đurđevdanski izbori (6. maja) u Srbiji doneli su više pitanja nego odgovora.
       Pored očiglednih iznenađenja u izbornoj noći, dešavanja u danima koji su usledili (i slede) dodatno su pomutili srpsku političku baru, punu miševa krokodilskih apetita.
       Iako se mislilo da će 7. maja sve biti jasno, ni nekoliko dana posle parlamentarnih izbora i prvog kruga predsedničkih, a svega par dana uoči drugog kruga - mnogo toga je nejasno.
       Ono što je svakako obeležilo protekle parlamentarne izbore jeste:
       1. Ogroman uspeh socijalista;
       2. Pad radikala ispod cenzusa;
       3. Znatno manje glasova DS-u i SNS-u od onoga što se mesecima najavljivalo;
       4. Debakl Aleksandra Vučića u Beogradu.
       Za izbornu noć svakako je najbolje bilo biti u prostorijama SPS-a na Studentskom trgu u Beogradu. Pored toga što se (kao i godinama unazad) među socijalistima dobro jelo i pilo, ovog puta su, iako treći po uspehu, izašli pred javnost kao faktički pobednici.
       Sa 567.000 glasova, odnosno 14.51 odsto, socijalisti Ivice Dačića, udruženi sa PUPS-om dr Jovana Krkobabića i JS-om Dragana Markovića Palme, osvojili su 44 mandata u parlamentu i tako se i formalno nametnuli kao opcija bez koje se ne može i bez koje dve „najjače“ partije nikako ne mogu da naprave većinu u Skupštini.
       Uspeh socijalista evidentan je pogotovo ako se uporedi sa rezultatima iz 2008. Tada je koalicija SPS-PUPS-JS dobila oko 314.000 glasova, odnosno 7.58 odsto, i 20 poslanika u parlamentu. Sada imaju preko 250.000 glasova više i 24 nova polsanička mesta!
       Izborni uspeh socijalista, prema analizama, uglavnom je odraz nezadovoljstva birača vodećim partijama koje su dominirale na postpetooktobarskoj političkoj sceni. Dok su druge stranke uglavnom kuburile sa raznim korupcionaškim i drugim aferama, snažan autoritet koji je Ivica Dačić izgradio kao ministar policije, ali i jake nacionalne poruke koje je sve češće slao uoči samih izbora, uslovile su da razne brljotine Dušana Bajatovića iz „Srbijagasa“, koji ima primanja preko desetak hiljada evra, ili Žarka Obradovića koji se našao na oštroj kritici skoro svih u obrazovnom sistemu, padnu u zapećak.
       Ono što je takođe zanimljivo kada je reč o socijalistima jeste i to što su, kao deo dizajna izbornog plakata, na mala vrata vratili petokraku u središnji tok srpske politike. Da li će tu i ostati i da li će se Dačić i posle izbora pozivati na rečenicu izrečenu u kampanji - da su socijalisti nalsednici Titove partije - ostaje da se vidi!?
       I nekoliko dana posle izbora, na ulicama se uglavnom pominje Dačićeva izjava iz izborne noći, kada je, saopštavajući uspeh socijalista, rekao „možda se ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti novi premijer“. Međutim, prema poslednjim informacijama, u trenutku dok pišemo ovaj tekst (nedelja, 13. maj) premijerskom mestu je navodno bliži Dragan đilas.
       Umesto fotelje predsednika vlade, socijalisti, kako se sada može čuti, traže ministarska mesta koja su ranije pripadala partiji Mlađana Dinkića i znatno više mesta u agencijama i upravnim odborima, iako se o konkretnim rešenjima još uvek ne govori, barem ne javno. A kao kompenzacija za mesto premijera, socijalisti bi mogli da dobiju mesto gradonačelnika Beograda (pogledati antrfile o SPS-u).
       Međutim, u predstojećem periodu, potencijalni kamen spoticanja za socijaliste može da bude njihov koalicioni partner PUPS („ozbiljna politička partija koja nije ničiji privezak“ kako je to u intervjuu „Svedoku“ rekao dr Jovan Krkobabić) koji prema raspodeli mandata ima 12 poslanika, a iz koga se mogu čuti komentari da će sam voditi pregovore o tome sa kim će i kako.
       Ako je SPS najveći dobitnik izbora 6. maja, najveći gubitnici svakako jesu radikali.
