Još jedan Crnogorac, biznismen, likvidiran je u - Beogradu!
       Boško Raičević(42), biznismen ubijen je u petak, 23. juna, u 12.30 sati u stravičnoj eksploziji njegovog automobila u kojem je bio, na uglu ulica Tadeuša Košćuškog i Cara Dušana. Prvi rezultati istrage ukazuju da je korišćena eksplozivna naprava (s pola kilograma eksploziva) očito ranije postavljena pod automibil nesrećnog Raičevića, a eksplozija je bila ogromna i toliko jaka da je raznela auto i Raičevića, a od siline eksplozije, srećom, samo lakše je povređen Aleksandar Simić (40) iz Beograda, vozač „zlatiborca“, koji je bio slučajno na pogrešnom mestu u trenutku atentata na Raičevića!
       Istražni organi, i specijalci za eksploziv su četiri sata bili na uviđaju, ali zasad, sem novinskih nagađanja, nema indicija - ko je i zašto ubio Raičevića. Pojedini, „preobavešteni mediji“, po običaju, sve znaju unapred, pa kao razlog navode činjenicu da je motiv - što je nesrećni Raičević, rođak Andrije Draškovića?!
       Drašković je, inače, danas u zatvoru, na višegodišnjoj robiji zbog ubistva...
       Da se ne bismo bavili nagađanjima, a vidoviti, ipak nismo, treba samo napomenuti da je, eto, u Beogradu, likvidiran još jedan Crnogorac, iz sivog i sumornog miljea, i da je atentat na Boška bio dobro osmišljen i da čovek, jednostavno, nije imao šansu da preživi!
       Ali, nije prvi put da se likvidacija obavlja - baš ovako. Podsetićemo na tekst iz prvog broja nedeljnika „Svedok“: „KO DIŽE BEOGRAD U VAZDUH“ (3. maja, 1996. godine!)
       BEOGRAD Ubistvo eksplozivom Radeta Međeda i Bore Nedovića podseća na metode kolumbijske narko - mafije
       U utorak,13. juna 1994. u Zemunu, u Ulici Cara Dušana, ujutro oko 3.45 eksplodirala je bomba čija je detonacija razbudila pola Zemuna.
       Mirku Tomiću Bosancu iz Zemuna, svojevremeno sa Aleksandrom Kneževićem Kneletom prvo je u „golf“ ubačena kanta sa benzinom, pa zatim i bomba...
       Oštećeni su izlog knjižare „Sebastian“, obližnji frizerski salon, dva automobila, na sreću niko nije poginuo...Eksplozija je svojevremeno raznela i „pežo 205“, vlasništvo Zorana Dimitrova Žuće...
       Nešto ranije, jedan od nekadašnjih bliskih prijatelja Ljube Zemunca, Radivoje Ćaldović Ćenta, (obojica su ubijeni, prvog je pištoljem usmrtio Goran Vuković, a drugog N.N. ubice ispred kluba književnika u Beogradu!) za milimetar je izbegao smrt od podmetnutog eksploziva ispod svoje blindirane „mečke“.
       Akteri atentata, naravno, nepoznati...
       ČIKAGO NA
       BULEVARU LENJINA
       Ipak, u toj krvavoj nedelji najdramatičnije je bilo 21 juna na novobeogradskoj raskrsnici Bulevara umetnosti i Bulevara Lenjina. U stilu čikaških gangstera, uz škripu automobila, baš kao u doba Al Kaponea, sa 40 metaka iz dva „heklera“ , iz „mazde“ u pokretu , ubijen je Zoran Medenica dok je sedeo u svojoj „kalibri“ , čekajući promenu crvenog svetla na semaforu. Usput , ranjeno je i dvoje ljudi u autobusu kojim su se vraćali s posla?
       U slučaju Medenica, jasno je i laiku da je reč o „revanš meču“, a dobro upućeni kazuju za „Svedok“ da jeu pitanju obračun reketaša, ali i da je to pre odgovor na pucanje u restoranskoj bašti FK „Bežanija“, kada je ubijen Slaviša Pavić Pirke, a ranjeno i više gostiju koji su se tu zatekli.
