Dok je Boris Tadić molio u Briselu da mu sastave Vladu, dok je Tomislav Nikolić u Rio de Žaneiru suncobranom štitio Srbiju od globalnog zagrevanja, a Dragan Šutanovac kopao temelje za zgradu u Skerlićevoj 20, Miljenko Dereta je napao Moskvu!
       Miljenko Dereta je rekao:
       „Mi nemamo ništa osim možda poslednje prilike da kroz ozbiljne zahvate u sistemskim problemima... dokažemo ozbiljnost svog evropskog opredeljenja. Naravno, postoji i, po mom mišljenju, za Srbiju dugoročno pogubna, politički uslovljena finansijska pomoć iz Moskve“.
       Ne znate ko je taj čovek?
       ???
       Kako ne znate ko je Miljenko Dereta?
       Niste čuli za direktora Građanskih inicijativa, nevladine organizacije koja se zalaže da se ljudi slobodno rađaju, žive i umiru, bez obzira na rasnu, versku i nacionalnu pripadnost?
       E, tom direktoru, Dereti, nevladin sektor omogućio je da bude kolumnista i politički analitičar u svim vladinim medijima koji drže do sebe, što je on oberučke prihvatio.
       Piše kao što govori - često i dosadno!
       A govori kao što misli, što se vidi i u gornjem citatu: Dereta, dakle, misli da je pomoć Moskve politički uslovljena, dok su pare iz Brisela čisto milosrđe!
       Da novac nije bez značaja u životu Miljenka Derete pokazalo se jednom i pred kamerama kod Olje Bećković: Dereta se usudio da se zakači čak i sa nedodirljivom Natašom Kandić, pale su teške reči oko toga ko je u oštroj konkurenciji više dobio i potrošio iz raspoloživih stranih fondova!
       Nesporazum je zataškan nagodbom - svakom prema zaslugama...Za svaki slučaj, Dereta je nedavno, preko „Preokreta“ Čedomira Jovanovića, ušao u Skupštinu Srbije, tako da su sada njegova dela i misli zaštićene poslaničkim imunitetom čak i u mogućem sporu sa Natašom Kandić...
       Nepokolebljivi otpor novog narodnog poslanika prema Moskvi možda proizilazi iz činjenice da se Rusi dosad nisu pokazali izdašnima prema nevladinom sektoru u Srbiji, a imam utisak da se Dereta plaši i legende kako Ivica Dačić novu srpsku vladu sastavlja u Moskvi!
       Dozvolite da zamislim tu situaciju.
       - Šta ćete sa Šutanovcem? - pita, na primer, Dmitrij Medvedev Ivicu Dačića.
       - Daćemo mu resor prostornog planiranja - spremno odgovara Ivica.
       Zadovoljan odgovorom, s obzirom na Šutanovčev čin u NATO-u, Medvedev nastavlja:
       - A Homen?
       - Homenu ćemo prepustiti Ministarstvo pravde, kako bi dovršio reformu ionako reformisanog pravosuđa.
       - Hoće li biti i žena u Vladi? - zaintrigiran je Medvedev.
       - Drago mi je što ste me to pitali - uzvraća ponosno Ivica Dačić. - Kako da ne? Sigurno ste čuli za Sonju Liht. Bila je predsednica Spoljnopolitičkog saveta u Ministarstvu spoljnih poslova, prisustvovala sednicama, iskusan diplomata... Istovremeno je bila i predsednica Upravnog odbora uglednog lista „Politika“. Svestrano potkovana. Duboko verujemo da će biti idealna šefica Kancelarije Beograda u Prištini, u rangu ambasadora. Ume s medijima, lako će objasniti da je Kosovo, tehničkom greškom, izručio Briselu nespretni činovnik Borko Stefanović...
       Tu premijeri Medvedev i Dačić završavaju razgovor u duhu obostranog razumevanja. Tadića nisu ni pomenuli, jer je već pomenut u Briselu...
       S druge strane, povratak Borisa Tadića iz prestonice Evropske unije nije bio trijumfalan, kako bi se ranije moralo očekivati. Naslovne strane tadićevskih medija prazne, javljaju o prelasku Duška Tošića i Jelene Karleuše u Tursku, ni reči o predpristupnim fondovima, investicijama i liderima na Balkanu; ćutala je čak i Jelena Trivan.