       Partija koja je protekle dve decenije opstajala na političkoj sceni kao parlamentarna, koja je više puta osvajala i preko milion glasova i bila najozbiljnija pretnja postpetooktobarskoj vlasti - 6. maja uveče završila je izvan parlamenta. Sa nešto više od 180.000 glasova, radikali su sa 4.61 odsto ostali ispod cenzusa.
       Neuspeh radikala iznenađujuć je iz najmanje dva raloga: dve decenije uživaju stabilnu podršku u biračkom telu i uvek su imali predstavnike u paralmentu; sve teža ekonomska situacija u zemlji otvara upravo prostora za stranku poput SRS koja forsira radikalne socijalne zahteve.
       Takođe, ako se sagleda ponašanje glasača radikala tokom proteklih godina, čini se prilično čudnim da je ta stranka imala veliku podršku devedesetih (pa čak i milionsku - poništeni predsednički izbori 1997) kada je njen lider trgovao u političkoj igri sa Miloševićem, a sada, kada se taj isti čovek bori za goli život u Haškom tribunalu gde mu se gaze osnovna prava, i kada za predsednika kandiduje svoju ženu koja nema nikakvog političkog iskustva i ne nosi apriori negativne poene, ta partija ostaje ispod cenzusa?!
       Da stranačka organizacija u SRS nije najbolje funkcionisala uoči ovih izbora nije bila tajna. Zato i ne iznenađuje toliko što su radikalski prvaci, čini se - olako, prihvatili izborni poraz.
       Raskol u stranci, odlazak Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, povlačenje Dragana Todorovića iz prvih stranačkih redova pred kampanju, predsednička kandidatura Aleksandra Martinovića, pa njeno poništavanje, sklanjanje medijski najprepoznatljivijih ljudi stranke (Marina Raguš), ostavka Elene Božić Talijan, nagovešten odlazak Vjerice Radete i Nemanje Šarovića, sklanjanje Gordane Pop Lazić, ozbiljno dovode u pitanje sa kojim će kadrovima SRS preživeti do narednih izbora.
       Da li su izbornom neuspehu SRS-a kumovale Dveri, koje su osporile rezultate izbora, takođe se nameće kao pitanje. Iako se pretpostavljalo da će Dveri najviše glasova uzeti DSS-u (u upućenim krugovima se spekulisalo da je upravo to razlog njihovog ulaska u izbornu trku, te da iza svega stoji navodno DS) na kraju je stranka Vojislava Koštunice, pored SPS-a, napravila značajno iznenađenje jer je sama, bez koalicionih partnera i gotovo u potpunoj medijskoj blokadi, uspela da bude četvrta na izborima i sa sedam odsto uzme 21 mandat, i još je pritom uspela da pređe cenzus i u Beogradu.
       Iako se u brojnim istraživanjima javnog mnjenja mesecima uoči izbora najavljivalo da će DS i SNS podeliti znatno više od polovine glasova, pokazalo se da nije tako. Poređenja radi, razne agencije (Faktor plus, Partner konsalting, Međunarodni republikanski institut (IRI)...) predviđale su naprednjacima i DS-u, u periodu mart - april, po više od 30 odsto podrške i jednoj i drugoj stranci. Na kraju, dve vodeće partije osvojile su na ovim izborima ukupno 46,1 odsto glasova, odnosno tek nešto više od 1.8 miliona glasova. I jedna i druga su bile daleko od najavlivanih 30 odsto.
       Premda je bilo malo verovatno da će SNS i DS uspeti da u potpunosti marginalizuju manje partije i same podele većinu glasačkog tela, prelomni trenutak bio je, izgleda, sredinom aprila kada je DS odlučio da otvori medijski i drugi javni prostor za manje stranke, jer su procenili da imaju veći koalicioni potencijal. Sa druge strane, pošto SNS ima malo potencijalnih koalicionih partnera na političkoj sceni, odlučili su se da još više stave naglasak na polarizaciju, objašnjavaći da je glas za male stranke zapravo glas za DS.
       Agresivniji pristup SNS i odbijanje da do poslednjih dana uoči izbora uđu u negativnu kampanju koju je DS vodio, uslovili su da naprednjaci u odnosu na demokrate imaju prednost od tek nešto iznad dva odsto, ali da nisu u poziciji da formiraju vladu bez DS-a ili SPS-a.
