Rukovanje i kraći razgovor Borisa Tadića i Hašima Tačija na nedavno održanom „Kroacija samitu“ u Dubrovniku izazvali su oštre reakcije ovdašnje javnosti.
       Ni Tadićeva naknadna objašnjenja povodom ovog susreta nisu pomogla da se ublaži negativan utisak koji je ovaj čin izazvao.
       „Kroacija samit“ se inače održava od 2006, ali zbog priznavanja nezavisnosti Kosova i pozivanja kosovske delegacije na taj skup, niko od srpskih zvaničnika nije njemu prisustvovao.
       Tadić, koji je uz Zagorku Golubović i Latinka Perović jedini iz Srbije bio prisutan na tom Samitu, rekao je da je tamo boravio kao predsednik DS-a. Pošto je DS u opoziciji, nju (DS), i njega, izgleda, odluke države Srbije, koje je sprovodio do onomad, ne interesuju?!
       Ovaj susret hrvatski mediji, ali i neki u regionu i svetu, iskoristili su i prikazali kao određeni istorijski iskorak. O susretu se govorilo i ranije, ali je Tadić iz pozicije predsednika Republike Srbije uvek izbegavao da do njega dođe. Sada, očito, to nije bio slučaj.
       Tadić je povodom rukovanja sa Tačijem rekao da je taj susret upriličen slučajno, pri tom je napomenuo da „je dobro da se predstavnici različitih naroda sretnu, pa i predstavnici albanskog i srpskog“.
       Dan posle susreta, gostujući u emisiji jedne komercijalne televizije u Srbiji, Tadić je kazao da je bilo pristojno rukovati se sa Tačijem i da bi bilo licemerno da to ne učini budući da se, kako je rekao, poznaju od ranije.
       Sa druge strane, premijer takozvane države Kosovo, Hašim Tači, samo je kratko prokomentarisao susret, rekavši da je došao - „kasno“, i time nonšalantno uputio još jedan šamar Srbiji. Tadiću se ne računa...
       Ovaj susret je u najmanju ruku krajnje neumesan imajući u vidu zločine koje je OVK počinila nad Srbima, a kojom je komandovao Hašim Tači, kao i činjenica da je sam premijer takozvanog Kosova optužen da je sam učestvovao u organizaciji i izvođenju likvidacija Srba u Pokrajini, a da se sumnjiči i kao glavni organizator trgovine organima Srba koji su kidnapovani na Kosovu i Metohiji.
       Pitanje je da li bi se predsednik DS rukovao sa Tačijem da je i dalje na funkciji predsednika republike? Ako ne bi, kao što do sada nije, da li to znači da postoje dva Tadića - jedan koji dela javno, i drugi koji radi privatno?!
       Da li je ovo možda politički gaf? Ako jeste, gde su sada savetnici bivšeg predsednika da vode računa o tome? Ili je ovaj čin, od mnogih ocenjen kao skandalozan, zapravo pokazatelj da bi se Tadić i ranije, da nije bilo savetnika, ovako poneo?!
       Istina je, međutim, druga. Tadić je u potpunosti bio svestan kakva će reakcija uslediti nakon ovog susreta. Da nije znao, ne bi ranom jutarnjem letu za Dubrovnik prethodila duga noć u kojoj su, kako se može čuti iz upućenih krugova, strane diplomate, a pre svih pomoćnik američkog državnog sekretara, Filip Gordon (koji je dan kasnije doputovao u Beograd), ubeđivali Tadića da se ipak pojavi.
       Cilj je sasvim očigledan, i o njegovoj pozadini se već govorilo narednih dana u srpskim medijima: da se Tomislavu Nikoliću i budućoj Vladi olakša pozicija oko Kosova i oko koraka koje će očito - morati da preduzmu.
       Reč je o poznatoj priči o kuvanju žabe. Lagano se podiže temperatura u loncu, i dok žaba shvati šta se događa - već je skuvana. Sada se to očito radi sa stavom javnog mnjenja u Srbiji prema pristupu kosovskom pitanju.
       Poređenja radi, situacija je veoma slična sa 2004. godinom kada je SPS, u to vreme i dalje u javnosti opterećen jakom stigmom „Miloševićeve stranke“ i unutar kojeg su tada još uvek kolali sukobi starih i novih, postala ipak „prihvatljivija“, pa je dala manjinsku podršku Vladi DSS-G17, da bi s vremenom postajala sve prihvatljivija, pa je na kraju, 2008. godine, SPS postao poželjan i legitiman parner i za DS u novoj Vladi.
