Današnja Srbija, ovakva kakva je, posledica je uvreženog četvorogodišnjeg uverenja da je u politici sve dozvoljeno, da je politika obrnuto srazmerna moralu i da se lično i državno dostojanstvo ne sipa u traktor.
       A nije tako, ni u teoriji, ni u ozbiljnim zemljama. Kod nas je tako. Kod nas je laž korisna, a stid štetan, dok su puzanje i uspravan hod izjednačeni u značenju...
       Zaista vam kažem, sve je laž - i kragujevački „fijat“ od 16.000 evra („Fijat“ zatvara fabrike u Italiji!), i rafinerija nafte u Smederevu (pančevačka već radi s pola kapaciteta), i pretpristupni fondovi (gde su pare?), pa i Evropska unija (em se i sama raspada, em nam njeni zvaničnici otvoreno kažu da u najboljem slučaju na prijem u članstvo, ako se ne raspadne, moramo da sačekamo još 20 godina)!
       Usuđujem se da ovu tezu i dokažem, izokola i oprezno, bez vukčevićevsko-vekarićevske ostrašćenosti, znači transparentno!
       ISKUSTVO DEVEDESETIH. Ne razumem toliku hajku na devedesete, kad su se iz devedesetih mogle izvući dragocene pouke; neki su ih izvukli, drugi nisu.
       Boris Tadić nije.
       Samouvereni i narcisoidni, zavedeni od svojih žena ili kabineta, i Slobodan Milošević i Boris Tadić su, kršeći Ustav, raspisali prevremene predsedničke izbore, otmenije rečeno, „skratili mandate“, i izgubili ih na dramatičan ili manje dramatičan način, i na ogromno lično zaprepašćenje!
       Milošević je otišao u istoriju, svejedno kakvu, međutim, Boris neće, kako bi bez ograničenja mandata služio narodu, jer duboko veruje u svoju nebesku misiju.
       Ne čudi me bankar Milošević, čudi me klinički psiholog Tadić.
       U Tadićev poraz, dakle, još ne veruju sam Boris Tadić, zatim Jelena Trivan i glavni urednik NIN-a; neki politički analitičari (čiju su profesiju izmislili Tarabići i čije je srce kucalo za Tadića i ličnu dobit), rezultate izbora prihvatili su matematički (mada i to relativno, jer se, kako reče sam Tadić, sve kretalo u gotovo beznačajnih dva odsto!), ali ne i mentalno, i UNAPRED vide propast Srbije pod novom vlašću, što (propast) nema nikakve veze sa vladavinom Borisa Tadića kada je Srbija cvetala u Briselu!
       Ta lica, među kojima su i neki lako prilagodljivi bivši ambasadori neugaslih ambicija, gotovo sve televizije emituju u nastavcima, tako da vam daljinski upravljač u njihovom slučaju nije od koristi...
       TADIĆ - TAČI. Da li o svom trošku ili iz budžeta Demokratske stranke čiji je još predsednik, Boris Tadić je ovih dana prisustvovao „Kroacija samitu“ u Dubrovniku, kome je prisustvovala i Latinka Perović (s ponosom ističe Boris) i još neki članovi organizacije „Druga Srbija“. I tamo se dogodila istorija, mada Boris skromno smanjuje dimenzije događaja: nije to bila baš istorija, ali jeste nešto približno, značajno za stabilnost Zapadnog Balkana, mir i saradnju u regionu: Boris Tadić se u Dubrovniku ljubazno rukovao sa Hašimom Tačijem, poznatim licem sa policijske poternice za zločine nad Srbima, ali grljenja i celivanja nije bilo; biće vremena i za to kad se pregovori sa Prištinom podignu na viši nivo?!
       Tadić je kasnije na televiziji objasnio da je to učinio „u korist naroda“, jer on i dalje želi da bude „od koristi“, ali i „zbog neophodnih investicija“?!
       Komentar Hašima Tačija posle ovog poluistorijskog događaja: Tadić je zakasnio s rukovanjem!
       Pretpostavljam da je Tadić tu izjavu razumeo kao Tačijevu frustraciju, jer je po obrazovanju klinički psiholog, a ne kao sopstveno poniženje...
       JOŠ O DEVEDESETIM. Zar zaista verujete da su đilas, Šaper, Petrović, Šutanovac, Dulić, pojedinci iz Kabineta, iz najužeg vrha žute demokratije i ostale pojave iz Tadićevog okruženja početni kapital za svoje firme i vlasništva prenesena na strine i sestriće, bratance i tetke, zaove i šurnjaje, stekli u noćnoj smeni Aleksinačkih rudnika?
       Dabome da nisu.
       Formula i sredstvo brzog uspeha i bogaćenja smišljeni su i patentirani upravo tih devedesetih. To su gajbice! Verujem da je pošteno nošenje gajbica i gorepomenute odvuklo u visoki biznis...
       Iako mi se ne sviđa baš svaka istina, činjenica je da je autor gajbica Marko Milošević, sin počivšeg predsednika. Ostalo su plagijatori...