       AUTOMOBILI LETE U NEBO
       U zoru, u 5.20 sati 21. maja , na parkingu u Ulici Pariske komune snažna detonacija i u vazduh je poletela „lančija“ koja je pripadala Božidaru Batici Stankoviću, sinu tragično ubijenog bivšeg boksera i legende beogradskog asfvalta Žorža Stankovića. Detonacija je razbudila sve stanovnike ovog kraja, porazbijana su stakla na prozorima, oštećeno je više parkiranih automobila, kao i izlog restorana „Hatunić“ i diskonta „Drina promet“.
       Počinioci „eksplozivne akcije“ nepoznati su bar široj javnosti, a u beogradskom podzemlju kolaju dve priče: pokušaj likvidacije Batice Stankovića i - samo opomena. Jer, on je po tim verzijama, navodno, svojevremeno pokušao da ubije Milivoja Matovića zvanog Miša Kobra, a taj sudski proces je ustalasao beogradsku podzemnu javnost...( I Batica Stanković je kasnije ubijen!)
       Ili, 15. jula oko 21.30 sati ubačena je eksplozivna naprava ogromne razorne moći u kafić „Princ“ u ulici Rige od Fere 13. Počinjena je ogromna materijalna šteta, kafić je demoliran, ali, na sreću, mrtvih nije bilo...
       Prema priči očevidaca, sve je ličilo na jeftin filmski triler scenario. Iz mraka polako dolazi automobil, zaustavlja se...Iz auta istrčava mladić, rukom razbija staklo na prozoru, ubacuje paklenu napravu...Uskače u automobil, odlazi u mrak i „Buuummm“.
       Kafić eksplodira.
       Motivi, su i po podzemlju, ako mu je verovati, dosta nejasni: sve liči na klasičan obračun mafije, ali ni ovde, kao ni nekoliko dana ranije, kada je „eksplodirao“ restoran „Vuk“ povređenih nije bilo, što ipak pokazuje da se radi o opomeni. Da li je neko nekom ostao „kratak“ ili je to opomena za neplaćeni reket?
       Ubistvo Radeta Međeda je, takođe, čini se, dosta profesionalno urađeno.
       Usred grada, usred dana.
       Bez velike šanse da preživi.
       Rade Međed, jedan od novijih turbo-folk bogataša, bio je brat po majci Radovana Lagundžina - Žapca, jednog od žešćih momaka generacije Aleksandra Kneževića-Kneleta.
       Radovan Lagundžin- Žabac, ubijen je među prvima, u novembru 1990. godine i njegovo ubistvo je, čini se, otvorilo seriju likvidacija bez kraja ljudi s druge strane zakona.
       Međed je, inače, bio vlasnik nekoliko beogradskih kockarnica i važio je za čoveka sa odličnim vezama u finansijsko-političkom establišmentu (a bio je i zet poznatog beogradskog bankara). Likvidiran je precizno, a izvori iz podzemlja tvrde da su „mineri“ došli iz Švajcarske ...
       Likvidacija Borislava Bore Nedovića (27), Crnogorca sa prebivalištem u Beogradu, 4. avgusta 1994. godine pred zoru, na platou ulaza u hotel „Avala“ u Budvi, po monstruoznosti, ipak, prevazilazi sve što se dotad u bombaškim napadima događalo. Čim je seo u automobil, Boro Nedović je, u pravom smislu reči, eksplozivom i daljinskom komandom katapultiran put neba, a delovi njegovog automobila leteli su čak preko velelepnog hotela!
       U eksploziji su lakše ranjeni Mihajlo đurić (19) i Andreja Bilbija (17), oboje iz Beograda, inače gosti hotela „Avala“.
       Od strahovite eksplozije gosti su poskakali iz svojih kreveta i izleteli napolje, neki su pomislili da je počeo rat, drugi da je zemljotres opet pogodio Budvu...