       Slično se radi i sada, ali ovog puta oko politike Srbije prema Kosovu i Metohiji. Poseta Filipa Gordona, kao i ranija poseta Filipa Rikera, kako se može čuti u upućenim krugovima, imale su upravo za cilj da se, blago rečeno - ukaže Srbiji na to kakva je buduća politika prema kosovskom pitanju poželjna i kakva se to politika od Beograda očekuje.
       Međutim, to nas dovodi do onog čuvenog, na stranicama ovog lista često postavljanog pitanja: ima li Srbija kičmu, odnosno imamo li mi ikakav stav?
       Ponašanje Borisa Tadića, koji je pre manje od dva meseca dobio skoro milion i 500 hiljada glasova na izborima, nikako se ne može smatrati ispravnim ili pohvalnim, kako neki analitičari i novinari pokušavaju da objasne naknadnom pameću.
       Iako prisustvo Borisa Tadića nije bilo zvanično, on je morao biti svestan da se tamo našao i kao lider jedne od dve najjače stranke u Srbiji i kao čovek koji je dobio više nego milionsku podršku na izborima pre manje od dva meseca.
       Zato se nameće još jedno pitanje - kakvu je poruku ovim gestom Tadić želeo da pošalje svojim glasačima?
       Krajnje umerene (da ne kažemo blage) reakcije drugih ključnih stranaka u Srbiji, sa kojima su američki zvaničnici proteklih dana imali susrete, upućuju na to da je zapravo reč o daleko većem i ozbiljnijem pakovanju, nego o običnom i slučajnom susretu u prolazu.
       Ako nije do kraja jasno kakvu je poruku želeo da pošalje bivši predsednik republike i zbog čega, tog dana kada se rukovao sa Tačijem ipak jeste poslata jedna druga, jasna poruka - Srbima na Kosovu i Metohiji.
       U danu kada se Boris Tadić rukovao sa Hašimom Tačijem, u povratničkom selu Talinovac, kod Uroševca, ubijeno je dvoje Srba.
       Muž i žena.
       Likvidirani su vatrenim oružjem, hicima u glavu.
       Kao i u ranijim slučajevima ubistava Srba - počinioci su nepoznati.
       Hašim Tači se nije oglasio i nije izašao pred kamere kako bi se izvinio Srbima zbog ovog zločina. Tim povodom toga dana nije se oglasio ni bivši predsednik republike Boris Tadić.
       Problem u susretu Tadića i Tačija, ili mogućem susretu Nikolića i Jahjage nije u tome što se time na neki način daje legitimitet nezavisnosti Kosova i njegovih vođa, već u pitanju da li su Jahjaga i Tači oni preko kojih se kosovsko pitanje može rešiti?
       Jer, o Kosovu, kako se pokazalo i pokazuje se i dalje, ne odlučuju ni Jahjaga ni Tači, već one sile koje su odlučile da poguraju i podrže kosovsku nezavisnost i za koju se bore i koje se jedino i pitaju.
       Zato je susret Tadića sa Tačijem ne samo sraman i bezobziran, već je i beskoristan.
       Šta je sledeće u Tadićevoj ličnoj diplomatskoj agendi?! Ako pratimo komentare njegovih najbližih savetnika, poput Nebojše Krstića (koji su de fakto krojili politiku Srbije u proteklom periodu), sledeći Tadićev susret bi mogao da bude sa Bedžetom Pacolijem i otvaranje nekakve bescarinske zone u Kosovskoj Mitrovici.
       Zar je budućnost bivšeg srpskog predsednika, ma kako se on zvao i ko god on bio, da se sreće sa autsajderima i da služi za potkusurivanje i sprdnju?
       Odgovor, u ovom slučaju, mora biti više privatni nego državni, a prvenstveno zavisi od ličnog karaktera i morala (nekog) predsednika Srbije.
       Međutim, pitanje rukovanja Tadića i Tačija sada je manje važno. Posle ovog čina, bitnije je sa kime će se, kroz neko vreme, rukovati aktuelni predsednik Srbije i koliko će do tog momenta biti drugih rukovanja u međukoracima, na nižim nivoima?!