Odnosi Srbije i Albanije već decenijama idu po oštrici žileta. Od prelaska jugoslovenske vojske preka Albanije u toku Prvog svetskog rata, preko albanske podrške Informbirou 1948. i hiljade bunkera Envera Hodže na granici prema Jugoslaviji, pa do gorućeg nacionalnog sukoba oko otimanja Kosova i Metohije, uvek je postojala tenzija.
       Istini za volju, Albanija ima problema sa skoro svim svojim susedima - Srbijom, Makedonijom, Grčkom, dok vlasti u Crnoj Gori ističu da su odnosi prijateljski i da nema problema. Mnogi kažu da će se zaista videti koliko su ti odnosi stvarno dobri onda kada Albanci u oblasti Ulcinja postave svoje nacionalno pitanje.
       Kada je reč o kosovskom problemu, nesumnjivo je da će tu veoma bitnu ulogu odigrati i odnosi Srbije i Albanije. Mandatar za sastav nove Vlade, Ivica Dačić, još pre nekoliko meseci potvrdio je da kosovsko pitanje treba da bude rešeno sporazumnom podelom Srbije i Albanije.
       Da Ivica Dačić, kao novi premijer, očito ima nameru da uradi nešto konkretno na planu albansko - srpskih odnosa, svedoči i činjenica da je pre nekoliko dana razgovarao telefonom sa novoizabranim predsednikom Albanije, Bujarom Nisanijem.
       Nisani je pre izbora, poput Dačića, obavljao funkciju ministra policije. Pošto sada obojica idu na najviše i najodgovornije pozicije u svojim državama, očekivano je da će doći do novih momenata u odnosima dve zemlje.
       Albansko pitanje, od sticanja samostalnosti od turske vlasti i proglašenja kraljevine 1928. (kada je za kralja proglašen Ahmed-beg Zogu, za čije je ustoličenje je bitnu ulogu odigrala tadašnja kraljevina Jugoslavija) predstavlja veliki izazov za sve susede, pogotovo zbog albanske manjine u tim zemljama.
       Mnogi smatraju da Albanci sada prolaze kroz period nacionalnog osvešćenja (period koji su drugi narodi na Balkanu prošli u 19. veku). Nisu retke izjave, poput one koju je pre nekoliko dana izneo kosovski politički aktivista Adem Demaći, da je ujedinjenje Albanaca cilj i da ono nema alternativu, te da Albanci ne bi trebalo „da se zadovolje do sada postignutim“.
       Međutim, dok Albanci, po mnogima - smišljeno i planski, podižu svoju manjinu širom Balkana, istovremeno je u Albaniji na delu gušenje prava pripadnika nacionalnih manjina koje tamo autohtono žive.
       To se pokazalo na popisu 2011, kao i prilikom odluke Ustavnog suda o brisanju odrednice „nacionalnost“ iz matične knjige rođenih, čime su faktički ukinute nacionalne manjine u ovoj zemlji.
       U vreme kada je u Albaniji organizovan popis, krajem 2011, na zahtev evropskih i međunarodnih činilaca, bilo je predviđeno da popisni list sadrži pitanja o jezičkoj i etničkoj pripadnosti. Albanske vlasti su posle dugog odbijanja prihvatile da se ova pitanja uvedu na popisni list, ali uz jake garancije manjina da će podaci moći da se koriste samo u statističke svrhe, odnosno da nijedna nacionalna manjina u Albaniji neće imati pravo na proporcionalnu zastupljenost i zagarantovana mesta u Parlamentu.
       Međutim, i pored ovog sporazuma vlasti i manjina, u celu priču se umešao Ustavni sud Albanije, koji je početkom januara doneo odluku kojom je odredio da „nacionalnost“ treba izbaciti iz matičnih knjiga rođenih.
       Prema dotadašnjim zakonima, osoba u Albaniji nacionalnost stiče činom rođenja i ona je automatski - albanska. Odluka Ustavnog suda usledila je kao reagovanje na zahteve zainteresovanih pripadnika nacionalnih manjina koji su želeli da promene svoju nacionalnost u matičnim knjigama.
       Svojom odlukom Ustavni sud Albanije je time ukinuo postojanje nacionalnih manjina u Albaniji.
       Stav Ustavnog suda Albanije bio je da bi uvođenje političkih manjinskih prava bilo nelegitimno i nezakonito, jer bi se time povredila prava Albanaca koji čine većinu?!