       Kao da je i samom Briselu, da ne kažem Vašingtonu, bilo neprijatno što ih je posetio čovek koji je izgubio izbore, s prećutnom molbom da zaborave taj rezultat... Izgleda da su ga pustili niz vodu i prepustili njegovom Kabinetu i, ako kojim slučajem postane premijer, Međunarodnom monetarnom fondu, Dačiću i Krkobabiću...
       Ko su Dačić i Krkobabić (u množini) poznato je ne samo kriminalcima i penzionerima, ali je manje poznato - upozoravaju ozbiljniji ekonomisti - da je Međunarodni monetarni fond (MMF) planetarna zelenaška organizacija za pranje novca na najvišem nivou, od koje niko, ama baš niko, kad je podvukao crtu, nije video ništa osim štete!
       Kad ne može da utera dug, MMF juri hotelske sobarice (videti slučaj bivšeg direktora MMF-a Dominika Stros-Kana) da naplati u naturi! Nevolja je, opet, što je Srbija poslednjih godina tako poslovala da pred MMF-om ipak mora da preuzme ulogu sobarice!
       Umesto da popusti posle Tadićevog pokloničkog putovanja u Brisel, umesto da s njim saučestvuje u bolu zbog gubitka, tzv. Zapad preko Haškog tribunala pojačava pritisak i ispostavlja nove zahteve.
       Pošto Haški tribunal od nečega mora da živi, a resursi su pri kraju, dao se u potragu za Karadžićevim i Mladićevim jatacima, živim ili mrtvim, uz punu podršku srpskih mrtvozornika. Ne bi me iznenadilo da Haški tribunal, kad iscrpi i taj izvor aktivnosti koji mu donosi prihod, zatraži primenu psihoinženjeringa na strine i tetke osumnjičenih jataka i kriminalizuje njihove potajne misli, umesto da ganja Tačija i Haradinaja.
       Pusto tursko! Srpski drumovi su se uželeli Turaka, što pokazuje činjenica da su se bramercima i ostalim pravnim šarlatanima iz Ševeningena u istrazi jataka i jataštva s velikim entuzijazmom stavili na raspolaganje njihovi zakleti činovnici iz srpskog Tužilaštva za ratne zločine Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić, koji su na crtežu pokojnog Mome Kapora, jednog od značajnih i najduševnijih srpskih pisaca prošloga veka, po obrazovanju slikara, stručno prepoznali doktora Dragana Dabića, što je bio Karadžićev pseudonim dok se skrivao.
       Ukratko, po Vukčeviću i Vekariću, Kapor je jatak!
       Možda je to u saglasju sa Vukčevićevom filozofijom izraženom dubokom mišlju da je „istraga živa stvar“, kojom on opravdava svoje pogreške, promašaje, neistine i platu, ali je u svakom slučaju bruka!
       Ogorčena, gospođa Ljiljana Kapor, Momina supruga, ironično je izjavila da očekuje da će Moma biti uhapšen zbog crteža nastalog pre 15 godina i transportovan u Hag!
       Ljiljana Kapor je spremna da Tužilaštvu i javnosti ponudi bar još desetak crteža koji prikazuju starijeg čoveka sa šeširom. (Možda je jedan ljudi na crtežima Mladić).
       Pisac Miroslav Toholj primetio je da lik na Kaporovom crtežu više podseća na tužioca Vukčevića, nego na Radovana Karadžića!
       Srbiju je zahvatio talas nekrofilije, koji delu populacije preti ozbiljnom zarazom, naročito kada se ukrste politika i kultura. Nema stida, nema izvinjenja, ali ima uverenja da je sve legitimno što je politički produktivno, čak i kad je reč o svetinji smrti.
       Tako se Kapor posthumno šalje u Hag, tako se Zoran đinđić posthumno izvodi na pozorišnu scenu.
       Ako je, na primer, umetnički, estetski, moralno ili kako već hoćete, legitimna predstava „Zoran đinđić“, onda je legitimno i pitanje šta bi sam Zoran đinđić rekao o predstavi „Zoran đinđić“!