       Vatra je počela da se širi, dim se dizao put neba, a plamen je dostigao visinu od petnaestak metara...Posle prve eksplozije počele su lančano - sledeće. „Pucali“ su i eksplodirali rezervoari na parkiranim automobilima, ali praštali i meci, kojih je očito bilo u automobilima na parkingu.
       Od eksplozije i požara potpuno je uništeno dvadesetak automobila, mahom skupocenih, dok je jedan od najbliže parkiranih Nedovićevom , stari „olinjali“ „spaček“ preživeo...
       Ubice, još nisu pro-nađene, „istraga je u toku“, ali je najbliže pameti da je reč o klasičnoj osveti (i dobro pripremljenoj likvidaciji Borislava Bore Nedovića) za ubistvo Stanka Petrušića iz Nikšića, jednog od rukovodećih ljudi u obezbeđenju „Dafiment banke“, u kazinu beogradskog hotela „Jugoslavija“.
       Policija je tada osumnjičila Nedovića, za njim je bila raspisana i poternica , ali je on do 4. avgusta 1994. godine izmicao policiji (bolje da nije, danas bi, verovatno bio živ) ali ga je ubica (ubice?) sačekao i digao u vazduh.
       -Iako se u javnosti pojavila verzija da su se Nedović i Petrušić sporečkali oko „prevlasti“ u obezbeđenju Dafine Milanović, to nije tačno, već su se sporečkali oko neke devojke i potukli , a u tuči se Nedović, bivši bokser „Ivangrada“ nije baš dobro proveo ... Dva sata nakon tuče, navodno, Nedović se vratio i ispalio Petrušiću metak u glavu...i posle toga kao da je u zemlju propao. Prema pričama iz podzemlja bio je u Republici Srpskoj, ali i u Španiji da bi se u Jugu vratio juna 1994. godine.
       Nedović je , kažu izvori „Svedoka“ iz MUP, dignut u vazduh sa udaljenosti 200-300 metara „češkim detonatorom“ kojim je aktiviran eksploziv.
       **************
       U Crnoj Gori, (kao i u Beogradu) je ostalo nerasvetljeno mnogo ubistava, čak i onih veoma značajnih, kada su likvidirani šefovi pojedinih policijskih službi.
       Krvava crnogorska serija počela je 2. septembra 1991, kada je u Budvi upucan Cetinjanin Vlastimir Zečević, zvani Mićko Talijan. Mićko je na Svetom Stefanu sedeo sa najboljim drugom Dejanom Vujoševićem Baćkom.
       Rastali su se, a Zečević je s društvom boravio ispred poslastičarnice „Mocart“. Od tada je sve misteriozno, pa i podatak da je Mićkovoj majci Mileni tek ujutru, iz Beograda, Ratko Knežević javio da je Vlastimir upucan, i da se nalazi u bolnici u Budvi.
       Kasnije je Ratko javio još tužniju vest, da je Mićko podlegao povredama.
       Borislav Boro Nedović izgubio je život 4. avgusta 1994. ispred budvanskog hotela „Avala“. Eksploziv mu je bio postavljen pod automobil...
       Nerazdvojni drugovi, Vaso Pavićević i Joco Vujičić, pronađeni su mrtvi u parkiranom automobilu na Paštrovačkoj gori. Ubijeni su u noći između 24. i 25. aprila 1996. Vaso je bio talentovan bokser iz Bara, preživeo je tri atentata, i sva tri puta bio ranjen, ali nije preživeo sačekušu na magistralnom putu.
       Svojevremeno, u ekskluzivnoj ispovesti „Svedoku“, Velika i Vesna, majka i sestra Vasa Pavićevića, tvrdile su da on „u mrklom mraku živ ne bi stao ni policiji u takvoj nedođiji“. Majka i sestra zato smatraju, da su njihovog Vasa ubili - poznanici.
       Saša Labović stradao je 15. avgusta 1996, na plaži u Svetom Stefanu (ubijen iz snajpera, dok je izlazio iz vode), dok su Igor Ćosović i Zoran Jovanović, 26. decembra iste godine, likvidirani ispred restorana „Franš„ u Beogradu.