       Pobeda naprednjaka na parlamentarnim izborima nije praćena i pobedom na lokalnim izborima u Beogradu. Mesto gradonačelnika Beograda mnogi vide kao treću najmoćniju funkciju u državi, posle mesta predsednika i premijera.
       Aleksandar Vučić vodio je jednu od najagresivnijih kampanja koju je Beograd do sada video - plakati, flajeri i bilbordi na svakom koraku, susreti sa stanovništvom, predstavljanje raznih projekata, dovođenje bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudolfa đulijnija... Sa druge strane, dosadašnji gradonačelnik Dragan đilas tek pred sam kraj kampanje pojavio se na nekoliko spotova, a u gradu je imao nekoliko bilborda na kojima je stajalo „Ozbiljan čovek za ozbiljna vremena“ i u potpisu - Dragan đilas.
       Iako je bilo upitno da li će Vučić uspeti da potuče đilasa u Beogradu, veliko iznenađenje usledilo je 6. maja uveče kada je, prema prvim rezultatima, DS imao prednost u odnosu na SNS, od čak preko 12 odsto u Beogradu. Konačni rezultati su pokazali da je DS u Beogradu uzeo 35.18 odsto glasova, a SNS 25,72 odsto, dakle, skoro deset procenata manje!
       Ovakav ishod bio je iznenađujuć utoliko što je izlaznost bila veća u prigradskim naseljima gde uglavnom živi siromašniji sloj stanovništva koji je, po tradiciji, više naklonjen opoziciji.
       Neuspeh naprednjaka u Beogradu ubrzo je propraćen tendencioznim pisanjem u medijima i prvim vestima o navodnom, ozbiljnom sukobu Vučića i Nikolića - koji su obojica energično demantovali. Sa drgue strane - đilas je samouvereno konstatovao pobedu.
       Zanimljivo je da su u Beogradu u gradsku skupštinu ušle svega četiri partije - DS, SNS, SPS i DSS. Iako se očekivalo da će ući, LDP nije prošao u Beogradu, a URS je u prestonici imao tek oko 2.8 odsto glasova. Najbliži cenzusu u Beogradu bili su u LDP-u. U nedelju, 20. maja, u Beogradu će na 15 biračkih mesta biti ponovljeno glasanje, upravo zbog zamerki LDP-a, pa postoje mišljenja da se zapravo radi o nameri da ta stranka pošto-poto uđe u gradsku skupštinu...
       U izbornoj noći 6. maja Dragan đilas je odmah po konstatovanju pobede preko televizije poslao javnu ponudu URS-u u Beogradu da će sa njihove liste primiti nekoliko ljudi. Svega nekoliko minuta kasnije, u obraćanju medijima, lider URS Mlađan Dinkić odbio je tu ponudu nazvavši je milostinjom. U upućenim krugovima se može čuti da đilasova ponuda zapravo predstavlja paravan, da na diskretan način neki ljudi iz URS pređu u njegov tim, a onda posle izvesnog vremena i zvanično promene partijske knjižice i pređu u DS, te da je upravo zbog toga Dinkić oštro odbio takvu ponudu.
       Iako je DS u Beogradu ostvario pobedu zahvaljujući autoritetu Dragana đilasa, ali i podršci medija za koje se sumnja da ih kontroliše, u danima posle objavljivanja rezultata sve više se govori o tome da će, umesto u stolicu gradonačelnika, đilas sesti u premijersku fotelju!? Mnogi to pominju kao prilično izvesnu opciju, jer su apetiti đilasa veliki, imajući u vidu ugled i autoritet, kako u građanstvu, tako i u stranci.
       Ma koliko se mnogima činilo da će to tako i biti, nameće se logično pitanje: zbog čega bi Dragan đilas prihvatio da bude predsednik vlade, kada je izvesno da će ona imati manjak u budžetu, da će biti jako nepopularna jer će se suočiti sa ogromnim dugovima koji dolaze na naplatu i sa čini se nerešivim ekonomskim problemima, i pritom neće biti samostalna u odlučivanju već će u pozadini biti socijalisti koji će, shodno svojoj snazi i značaju, imati znatno veće apetite nego do sada?
       Sa druge strane, sa mesta gradonačelnika đilas bi nastavio da upravlja gradom čiji je budžet 700 miliona evra, i u njemu bi gotovo samostalno vladao i mogao bi iz prilično lagodne pozicije da sprema pohod na mesto prvog čoveka DS-a i čelne državne pozicije kroz četiri ili pet godina.