       Kako je objašnjeno, državno ustrojstvo je postavljeno tako da su svi stanovnici Albanije u potpunosti jednaki; izdvajanje manjina ili pojedinaca dovelo bi do grubog kršenja ljudskih prava, kaže Ustavni sud, jer više ne bi svi bili jednaki.
       Takva odluka doneta je na osnovu predloga za ocenu ustavnosti koji je podnela Crveno-crna alijansa, ekstremna nacionalistička organizacija koja ima tesne kontakte sa pokretom Samoopredeljenje na Kosovu i Metohiji, a, kako se nezvanično tvrdi - i sa albanskim političarima u oblasti Preševa i Bujanovca.
       Jedan od glavnih realizatora ove odluke Ustavnog suda bio je Krešnik Spahiu, sada bivši član Vrhovnog saveta pravde Albanije (u to vreme bio je na funkciji), inače član Crveno-crne alijanse. Kako je tada objasnio Spahiu, „nekakva veštačka grčka manjina tražiće specijalni status, možda i procenat mesta u Parlamentu ili vladi“.
       Objašnjenja koja se daju kada je reč o položaju i broju manjina o Albaniji idu toliko daleko da se čak tvrdi da bi susedne države mogle da pošalju agente sa parama da podmite Albance da se nacionalno drugačije izjasne na popisu?!
       Ovakva odluka pogodila je ne samo grčku manjinu koja je jedino priznata u Albaniji, već i druge, među kojima je i srpska.
       Nacionalne manjine u Albaniji koje su organizovane u udruženja (tu spadaju Grci, Srbi, Crnogorci, Makedonci, Egipćani, Vlasi i Romi) tada su najavile podnošenje tužbe Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
       Za razliku od Grčke, Srbija nije zvanično reagovala u pogledu kršenja ljudskih i manjinskih prava svoje manjine.
       Međutim, popuštanja sa albanske strane nema. Albancima je posebno sporno pitanje položaja grčke manjine jer je ona najbrojnija i jedino priznata. Pored toga, u nekim krugovima u Albaniji postoji mišljenje da bi popuštanjem grčkoj manjini u Albaniji dugoročno bio otvoren put za grčko insistiranje na Severnom Epiru koji su Albanci preuzeli 1912, a koji je posle Prvog svetskog rata, 1919. godine, dodeljen Grčkoj, da bi bio vraćen pod albansku upravu 1921.
       Albanija je tada odbila da pruži garancije manjinskih prava stanovništvu koje je ostalo u Severnom Epiru, tretirajući sve preostalo stanovništvo kao Albance i uskraćujući im pravo da na bilo koji način praktikuje svoj autohtoni jezik i običaje. Jedna od najgrubljih odredaba bila je zakonska odluka iz 1923. godine u vezi sa Albanskom pravoslavnom crkvom. Po tom zakonu utvrđeno je da se u njoj može vršiti služba samo na albanskom jeziku, a članovi APC mogu biti samo ljudi koji dobro znaju albanski jezik i koji mogu dokazati albansko etničko poreklo.
       Albanija nije potpisnik Evropske povelje za regionalne i manjinske jezike i uporno odbija preporuke Saveta Evrope da joj se priključi, tvrdeći da bi to bilo neprirodno društvu kakvo je albansko.
       Iako su najglasniji u zaštiti prava svojih sunarodnika, Albanci se potpuno suprotno ponašaju kada je reč o manjinama u njihovoj državi. Da li će dolaskom novog šefa države doći do poboljšanja položaja manjina, i kakve će promene nastupiti dolaskom Ivice Dačića na mesto premijera, koji je već ranije tražio postizanje sporazuma sa Albancima, pokazaće vreme pred nama.

Albanski političari u Srbiji nikada nisu javno interesovali za položaj srpske manjine u Albaniji        Manjinski narodi u Srbiji imaju pravo na svoj jezik i pismo, obrazovanje i informisanje na maternjem jeziku, kao i pravo na zaštitu kulturnog identiteta. Omogućeno im je da aktivno uzmu učešča u političkom životu preko manjinskih stranaka koje za ulazak u Parlament imaju znatno niži, takozvani prirodni prag. Takođe, manjine imaju i nacionalne savete preko kojih aktivno učestvuju u koncipiranju manjinske politike.        Predstavnici manjina u Srbiji zauzimaju visoke političke funkcije. Tako je, na primer, predsednik Parlamenta Vojvodine sada Ištvan Pastor, predsednik SVM.        Srbija u pogledu zaštite manjinskih prava uživa veliki ugled i spada u red zemalja sa zavidnim standardima kada je reč o odnosu prema nacionalnim manjinama. Međutim, slika nije ni približno slična kada je reč o srpskoj manjini u susedstvu.        Za razliku od Srba u Albaniji, Albanci na jugu centralne Srbije imaju pravo na svoj jezik i pismo, u školama se nastava odvija na albanskom, na svom jeziku imaju i medije, kao i pravo na zaštitu kulturnog nasleđa.        Zanimljivo je da se albanski političari u Srbiji nikada nisu javno interesovali za položaj srpske manjine u susednoj Albaniji, iako je njen broj znatno manji. Rešavanje problema malog broja Srba u Albaniji bi izuzetno doprineo jačanju pozicije Albanaca kada su u pitanju njihovi zahtevi, ali i pored toga, do sada nijedan albanski politički lider nije pokazao volju po ovom pitanju.