       Serija ubistava žestokih momaka u Crnoj Gori nastavljena je i 1997. godine. Ubijeni su: Jugo Vučinić (12. januara), Radovan Stanišić, poznatiji kao Raka Dilinger (17. februara), Minja Bećir (5. avgusta).
       I Dilinger i Bećir ubijeni su ih snajperske puške, prvi sa četiri hica, ispred hotela „Mogren“ u Budvi, drugi samo jednim projektilom, takođe u Budvi, na parkingu hotela „Avala“. Krajem jula, u Radanovićima, na kućnom pragu, rafalom iz automatske puške, usmrćen je Slobodan Boljević.
       Nerasvetljena su i ubistva iz 2000. godine. Todor Gardašević stradao je 5. jula u Beogradu, ispred hotela „Jugoslavija“, ubio ga je „zemunski klan“ zbog osvete za ubistvo Arkana, ma da nikada nije dokazano da je Gardašević imao bilo kakve veze s tim ubistvom, osim što je poznavao Andriju Draškovića, za kojeg se, takođe bez dokaza tvrdalo da je upetljan u likvidaciju Željka Ražnatovića.
       Milenko Vujović ubijen je 6. avgusta, a Nikola Krivokapić Komarac 16. avgusta. Krivokapić je likvidiran iz snajperske puške, dok se nalazio na terasi kuće u okolini Bara. Snajperista je bio sakriven u krošnji drveta.
       Ratko Pešutić i Radovan Kovačević ubijeni su 7. oktobra 2000, a Luka Pejović 4. decembra iste godine.
       Milan Rajković likvidiran je 30. aprila 2000. u Beogradu, na Dedinju, na okretnici kod TV Pink. Posle ovog zločina raspredala se priča, da je u njegovom automobilu pronađena velika količina deviza...
       Blagota Baja Sekulić, u klasičnoj sačekuši, ubijen je 30. maja 2001. Sekulić je izrešetan dok se džipom vraćao kući iz Budve, gde je sa prijateljima večerao.
       Iste godine, 23. decembra u Beogradu, ubijen je biznismen Veljko Cerović...
       Veselin Vesko Božović, iz Bijelog Polja, stradao je 5. septembra 2002. na raskrsnici ulica Trgovačke i Josipa Debeljaka u Žarkovu.
       Ivan Kontić izgubio je život 13. oktobra, ispred beogradskog kluba „Sova“.
       Simptomatično je, da je veliki broj „žestokih Crnogoraca“ likvidiran u Beogradu.
       Neki su tu bili nastanjeni, stalno ili povremeno, a neki su, kao recimo Igor Ćosović i Zoran Jovanović, usmrćeni čim su kročili na beogradski asfalt.
       U unakrsnoj vatri iz „heklera“ i „kalašnjikova“, na beogradskoj Autokomandi, 7. novembra 2002. ubijen je Ivica Ico Jovanović iz Mojkovca. Za njega kažu da je bio kum Ivana Delića, a u trenutku ubistva u automobilu se nalazio zajedno sa Uglješom Aranitovićem, koji je iz BiH došao u Šabac, gde je učestvovao u nekoliko obračuna.
       U Podgorici je ubijen Mladen Klikovac...
       Goran Žugić ubijen je 31. maja 2000. u kasnim večernjim satima, ispred zgrade u kojoj je stanovao, Save Kovačevića 9 u Podgorici. Čim je izašao iz službenog „audija“ pokošen je mecima. Mnogi su bili smrtonosni, ali je ubica, za svaki slučaj, „overio“ Žugića.
       Goran Žugić se u Crnu Goru vratio iz BiH, najpre je radio u Herceg Novom, gde je dogurao do načelnika SUP-a, zatim se preselio u Podgoricu. Kada je ubijen, bio je savetnik za bezbednost crnogorskog predsednika Mila đukanovića.
       Iste godine u septembru ubijen je pripadnik crnogorskog MUP-a Nebojša Leković, nedugo posle toga likvidiran je policajac Miodrag Ćosović.
