Srbija je 20. maja dobila novog predsednika - Tomislava Nikolića, a sedam dana kasnije, 27. maja uveče, izgleda, i novog premijera.
       Bivši predsednik Srbije Boris Tadić, suprotno najavama iz izborne noći da neće biti premijer, odlučio je - obrnuto (mada to još uvek nije i formalno potvrđeno, tj. nije dobio mandat za sastav vlade, a verovatno će ga dobiti čim Nikolić položi zakletvu).
       Kako je rekao bivši predsednik Srbije, spreman je da preuzme odgovornost i bude premijer. To što je sedam dana ranije tvrdio suprotno, uz opasku novinarima „vidimo se u drugom filmu“, kako je rekao, ne znači da je promenio mišljenje, već da nije imao rezervni plan. Kako god, sedam dana posle okončanja ciklusa opštih izbora jasno je ko je predsednik Srbije, a izvesnije ko će biti i premijer.
       Glavna tema sada jeste - ko će gde, odnosno, ko će u koju fotelju. Pošto to nikome, pa i onima koji su kandidati za ta mesta, još uvek nije najjasnije, situacija se menja iz dana u dan, sve ukazuje da će čitava priča oko formiranja vlade ipak malo potrajati, pogotovo kada se počne sa tzv. „personalnim rešenjima“, koja obično znače, pred međustranačkog i unutarstranački rat.
       Odlukom da se prihvati mesta predsednika vlade, Tadić je, čini se, doprineo da se dodatno poveća gužva i teskoba u DS, zbog viška kadrova.
       Osnovno pitanje koje se ovde nameće jeste - da li je za jedno društvo i njegov politički sistem dobro ukoliko čovek koji je doživeo poraz na predsedničkim izborima, ma kako se on zvao, sa te funkcije odmah ode na drugo najodgovornije mesto u državi? Ovakvi slučajevi su retki, odnosno gotovo i da ih i nema u modernoj političkoj praksi demokratskih zemalja. Međutim, situacija u kojoj smo se sada našli - da bivši predsednik koji je doživeo poraz sada pređe na mesto premijera - moguća je samo zahvaljujući tome što je proteklih godina sva vlast (hteo on to ili ne da prizna) bila faktički koncentrisana u rukama njega kao predsednika republike.
       Dok su demokrate i njima naklonjeni mediji (kojih je gotovo apsolutna većina u Srbiji) utrkivali da u predizbornoj kampanji ubede javnost kako će predsednik uraditi sve i sva i kako on (a mislilo se na Borisa Tadića) to i može po svojim nadležnostima, posle pobede Nikolića sada se uprežu iz petnih žila da objasne da to i nije tako bitno, već da je sva vlast, zapravo, u rukama predsednika vlade.
       Šta Tadić stvarno može da uradi kao predsednik vlade?
       Nakon saopštavanja odluke da želi da preuzme mesto premijera, Tadić je kao bitan uslov naveo borbu protiv kriminala i ekonomske i socijalne krize koja potresa zemlju i dao prioritet zapošljavanju.
       Dakle, isto ono što je pričao da će uraditi i ako postane predsednik. Takođe, u prvom intervjuu po objavljivanju odluke da želi da prihvati mesto predsednika vlade, Tadić nije propustio priliku da u ruke Nikoliću odmah preda nerešiv problem srpske politike na kojem su do sada svi padali - pitanje Kosova.
       Tadić je rekao da očekuje od Nikolića da iznese svoj plan i da on (Nikolić) vidi dalje kako će to da se rešava pošto je kritikovao raniji Tadićev pristup.
       Međutim, može li Boris Tadić, po sturci psiholog, uspešno da izađe na kraj sa ekonomskim problemima koji kao ambis okružuju Srbiju? Do kraja godine, Srbiji na naplatu dolazi oko osamsto miliona evra spoljnog duga i 136.6 milijardi dinara dospeća na račun prodatih hartija od vrednosti, pritom dinar svaki dan sve jače klizi, i pored skoro milijardu evra prodatih u njegovu odbanu. Šta tu stvarno može neko da uradi?