       Uprkos plagijatu, posao se kasnije račvao u raznim, često neočekivanim pravcima. Kada je, na primer, ministar u odlasku Dragan Šutanovac dobio na poklon pašnjak u blizini Narodne biblioteke Srbije, imao je dve mogućnosti: ili da čuva ovce u porti Hrama Svetog Save, ili da sazida sebi zadužbinu!
       Kako na Vračaru građevinarstvo nema alternativu, ministar vojni odrekao se stočarstva i počeo da zida, mada u tehničkoj Vladi taj sektor pripada Milutinu Mrkonjiću...
       đILAS - JEREMIĆ. Svojim očima sam video i svojim ušima čuo kada je Boris Tadić, tada predsednik republike, na jednoj konferenciji pre četiri godine pred svim srpskim ambasadorima rekao da se ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić ima apsolutno slušati i poštovati, jer je on njegov - „moj lični izbor“.
       Ovaj đak (Jeremić) još u gimnaziji bio je miljenik svog razrednog starešine (Tadića). Beskrajno ambiciozan, nadobudan i razmažen (jedan lift u zgradi MSP bio je isključen kad je ministar tu, jer ga je samo on koristio!), ali izuzetno talentovan, inteligentan i radan, uveo je nešto reda u raštimovan orkestar srpske diplomatije, mada su neka njegova kadrovska rešenja izazivala čuđenje i diskretni bunt. Događalo se da početnici preko noći postaju šefovi sektora, a drugi sekretari - ambasadori!
       Uprkos svemu, Jeremić je (zajedno sa iskusnijim saradnicima, što on najčešće izbegava da istakne) uspeo da amortizuje stihijsko priznavanje tzv. nezavisnosti Kosmeta i da zaštiti dostojanstvo države kad god je to bilo moguće, što su mu evroatlantisti, Čedomir Jovanović i slični, odmah i oštro zamerili, uz otrcanu optužbu za „nacionalizam“.
       U pravilu, uz izuzetno retka odstupanja, za predsedavajućeg Generalne skupštine bira se ambasador određene zemlje pri UN sa jednogodišnjim mandatom. To mesto je protokolarno, ali u izvesnoj meri prestižno i zgodno za biografiju. U slučaju Srbije, prema pomenutom običaju, trebalo je da pripadne sadašnjem srpskom ambasadoru pri UN Feodoru Starčeviću, jednom od najiskusnijih i najuglednijih profesionalnih diplomata koje imamo, jer je decenijama radio u Misiji SFRJ pri UN, a zatim i u aparatu Svetske organizacije u vrlo visokom rangu (specijalni izaslanik u Gruziji, šef kancelarije u Indiji).
       Primedbe da je bio kadar Budimira Lončara i da je limitiran godinama (70) netačne su i zlurade: mnogo pre Lončara, čak i pre Lazara Mojsova i u njegovo vreme, radio je u Njujorku, a što se godina tiče, starosnog limita nema, jer Srbija trenutno ima desetak aktivnih ambasadora starijih od Starčevića, ali nijednog sa takvim iskustvom i širokim kontaktima u Ujedinjenim nacijama.
       Bilo kako bilo, Jeremić odlučuje da preuzme tu funkciju, kako bi kapitalizovao svoj ugled ne toliko u svetu, koliko kod kuće, pogotovo što je već trpeo pokušaje istiskivanja iz rukovodstva DS. Opušten i pomalo ponesen relativnim uspesima, u režimskim medijima preuveličanim, preterao je u širenju infrastrukture predsedavanja i prevideo probleme s budžetom.
       Poenta je, međutim, u tome što se sa kandidaturom Vuka Jeremića, njegovim projektima i omaškama saglasio Boris Tadić lično.
       đilas je, naravno, to iskoristio, što protiv Jeremića, što protiv samog Tadića.
       JEREMIĆ - STEFANOVIĆ. Vuk Jeremić bio je nerazdvojan sa Borislavom - Borkom Stefanovićem, kasnije glavnim pregovaračem o Kosmetu. Postavio ga je za šefa svog kabineta, a zatim mu izmislio i mesto političkog direktora MSP. Borko je praktično postao drugi čovek srpske diplomatije, glavni u Vukovom odsustvu, često odlučniji i suroviji. Sede diplomatske glave drhtale su pred njim, samo odvažniji bi se usudili da u njegovom prisustvu nešto nekome šapnu...
       Danas je Borko Stefanović član Predsedništva DS i radikalni kritičar postupaka svog dojučerašnjeg mentora Vuka Jeremića.
       To se zove prestrojavanje. Ponavljam reči bivšeg predsednika Tadića, kliničkog psihologa: „i to je jedna dimenzija ljudskog života!!!“
       Na kraju mi ostaje da primetim - što bi Tadić rekao, u korist naroda - da službenu zaostavštinu pokojne Verice Barać niko još nije pogledao!