       Drugi visoki funkcioner crnogorske policije Darko Beli Raspopović stradao je 8. januara 2001. u centru Podgorice. Pred desetak očevidaca prišao mu je maskirani ubica i pucao u leđa.
       Mediji su tada javili, da je Beli pogođen sa sedam hitaca. Darko Raspopović je bio načelnik sektora crnogorske Službe državne bezbednosti.
       Njegovo ime pominjano je i u vreme sankcija, uvedenih protiv SRJ, kada su NATO snage na Jadranu zarobile tanker pun nafte, koji je pokušavao da probije blokadu. Na brodu je bilo osam pripadnika crnogorske DB, među njima i Raspopović.
       Posle kraćeg pritvora u Pulji, svi su vraćeni u Crnu Goru.
       Treći pripadnik policije, Samir Usanagić, usmrćen je hicem iz pištolja 8. maja 2001. u Podgorici. Usanagić je bio višestruki državni šampion i osvajač brojnih međunarodnih odličja u karateu i kik-boksu. Kao policajac, međutim, nije bio omiljen, upravo zbog veština koje je primenjivao prilikom saslušanja.

Darko, Bata, Gidra...stradali u Beogradu        Darko Ašanin je poreklom bio Crnogorac, ali je rođen i odrastao u Beogradu. Bavio se boksom u novobeogradskom Novom kolektivu, najpre je bio u žiži zbog slučaja „Nana“, zatim zbog hapšenja u Grčkoj. Ubijen je 1. jula 1998. na Dedinju, u svom lokalu „Legat“. Ašanin je na terasi gledao TV prenos fudbalske utakmice, a ubica, dobro prikriven u živoj ogradi, ispalio je smrtonosne hice iz snajperske puške.        Po Beogradu se pričalo da je Darko Ašanin u „Legatu“ čekao goste, dvojicu visokih državnih funkcionera...        Miodrag Stojanović Gidra, iz Bara, više vremena proveo je u Beogradu nego u rodnom gradu. Bio je Ginisov rekorder u trbušnim sklekovima, imao je agenciju „Gidra“, a ubijen je 18. februara 2001, za volanom, ispred teniskih terena Partizana.        I Slavko Mijović je bio uspešan biznismen. Rodom iz Berana, Mijović je u Beogradu jedno vreme držao diskoteku „Paladijum“, preko puta Arkanove poslastičarnice. Ubijen je 18. oktobra 2001. kada je izlazio iz bilijar kluba na Banovom brdu.        Branko Bata Bulatović, generalni sekretar FS SCG, ubijen je 25. marta 2004. oko 10.30, na Terazijama, u ulazu gde se nalazi savez. Nepoznati napadač mu je hladnokrvno pucao u potiljak. Bulatović je rodom iz Pljevalja, završio je Pravni fakultet u Beogradu, neko vreme bio je direktor FK Budućnost iz Podgorice, a onda se vratio u glavni grad, najpre radio kao pravni savetnik, zatim kao generalni sekretar FSJ, odnosno FS SCG.        (Svedok Mysteri, broj 7)

Likvidirani u inostranstvu        Dragan Joksović Jokso je sedamdesetih godina važio za jednog od najžešćih Podgoričana. Družio se sa Lazom Delevićem, uglavnom su se mogli videti ispred bifea „Korzo“, a prijatelji su ih prozvali „soliterima“, naravno zbog visine. Putevi su im se tada razišli, Joksović je otišao u Švedsku, gde je u početku radio kao telohranitelj. Kasnije je razvio sopstveni biznis, a ubijen je 4. februara 1998. na hipodromu u Stokholmu.        Jokso je obožavao konje i klađenje. Imao je sopstvenu ergelu. Upucan je upravo dok je čekao red da uplati tiket za klađenje...        Jokso je bio odličan prijatelj sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, a po Podgorici se još prepričava njegova maratonska fer tuča sa đorđem Božovićem Giškom, kasnije komandantom Srpske dobrovoljačke garde, ubijenim u Gospiću 15. septembra 1991.        