
       Očekivalo je milion ljudi od svog ministra spoljnih poslova, da im kaže šta će da rade, koje će metode da primenjuju, u neravnopravnoj borbi sa moćnicima, koji misle da im pravda leži u topuzu.
       Predsednika moje države tada, ovog koji je „skratio mandat“, nije bilo s nama, mog ministra spoljnih poslova nije takođe bilo, ali slučajno, pre bi se reklo pogrešno, preko mobilnog telefona dobio sam tuđu poruku, da „žuti“ neće da budu tu, jer su „mudro zaključili“ da to, pred Skupštinom - nije miting za Kosovo, nego miting protiv Evrope...
       Poznajući lično mnoge od ovih koji sad vedre i oblače Srbijom, pouzdano znam, da su Evropu prvi put okusili u Mađarskoj, kad su na brojnim seminarima hvatali beleške - šta i kako treba uraditi da se sruši režim koji je, pošteno, zaista trebalo da se sruši i padne.
       Ali, uz beleške, stizali su i sa torbama i džepovima punih para, da se to sve organizuje i pospeše...
       Nisam, tada, na februarskom skupu 2008., „Za Kosovo“ video ni „Otpor“, ili je taj naš „Otpor“ bio samo otpor protiv Srbije?
       Nisam primetio, voleo bih da grešim, ni Natašu Kandić, sad pokojnu Biljanu Kovačević, Sonju Biserko, Žene u crnom da dignu svoj glas protiv monstruoznog otimanja 15 odsto teritorije jednoj suverenoj državi, ako suverenitet uopšte više postoji!?
       Natašu sam video tada, ali u sali Skupštine Kosova. Istina, ona kaže: da ne zna kako je ušla, bez pozivnice tamo, kako su je smestili „ljudi dobre volje“, a bolje bi joj bilo da ćuti i da se pokrije ušima.
       Neka broji te svoje dolare, te svoje cente i neka bar ćuti.
       Istina, i ona, u maniru najboljih dana komunističkoga doba, počela je diljem Srbije, od svojih retkih istomišljenika, da dobija telegrame podrške, za sva dobra dela u Srbiji koja je uradila za Albance, a ne i za Srbe.
       Naša uzrečica „ko mnogo zna, mnogo i pati“, je mnogo puta pokazalo se - tačna.
       Da li je moguće da oni koji nisu bili tu gde je trebalo, već ne pamte NATO bombardovanje Srbije, rušenje Srbije, bombardovanje svih simbola Srbije, bez ikakvog razloga...
       Ili, baš zato što su bili - simboli?
       Zašto je NATO-u bilo potrebno da gađa Avalski toranj?
       Zašto su bacali bombe na zgradu Vlade Srbije, koju je i čudovišni Adolf Hitler, zbog arhitektonske vrednosti, poštedeo bombardovanja?
       Ili, zašto su srušili u tom času potpuno prazan Generalštab?
       Ubili 16-oro ljudi u Radio televiziji Srbije? (Istina, po nekom čudnom aršinu novokomponovane pravde, ispalo je da je rakete na RTS ispalio Dragoljub Milanović, direktor RTS, a ne NATO, pa je On, a ne Oni, u zatvoru, ali to je druga tema...)
       Da ne pominjem novosadske i ostale mostove, onaj u Varvarinu, na primer, bolnice, civilna naselja, pijacu u Nišu koju su zasuli inače davno zabranjenim, kasetnim bombama...
       Ili da ne nabrajam civilne žrtve...Dug je spisak ljudi koje je NATO, ni krivima ni dužnima, svojim „pametnim, i manje pametnim bombama“ ubio...
       E, izvin’te, to jednostavno, ne može i ne sme da se zaboravi.
       Srbija, istina, zna da prašta, ali ne sme da zaboravi.
       Ne može se od sporadičnog incidenta, milion ljudi proglasiti varvarima.