       Kako će na kraju đilas odigrati saznaće se, ali upućeni smatraju da mu je fotelja gradonačlenika sigurnija i izvesnija za dalju političku karijeru.
       A šta će biti sa građanima?
       Rezultati parlamentarnih i lokalnih izbora u Srbiji, kako se i očekivalo, neće dovesti do veće promene niti će doprineti da se poboljšaju ekonomske i socijalne prilike u zemlji.
       Kako se i pre izbora procenjivalo, novu vladu najverovatnije će činiti koalicija DS-SPS-LDP, a pridružiće im se i manjine (iako i bez njih imaju dovoljnu podršku), a u rezervi će biti URS. Dakle, za očekivati je da će dolazeća vlada biti znatno stabilnija od prethodne, ali i da će se suočiti sa mnogo većim problemima i zahtevima, prvenstveno od MMF-a.
       Za očekivati je da će rezultati parlamentarnih izbora imati efekat i na drugi krug predsedničkih u koji Tadić, prvi put, ulazi sa prednošću u odnosu na Nikolića.

Paradoksalan (ne)uspeh DS-a: Manje glasova - više vlasti        Na parlamentarnim izborima 6. maja DS je osvojio nešto više od 860.000 glasova, ili 22.06 odsto glasova izašlih birača.        Na izborima 2008, koalicija ZES osvojila je oko 1.6 miliona glasova odnosno 38.42 odsto. Tada su na listi ZES bili, pored DS-a, i G17, SPO, LSV Nenada Čanka i SDP Rasima Ljajića (poslednje dve partije su sada ponovo išle na izbore u koaliciji sa DS). Ako se broju glasova DS-a na ovim izborima doda i 215.000 glasova URS-a i oko 60.000 glasova (ili 1.5 odsto) koliko je u istraživanjima izmerena prosečna individualna snaga SPO, onda bi oni zajendo imali oko milion i 150.000 glasova, odnosno najmanje 450.000 glasova manje nego 2008.        Stoga je DS stranka koja je, posle SRS-a, možda najviše i izugubila na ovim parlamentarnim izborima?! Dakle, građani su na izborima (legalnim ili pokradenim, nebitno je) kaznili DS, ali ispostavilo se, nedovoljno, da siđu s vlasti.        Ipak, i pored znatno manje glasova i mandata nego pre četiri godine, čini se da je DS u mnogo boljoj poziciji jer nema G17/URS-a i SPO-a koji su često vodili svoju politiku, a nisu baš preterano „slušale“ DS.        Pored toga, činjenica da se URS i SPO nalaze u različitim taborima otvara mogućnost da ih DS međusobno suprotstavi i koristi kao rezerve za buduće koalicije.

đilas premijer - građani prevareni?        Iako je Dragan đilas u kampanji predstavljan kao kandidat liste „Izbor za bolji Beograd“ sve više se o njemu govori kao o novom premijeru.        Jedno od glavnih pitanja vezanih za izbor Dragana đilasa na mesto premijera tiče se toga da li bi time bili prevareni građani Beograda koji su na lokalnim izborima glasali za DS?        Malo je verovatno da bi se Aleksandru Vučiću na lokalnim izborima bilo ko drugi iz DS-a ili neke druge partije uspešno suprotstavio kao što je to učinio đilas. Većina građana koja je na lokalu glasala za DS upravo je učinila to zbog snažne podrške đilasu, a to potvrđuje i činjenica da su u gradsku skupštinu ušle samo četiri partije, te da je i ostanak LDP-a ispod cenzusa u Beogradu zapravo odraz toga da razočarani glasači DS-a (od kojih su mnogi glasali za LDP na republici, ali ne i na lokalu) zapravo imaju poverenja u đilasa.        Eventualni izbor đilasa na mesto premijera otvara pitanje smisla ovakvog izbornog sistema po kojem kandidovanje za određenu funckiju i sticanje uslova da se ona preuzme ne znači da će je taj kandidat i vršiti, što jeste prevara birača.

