Božja čuda su od svega drugog drugačija. Njima se čudimo samo kada moć Tvorca ne znamo! Tako kazuje Stefan dok radosni što smo videli kako se rađa sunce iz duge, zatim smo videli mesto primanja Božijih zapovesti, silazimo niz litice Mojsijeve gore koje sunce svih 365 dana u godini prži, ali ovde ništa sprženo nije. A, kako i bi, kada Bog Jahve koji sve stvori, koji sve može, i koji se u nesagorivoj kupini javi Mojsiju, tu kupinu staru skoro tri i po hiljade godina i danas - održava.
       I baš na tom mestu vekovima kasnije Sveta Katarina, u čiji hram oko podneva ulazimo, svojim životom potvrdila je moć Gospoda Isusa Hrista.
       U dvorištu manastira, uz zid hrama, zapažamo kupinu koja raste iz oltara. Uvek je zelena. Njene grančice na kojima rastu zeleni široki listovi duge su, a naučnici su potvrdili da je stara koliko i Mojsije, i da nigde drugde na svetu ne postoji ovakva kupina.
       Monasi retko dopuste da hodočasnici ponesu i najmanji komad ove znamenite božije biljke.
       Tako je bilo i sa nama.
       Ipak, nakon što se prekrstismo, Dragan ugleda monaha koji pročita njegov znatiželjni pogled i dade mu znak očima. On podiže ruku i ubra nekoliko njenih listića koji će, dva meseca kasnije, opet na neki čudan način, mirisati skoro nedelju dana mirom Božijim u našem dnevnom boravku u Beogradu.
       - Mnogo je ovde Božijih znamenja. Eno, Beduini su već klekli na kolena, mole se Bogu. Oni su ovde stalno, najbolji pomagači monasima, a u svojoj šarenoj odeći unose dodatno radost u rajski mir ovog prostora. I na ovaj način, sličan našem poklonjenju, potvrđuju da to potiče od prvih hrišćana, jer su se monasi ovde počeli nastanjivati početkom trećeg veka - reče Dragan, nakon što listove kupine ubaci u torbu.
       Uđosmo u hram. Unutra dosta ljudi. Čujemo i šapat na srpskom jeziku. Priblažavamo se grupici, saznajemo da su hodočasnici, koji su došli jutros iz Svete zemlje. Podnevna služba počela. Nekoliko monaha za pevnicom, sa istočne i zapadne strane, pred otvorenim oltarom. Još jedno prijatno iznenađenje. Nekoliko muslimana, Egipćana, ulazi unutra. Prisustvuju bogosluženju.
       - Ovde se službe obavljaju pet puta tokom dana - došaptava Stefan.
       - Kao u Hilandaru, na Svetoj gori, reče Dragan.
       - Tamo je jutarnja i večernja, uz liturgiju!
       Ubrzo čusmo monaha koji reče da pravoslavci pređu na desnu stranu hrama. To je bio znak da priđemo oltaru, gde nas je čekao monah sa kotaricom punom belog prstenja, kasnije ćemo se uveriti nalik onom koji je obavijao „loptu“ u dugi na Mojsijevoj gori - Sinaju, dok iz nje nije nastalo sunce. Kao da u ušima začusmo nežan, ženski glas. Onaj kojim je Sveta Katarina, kao najlepša i najmudrija devojka na ovom delu sveta, odana svom dušom Gospodu Isusu Hristu, zatočena zbog vere u Njega, u svojoj ranoj mladosti primila venac svete slave. Gospod joj je, kao znak obručenja, zbog njene bogonadahnutosti i devstvenosti, dao prsten za desnu ruku. Saznanja o tome se kroz vekove kazuju.
       Jedne noći, pred zoru, zatočena u tamnici, zavapila je toliko da su ceo razgovor čuli stražari, koji su puštali unutra samo careve izaslanike, one što su dolazili da joj ponude brak, ili mudrace koji su posle razgovora s njom izlazili posramljeni, shvatajući koliko je njihovo neznanje.
       Vikala je Katarina:
       „Nisam dostojna, Vladiko, da vidim Carstvo Tvoje, nego me udostoji da budem sa robinjama Tvojim...“.
       Tada je Presveta Bogorodica uzela njenu desnu ruku i rekla Sinu svom: „Čedo moje, daj joj prsten tvoga zaručenja s njom, unevesti je Sebi, da bi je ti udostojio carstva Svoga“.
       I tako je bilo.
       Gospod joj dade prekrasni prsten i reče:
       „Eto, ja te danas primam za svoju nevestu, besmrtnu i večnu. Stoga sa velikom revnošću sačuvaj ovaj savez nenarušivo, i nipošto ne uzimaj sebi nikakvog zemnog ženika...“
       Kada se probudila, Katarina na svojoj desnoj ruci ugleda stvarno predivan prsten.
       Tada beskrajno zavole Hrista i posta Sveta Katarina. Puna snage kojom ju je krepio anđeo gospodnji,a nekoliko puta posetila je i Vaskrsla Bogorodica, iako mučena Katarina je mnoge ljude preobratila na put večnog spasenja svojom hrabrošću i verom, pa i caricu Avgustu Vasilisu, suprugu cara Maksimina, svog najvećeg progonitelja.