       Svakom u Evropi je jasno ko su varvari, ko ruši, ko ubija i ko nameće svoju demokratiju...
       Da li je, svetski terorista broj jedan, navodno pokojni Osama bin Laden, srpski produkt, ili američki đak?
       Da li je nekome palo na pamet, da Americi nameće sankcije zato što uz svu tehniku, uz tridesetak znanih tajnih službi, špijunskih satelita i brojnih špijuna po celom i belom svetu nije dugo uspela da locira Osamu bin Ladena?
       Ili, možda, nisu želeli da ga lociraju, dok ga navodno, nisu ubili kao psa, pa ga, bacili u more da mu se grob ne zna. Onda se ispostavilo da ga nisu - bacili u more, već je prebačen u SAD.
       Navodno.
       Ako ga, ako bude potrebno, ne ožive.
       Svojevremeno, i to više puta ma mnogim TV stanicama, prikazan je kultni film „Rambo 3“, kada su Amerikancima u Avganistanu Rusi, a ne Talibani, bili krvni neprijatelji.
       Šta im je sve „Rambo 3“, Amerikanac, uradio.
       Rusi ili Sovjeti, koji su u to vreme kontrolisali Avganistan, bili su klasični „imbecili“...
       Ali, to je bilo u doba „Ramba 3“, ali sad je Avganistan, Amerikancima nešto sasvim drugo.
       A i Rusa više nema tamo.
       Istina, ovde se već prikazuje i „Rambo 4“...
       I taj Avganistan, valjda što mu ime počinje na slovo „A“, prvi u svetu priznao je nezavisnost Kosova i Metohije!
       Mogao bih da se kladim u šta hoćete, da devedeset odsto Avganistanaca, izuzimajući narkodilere i narkomafiju, pojma nema ni gde je Srbija, a još manje Čaglavica, reka Sitnica, ili gde je bio Boj na Kosovu...
       PS: Amerika je sada, četiri godine docnije toplo pozdravila hapšenja huligana, iliti „navijača“ koji su (za)palili američku ambasadu. Samo, nije ni to dovoljno, je nisu uhapšeni i nalogodavci. I, sad, odmah, neke preobaveštene novine trvrde da će se ovih dana pravdi (i pameti) privesti neki tadašnji funkcioneri DSS, i nekih drugih stranaka... Samo bi falilo da se pravdi privede i dr Vojislav Koštunica, sada kandidat za predsednika Srbije, pa bi valjda, do daljeg, Hilari i SAD bile zadovoljne!?
       Samo, bilo bi interesantno, da se u toj obimnoj istrazi koja se navodno vodi utvrdi i ZAŠTO na mitingu „Kosovo je Srbija“ nisu bili oni koji su morali tu da budu. Ili su, ko će ga znati, možda istraga utvrdi, da nisu bili tu, gde je moralo da budu, jer su znali šta će biti posle mitinga?
       Naravno, ne zalažem se ja da se pravdi ne privedu lopovi, razbijači, piromani, vaganundi, ali da u tim hašenjima ne bude selekcije. Već, sad je prilika da se pohapse i oni koji su 5. oktobra zapalili Saveznu skupštinu, koji su palili i cepali zastavu Srbije, oni koji su krali skupocene slike iz zgrade Skuštine Jugoslavije, oni koji su krali delove stilskog nameštaja...
       Dakle, redom.
       Jer, lopovi su uvek lopovi: i u Slobino i u DOS-ovo vreme, i u Koštuničino i u Tadićevo, ili je pravda ipak - slepa!?
       Takođe, mogla bi istraga i da utvrdi - kako je ubijen usred američke ambasade student iz Prištine i Srbije, ali i ko ga je - ubio.
       Možda bi američka administracija mogla da našem pravosuđu posudi snimak iz ambasade u Beogradu, na kojem je, siguran sam, zabaleženo - kako je ubijen Srbin!