Pored Joksovića u inostranstvu su ubijeni još neki „žestoki Crnogorci“.        Ratko đokić (55), poreklom iz Podgorice, ubijen je 5. maja 2003. u Stokholmu. Ovo ubistvo izazvalo je pravu paniku u Crnoj Gori, jer je objavljeno da su plaćene ubice upravo stigle iz Crne Gore i Srbije. Ispostavilo se, posle saslušanja zaštićenog svedoka iz Srbije, kako ta konstrukcija švedske policije nije taćna, pa nije bilo ni poternica za osobama koje su javno prozvane i zauvek obeležene u Crnoj Gori.        Kasnije su mediji iščačkali da je đokićev glavni posao bio duvan, a pošto je jedno vreme boravio u Zagrebu i da je tesno sarađivao sa tamošnjim Albancima Ljujzimom Krasnićijem (ubijen pre mesec dana u Zagrebu) i Fljorimom Maljokuom.        Mišo Vujičić (37), takođe poreklom Crnogorac, sa slovenačkim državljanstvom, likvidiran je 4. septembra 2003. u ljubljanskom hotelu „Lav“. Za Vujičića se sumnjalo da je ubio Veselina Jovovića iz Nikšića, koji je stradao 1998. u Ljubljani.        Vujičić je pre pucnjave u „Lavu“ još tri puta bio na nišanu, 1999. i 2000. ranjavan je posle obračuna u ljubljanskim kafićima.        Podgoričanin Momir Radulović (42) ubijen je 2. novembra 2005. u Barseloni. Radulović je bio oženjen Hrvaticom i stalno prebivališe imao je u Zagrebu. Pretpostavka je da je to „nastavak obračuna hrvatske mafije“, kako je naveo tisak, iako dokaza o Radulovićevom „poslovanju“ nema.

Zaseda za ministra odbrane        Ministar odbrane SRJ Pavle Bulatović, niti je spadao u žestoke momke, niti je bio povezan s kriminalom. Nalazi se u ovoj priči kao prvi ministar unutrašnjih poslova u prvoj postkomunističkoj crnogorskoj vladi. Bulatović je, dok je u restoranu „Rad“, na Banjici, sa društvom večerao, ubijen 7. februara 2000. Iako su policija i vojska odmah blokirali kompletan kraj, ubica je uspeo da umakne. Ispostavilo se da je pucao kroz prozor, koristeći skelu, postavljenu prilikom renoviranja tribina na stadionu.        Pavle Bulatović je kratko bio ministar unutrašnjih poslova Crne Gore. Nasledio ga je Nikola Pejaković 1991, i na funkciji ostao dve godine.        Pavle Bulatović je bio visoki funkcioner Socijalističke narodne partije Crne Gore.

Slavoljub Šćekić, pomoćnik načelnika crnogorske policije, usmrćen ispred kuće Inspektor koji je mnogo znao        Darko Beli Raspopović, Samir Usenagić, Goran Žugić...pa Slavoljub Šćekić. To su ubijeni visoki funkcioneri ili specijalci crnogorske policije. Slavoljub Šćekić ubijen je 30. avgusta 2005. sat iza ponoći, ispred porodične kuće u podgoričkom naselju Tološi. Šćekić je bio pomoćnik načelnika crnogorske policije za krvne delikte, a do mesta pogibije dovezao se službenim automobilom „ford fokus“ i za pojasom je imao službeni pištolj. Pretpostavka je da je u momentu pucnjave iz obližnjeg žbunja, pokušao da izvuče pištolj i uzvrati, ali je rafalom pokošen.        Gotovo kompletan crnogorski vrh policije digao se u potragu za ubicama, pronađeni su „ključni dokazi“ - džip „čiroki“ BP 196-100, na putu ka Nikšiću. Kada se policija pripremala da pretrese vozilo, džip je eksplodirao, a na licu mesta nađeni su delovi automatske puške, iz koje je verovatno Šćekić ustreljen.        