Milutin Mrkonjić gradonačelnik Beograda?!        Odluka SPS-a da nastavi saradnju sa DS-om opravdana je ne samo zbog pozitivnog iskustva u prethodnoj vladi, već i zbog činjenice da time i dalje DS ostaje na udaru oštrice kritika i zahteva EU. Da je Dačić otišao u koaliciju sa Nikolićem, tada bi on direktno bio izložen pritiscima i zahtevima iz EU što bi ga stavilo u znatno teži položaj da sprovodi svoju politiku.        Iako i socijalisti i DS najavljuju da će se o raspodeli funkcija govoriti tek posle drugog kruga predsedničkih izbora, u upućenim krugovima se zna da su pregovori već u toku. Iako je prvobitno sebe istakao kao premijera, Ivica Dačić je navodno bliži tome da kao kompenzaciju uzme ministarstva koja su ranije pripadala URS-u, a i da SPS dobije mesto gradonačelnika Beograda. U tom slučaju, kao najozbiljniji kandidat za novog gradonačelnika pominje se najveći graditelj među socijalistima - Milutin Mrkonjić!? Ovo, inače, ne bi bio prvi susret Mrkonjića sa ovom funkcijom, budući da je i na izborima 2000. bio kandidat SPS-a za to mesto.        Za razliku od većine ostalih kolega u vladi, ministar Mrkonjić je u istraživanjima javnog mnjenja uglavnom imao visoke pozitivne ocene, i pored Ivice Dačića kotira se kao najuspešniji ministar SPS-a u prethodnoj vladi. U tom smislu njegov eventualni izbor na mesto gradonačelnika ne bi bio bez uporišta u javnosti.

URS: Za stranku je propast ukoliko bude u vlasti        Stranka Mlađana Dinkića, koja je iz G17 prerasla u URS, sprema se za opoziciju. Kako saznajemo u toj stranci glavne pregovore očekuju posle drugog kruga predsedničkih izbora, ali oni nisu naročito zainteresovani za učešće u novoj vladi ukoliko ne bi mogli da sprovode svoj program.        Kako saznajemo, u vrhu stranke preovlađuje stav da ukoliko bi ušli u novu vladu bez mogućnosti da sprovode svoj program, oni bi se faktički stopili i ugasili.        Sa druge strane, da bi sprovodio svoj program URS-u je potrebno da ima veće nadležnosti, a za tako nešto u DS-u ne postoji volja imajući u vidu faktički opoziciono ponašanje ove stranke u proteklom periodu. Stoga je najrealnije da iz opozicione klupe, predvođeni Mlađanom Dinkićem, URS-ovci pokušaju da se u predstojećem periodu izbore za ostanak na političkoj sceni.        Povrh svega, URS muči još jedna briga. Od 16 mesta u parlamentu, sedam pripada njihovim koalicionim partnerima. Spekuliše se da je DS već pokušao da na svoju stranu privuče Veroljuba Stevanovića i njegove poslanike.

Razočaranje i nada u LDP        Sa svega 40.000 glasova i dva mandata više u odnosu na 2008, u LDP-u nisu naročito zadovoljni izbornim rezultatom.        Iako je primetno da su tokom kampanje imali otvoreniji medijski prostor u odnosu na druge opozicione partije ali i URS i SPS, te da su im u istraživanjima javnog mnjenja davali između osam i deset odsto, LDP nije ostvario onakav uspeh kakvom se nadao, pogotovo ako se tome doda i neuspeh da u Beogradu pređu cenzus. Tome treba pridodati i novo razočaranje kada se, posle prvih procena da je LDP osvojio 20 mandata u skupštini, pokazalo da su zapravo osvojili 19, što ima i određeni psihološki efekat u percepciji njihove snage.        Pošto je LDP već duže vreme siguran kao partner DS-a za buduću vladu, od ranije su i poznate njihove aspiracije - ministarstvo spoljnih poslova, ministarstvo kulture ili ministarstvo prosvete, i ministarstvo pravde.        Slabiji izborni uspeh od očekivanog i prilično oštar stav Ivice Dačića o Čedomiru Jovanoviću kao potencijalnom ministru spoljnih poslova, uslovili su da apetiti LDP-a malo splasnu. Iako se kao kompromisno rešenje pominjalo da se LDP-u prepusti mesto šefa Skupštine, komentari iz SPS-a da su problemi sa LDP „prevaziđeni“ ipak ukazuju da su i dalje prilično realna nadanja u ovoj stranci da će Ćedomir Jovanović biti novi ministar spoljnih poslova Srbije i da će oni biti novi glavni partner u vladajućoj koaliciji.