       Ili će, možda, Tadić više da se okrene političkim i državnim pitanjima, pa će u okviru toga, a i zarad racionalizacije, preuzeti resor ministarstva spoljinih poslova, jer je sve izvesnije da će Vuk Jeremić u junu biti izabran na mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN? U toj varijanti rešavanje ekonomskih problema bi bilo prepušteno potrpedsedniku koji bi direktno koordinisao vladinu politiku na tom planu, uz nadzor premijera Tadića. Ovo, za sada, predstavlja samo jednu od mogućih opcija o kojima se nagađa, ali i opcija koja se čini prilično racionalnom.
       Ukoliko Tadiću glavni deo programa zaista bude borba protiv kriminala, to bi moglo negativno da utiče na odnose sa Ivicom Dačićem koji se proteklih godina, kao ministar policije, uvek pokazivao kao neko ko je najviše kriminalaca pohapsio i na temelju toga gradio lični ugled i podršku u javnosti.
       Ako je izvesno da će u novoj vladi sedeti Tadić i Dačić, pitanje je da li će tu biti mesta i za Mlađana Dinkića. Čini se da bi demokrate i posle svega ipak primile URS u svoje redove, ali porukama da „ne žele nekoga ko se u kriznim vremenima ponaša kao da je opozicija“ očito ukazuju da ne žele Dinkića. Sa druge strane, za razliku od Čedomira Jovanovića, Dinkić i njegovi nisu odmah istrčali u javnost sa zahtevima, već su najavili odlazak u opoziciju.
       Borba, ili bolje reći igra za mesto srpskog premijera, izgledala je znatno drugačije nego što je to bio slučaj nakon ranijih izbora.
       Mesto srpskog premijera danas izgleda nije više ciljna tačka sa koje se uspešno može upravljati, već više predstavlja sredstvo za odbranu onoga što imate. Tako Tadić mestom premijera brani i svoj ugled i autoritet u stranci u kojoj, kako se već duže vreme govori, više nema jako uporište kao ranije, a na to nije naročito presudno uticao ni poraz na predsedničkim izborima.
       Naime, još decembra 2010, kada je Jeremić pod dosta čudnim okolnostima (prekinuto elektronsko glasanje, a potom glasanje na papirićima za koje se ne zna odakle su došli i ko ih je štampao) jedini ispao u borbi za potrpedsedničko mesto u DS, dat je jasan znak Tadiću da on više ne drži sve konce u svojoj stranci.
       Sa druge strane, naprednjaci, svesni gotovo nemogućih izazova pred budućom vladom, na to mesto su radije želeli da vide Dragana đilasa. Razlog je u tome što bi sa premijerskog mesta, uz sve probleme i međustranačke sporove kojih će neminovno biti, đilas mnogo teže skupljao poene nego što to čini sa mesta gradonačelnika Beograda u kojem ima stabilan budžet i apsolutnu vlast i odakle postepeno grabi sve više poena i priprema se za preuzimanje stranke, a možda i mesta premijera ili predsednika nakon narednih izbora.
       Javnošću i dalje kolaju priče o velikoj koaliciji dve najveće stranke. Iako je i jedni i drugi na kraju gromoglasno odbace, zanimljivo je da, s vremena na vreme kada se ta priča pojavi, glasovi unutar dve vodeće stranke postaju sve neutralniji i blaži, da bi posle izvesnog vremena lideri ipak rekli jasno da od toga nema ništa. Da li se zapravo radi o postepenom pripremanju javnosti, ili slanju javnih signala da se nešto u tom pravcu radi kao odgovor na često pominjane pritiske sa Zapada da se takva saradnja ipak ostvari, ostaće svakako otvoreno pitanje i u predstojećem periodu.
       Dođe li ili ne do pominjanog „strateškog partnerstva“ DS i SNS, jasno je da se i posle ovog ciklusa izbora, srpska politika i javnost i dalje nalazi u eri „Tadić - Nikolić“. Kako će njihova međusobna kooperacija, odnosno kohabitacija izgledati niko sa sigurnošću ne može da pretpostavi. Parlamentarna istorija Srbije od 1990. do danas pokazala je da vlade najduže opstaju kada je stanje u društvu katastrofalno, a najbrže padaju kada postoji velika stabilnost.
       Srbiji definitivno predstoje izazovi katastrofalnih razmera posle kojih se čini da ćemo u EU moći da uđemo jedino kao nova Grčka i ništa više od toga.