Inspektor Šćekić vodio je niz istraga, poslednju oko ubistva Miroja Baošića, koji je stradao prethodne večeri. Bio je član specijalnog tima, formiranog uredbom ministra policije za ispitivanje ubistva glavnog urednika „Dana“ Duška Jovanovića, i, što mnogi povezuju sa njegovom likvidacijom, istraživao je podmetanje eksploziva pod bečićki hotel „Splendid“.        Policija je posle ubistva Šćekića privodila redom. Pritvarani su, a mnogi i zadržani u zatvoru, Armin Mandić, Leon i Viktor Drešaj, Maljota đurašević, Alen Peročević, Mikelj Drešaj, Alija Husić, Damir Mandić, Nikolino đoljević, Milan Šćekić, Vuk Vulević, Velibor Popović, Ljubo Vujadinović...Neki od njih su deportovani iz Srbije, gotovo svi su dali izjave, pojedinci su zadržani i dalje u pritvoru zbog ovog, ali i drugih krivičnih dela, ali što se tiče ubistva Slavoljuba Šćekića, suđenje nije odmaklo s mrtve tačke. I dalje je sve u sferi nagađanja, a njegova porodica javno je prozivala i deo vlasti i neke kriminalce, ali na tome se sve i završilo. Dok se čeka rasplet suđenja, dobro upućeni veruju da od dokaza gotovo da više nema ništa, i da će ovo ubistvo zauvek ostati nerasvetljeno.        Slavoljub Šćekić rođen je 18. novembra 1959. u selu Savino polje, kod Bijelog Polja. Otac Miraš bio je dugogodišnji pripadnik crnogorske policije, radio je u Bijelom Polju, Herceg Novom, Žabljaku i Podgorici. Slavoljub se 1992. kao diplomirani pravnik zaposlio u MUP Crne Gore, i počeo da radi kao inspektor za suzbijanje imovinskog kriminaliteta.        (SVEDOK Mysteri, broj 7, maj 2006.)

Veselin Vesko Božović Oteli ga s lisicama        Veselin Vesko Božović (36), iz Bijelog Polja, ubijen je 5. septembra 2000. u beogradskom naselju Žarkovo. U paralelnoj vožnji, kada su, kako je saopšteno, pripadnici „rakovičkog klana“ zapucali na automobile Božovića i njegove supruge Snježane Mitrović, koja je tada ranjena, došlo je do strahovite gužve na prometnoj magistrali. Božović iako smrtno ranjen, nastavio je da vozi još 200 metara, pa je džipom BMW X5 zakačio slučajno prolaznika Vesnu Petrović, a onda se zakucao u parkiranu „zastavu“ 101. Božović, supruga Snežana i četvorogodinji sin Boris bili su u BMW-u, koji se kretao iza džipa, a iza njih su išla dvojica telohranitelja u „opel vektri“.        Tokom policijske akcije „Sablja“ uhapšeni su pojedini pripadnici klana iz Rakovice, a, kako je policija saopštila, Nebojša Stojković, zvani Stojke, u policiji je, navodno, priznao da je ubio Veselina Božovića.        Božović je svojevremeno bio član obezbeđenja firme „Interspid“, vlasništvo Vladana Kovačevića Trefa, ubijenog 1995. godine.        Božović je 1. aprila 2000. na parkingu u ulici Lazarevački drum, gde je stanovao, ranjen u stomak.        Božović je bio u žiži javnosti novembra 2000, kada su ga četvorica prijatelja oslobodila prilikom sprovođenja u Crnu Goru. Sprovodili su ga pripadnici MUP Srbije, autobusom „Niš ekspresa“, koji je zaustavljen na Ibarskoj magistrali kod Stepojevca. Kada je autobus pun putnika ušao u Stepojevac, četvorica „putnika“ su ustali, povadili pištolje, a jedan od njih je prislonio oružje vozaču u glavu. Ostali su nišanili pripadnike MUP. Policajci su razoružani, Božoviću su skinute lisice, a onda su otmičari zajedno s Božovićem i policajcima napustili autobus. Ušli su u dva džipa, a policajce su posle 50 metara vožnje izbacili.