Srba u Albaniji od nekadašnih 65.000 sada ima svega 2.000        Prema prvom detaljnom popisu stanovništva sprovedenom u Albaniji 1928. godine, Srba je bilo oko 65.000 i sačinjavali su približno 8 odsto ukupne populacije tadašnje Albanije. Tada su ujedno bili i najbrojnija nacionalna manjina.        Prema popisu iz 1989. godine, u Albaniji je bilo svega 100 Srba i Crnogoraca. Kada je 1991. otvoren albansko-jugoslovenski granični prelaz Božaj, zabeleženo je da je samo iz okoline Skadra prešlo 1671 lice tražeći azil. Preko 1500 su bili Srbi i Crnogorci po nacionalnosti.        U Izveštaju o političkim pravima srpskog naroda u regionu, koji na godišnjem nivou objavljuje organizacija „Napredni klub“, Srbi u Albaniji skoncentrisani su u Sadarskom okrugu i Skadarskoj i Veliko-malesijskoj opštini.        Srbi u Albaniji okupljeni su u udruženju „Morača Rozafa“ čije je sedište u Skadru.

Koliko stvarno ima Albanaca na Balkanu?!        Brojem Albanaca na Balkanu se stalno licitira. Zna se da su prisutni u svim zemljama u susedstvu Albanije, a posebno na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji.        Ove godine, na osnovu popisa koji je obavljen krajem 2011. albanske vlasti su objavile da je populacija u Albaniji ispod tri miliona. To je prvi put da je u protelih nekoliko decenija populacija u Albaniji pala ispod tri miliona. Pri tome, preko 95 odsto populacije su etnički Albanci što ovu zemlju, uz Hrvatsku, svrstava u etnički najhomogenije države u regionu.        Postoje mišljenja da Albanci planski pomeraju i „šetaju“ stanovništvo u vreme popisa, te da je njihov broj znatno manji od cifara kojima se u javnosti barata.        Pre sukoba na Kosovu i Metohiji 1999. tvrdilo se da Albanaca ima preko dva miliona. Procena koju je 2011. dao NATO kaže da ukupna populacija Kosova i Metohije iznosi nešto više od milion i 730 hiljada ljudi, što znači da Albanaca svakako nema više od milion i 500 hiljada, ukoliko se uzmu u obzir Srbi i druge zajednice u Pokrajini.        Ono što je još gore po priču o dva miliona Albanaca na KiM, jesu i procene da je nakon rata 1999. došao veliki broj ljudi iz Albanije i Makedonije. Neke procene kažu da je reč o čak 500.000 ljudi!        U centralnoj Srbiji tvrdi se da ima 61.647 Albanaca, prema popisu iz 2002. godine. Međutim, postavlja se samo pitanje odakle ovolika preciznost ako se zna da su i tada, pa i 2011. organizovano pružili otpor popisu?!        Slično je i u ostalim delovima Balkana gde žive Albanci. Primera radi tvrdi se da u Makedoniji živi oko 500.000 Albanaca, a da ih u Crnoj Gori ima oko 47.000.        Iako tvrde da čine polovinu stanovništva u Makedoniji, na osnovu čega je i sačinjen sporazum nakon sukoba iz 2002. koji je praktično podelio ovu zemlju na dva dela, procenjuje se da Albanci tamo čine oko 25 odsto stanovništva. U Makedoniji, u kojoj je popis 2011. prekinut zbog etničkih incidenata, vlasti su ipak uspele da utvrde da se albanska populacija u Skoplju kreće između 13 i 15 odsto.        Albanski izvori navode da ih je od 1990. do danas u Grčku emigriralo ni manje ni više nego preko 600.000!        Tačan broj Albanaca izgleda da niko ne zna. Ipak, očito je da svoj broj i te kako koriste kao bitno političko oružje u odnosima sa drugim zemljama.