Rastoderov „slon“ dignut u vazduh        Budvanski asfalt odavno je postao poprište krvavih obračuna, najčešće hicima iz snajpera, ili podmetanjem eksplozivnih naprava.        U snažnoj eksploziji, 22. avgusta 2004, u naselju Blokarica u Budvi, teško je ranjen Kemal Rastoder(31), iz Berana. „Mercedes 500 sl“ popularno zvani „slon“, nemačih tablica, vlasništvo Rastodera, eksplodirao je pošto je aktiviran motor. Oni koji su se uverili u ono što je ostalo od jednog od najskupljih modela automobila, mogli su samo da se naježe. Od „slona“ je ostao samo njegov zadnji deo, a delovi su mogli da se skupljaju na svim stranama.        Teško povređeni Kemal Rastoder hitno je prebačen u Kliničko-bolnički centar u Podgorici, gde su mu amputirane obe noge. Sa lakšim ozledama prošao je Darmin Zejnilović, Rastoderov zemljak, koji je sa njim bio u momentu eksplozije.        Ko je i zašto podmetnuo minu pod „mercedes“ Kemala Rastodera, zasada ostaje nepoznanica. Ono što je poznato, jeste da Rastoder ima stan u tom delu naselju, u kojemu boravi njegova majka i da je Budvu došao na odmor. Postoje i indicije da meta atentata nije bio Rastoder, već neko drugi, a to mogu da potvrde i činjenice da on nije imao kriminalni dosije, da se nije bavio sumnjivim poslovima i da nije dobijao preteće poruke.        (SVEDOK Mysteri, broj 7)

Miljan Grujičić ubijen u Ofenbahu U smrt zbog estrade?        Miljan Grujičić (33), vlasnik diskoteke „Madona“ u nemačkom gradu Ofenbahu, ubijen je 23. novembra 2002. Grujičić je, čim je ispred diskoteke parkirao „mercedes 500 Ci“, iz pištolja pogođen u grudi i glavu i na licu mesta izdahnuo.        Diskoteka „Madona“ je godinama bila poznata ne samo u Nemačkoj, kao stecište estradnih zvezda sa prostora bivše Jugoslavije. Grujičić, rodom iz Nikšića, imao je izvanredne kontakte sa pevačima i pevačicama iz SCG, a mora da ih je i dobro plaćao čim su se odazivali svakom njegovom pozivu. Posle njegove likvidacije to je bilo uočljivo u izjavama estradnih zvezda, poput Gore Sekulić, Jelene Nikolić, Marine Živković, Mire Škorić, Kneza... koji su o Grujičiću imali samo reči hvale. Grujičić je bio veliki prijatelj i sa Acom Lukasom, i mnogim drugim zvezdama, ali je pozadina njegovog ubistva i dalje ostala misteriozna.

Eksploziv razneo brata i sestru        Marija (27) i Dario (30) Šurina, stradali su 22. septembra 2002. godine, kada je podmetnutim eksplozivom srušen gotovo kompletan gornji sprat njihove porodične kuće u Budvi. Marija je čekala bebu sa nesuđenim suprugom Ivanom Delićem...        Njihovi roditelji, Mirko i Neda Šurina, nedavno su, ekskluzivno za „Svedok“, izjavili da za ubistvo Marije i Darija okrivljuju upravo - Ivana Delića.        Državni tužilac Vesna Medenica naložila je da se obnovi istraga povodom ove tragedije, ali, eto, godine prolaze, a ovaj svirepi zločin i dalje je nerasvetljen, a tako će izgleda i ostati.

Smrtonosni fudbal        Jedan od onih koji je stradao u eksploziji podmetnute bombe bio je i Goran Mijatović Mita, 2. oktobra 2006. godine.        Kad su Mijatović, predsednik FK „Bežanija“ i njegov telohranitelj Slavko Novaković izašli iz zgrade u kojoj je Mijatović živeo, i krenuli prema automobilu, automobil „audi“ je eksplodirao.