       Car je toliko bio zaljubljen u ovu devojku, da je želeo da otpusti svoju ženu, ali devojačko srce puno vere u Gospoda odbilo je carsku ponudu, zbog čega je stavljena na najveće muke. A bila je, za to vreme, najmudrija devojka, ne samo u Aleksandriji gde je rođena, i od malih nogu izučavala filozofiju, retoriku, književnost, medicinu, muziku, matematuiku i astronomiju, što joj je, sve zajedno, pomoglo da se uveri koliko je vera od svega drugog snažnija.
       Dok čekamo u redu da dobijemo prsten, posmatramo čudesni deo manastirskog prostora na kojem se kleči. Glave ljudi savijene su prema kripti. I vladar i prosjak su na ovom mestu jednaki, kao i uvek pred Gospodom. Šaputavim glasom kazujemo da bi svet bio spasen zla kada bi ovakva jednakost među ljudima postojala i kada se izađe iz hrama.
       - Za vreme ovozemnog života uvek nekuda žurimo, grabimo, sukobljavamo se, svega nam je malo. A kuda to žurimo, od koga grabimo i zašto, zašto nam je svega materijalnog uvek malo, zašto se ljutimo jedni na druge, gordimo, omalovažavamo, zašto nekakvi stalni sukobi, pa tako redom, jedino na ovako svetim mestima možemo dobiti odgovor - kazuje tiho Stefan, vrteći glavom uz blagi uzdah.
       I, ne prođe mnogo vremena, priđosmo u čarapama i nas dvojica, jer smo obuću ostavili iza sebe. Monah, koji je stajao u polutami iz kotarice dade i nama po prsten,sa oznakom AK, ugraviranom na srednjem delu, što na grčkom znači Sveta Katarina, jer ovaj hram opslužuju grčki monasi. Svakom od nas, iako nas monah nije video pre nego što smo pored njega stigli, pasovao je prstu samo onaj prsten kojim nas je iz te velike posude darivao. Tada začusmo jednu ženu kako nekima izlazeći saopštava da je kod zlatara mesec dana odlazila da kupi verenički prsten koji joj za prst odgovara, a ovaj koji je sada dobila odgovara joj kao da je liven za njen prst.
       Posle svih tih čuda koje smo videli, osetili i doživeli, izlazimo u portu - dvorište manastira, uvereni da je ovde sve uzvišeno, za divljenje i pamćenje. I svako, ko do sada nije verovao u čuda Boga, sigurno bi se uverio samo u ono što je ovde video.
       Svakako i u činjenicu da su Beduini mnogo toga primili od prvih hrišćana i na ovom delu, sada uglavnom islamskog sveta, odakle pojedine grupice Beduina rado prebacuju oružje do pojasa Gaze, onim Arapima koji često ulaze u oružane sukobe sa izraelskom vojskom i policijom.
       Veče je već uveliko palo nad ovim sinajskim krajem. Umorni od puta, drugu noć bez sna, kažemo Omaru, našem vodiču, da bi bilo dobro da ovde negde prenoćimo. To bi nam omogućilo da sutra rano obiđemo i pustinjsku pećinu u kojoj je najveći deo života proveo Sveti Jovan Lestvičnik, gde je napisao i „Rajske lestvice“ poznatu knjigu hrišćanske duhovnosti. U ovom hramu se podvizivao i prepodobni Nil Sinajski, a ceo ovaj prostor i danas za jevrejski narod predstavlja najsvetije mesto, koje je i za hrišćane važno zbog Deset Božijih zapovesti. I da nije ničeg svetog, ostali bismo još koji dan da se divimo pustinji, prepunoj kamenih stena boja nestvarnih za ljudsko oko, od belih kao sneg, do zelenih, crvenih, plavo sivih, kao i retkim biljkama koje su ovde vekovima bila hrana ranim hrišćanima, kasnije i Beduinima.
       Ipak, Omar kaže da je najbolje da idemo u Šarm el Šeik ili Hurgadu, gde bismo se odmorili i onda Saharom nastavili do Nitrijske pustinje, do hrama Svetog Makarija Velikog, čiji su roditelji Avram i Sara, sa imenima kao drevni praoci, u poznim godinama dobili Makarija, koji će posle Svetog Antonija, uz kojeg je proveo znatan deo života, postati „mladi starac“ jer je u mladosti stekao venac Slave i napisao brojna hrišćanska dela.
       Nas dvojica se pogledasmo. Stefan tada u rukama jedne žene zapazi knjigu ,,Da Vinčijev kod“. Iskreno, obojica smo osetili istu potrebu, da posle ovog puta nastavimo u Efes, u Malu Aziju, i potražimo dodatne detalje u vezi sa Svetom Marijom Magdalenom (o kojoj smo pisali u prethodnim brojevima ,,Svedoka“). Tako smo pomislili, tako i odlučili. Svakako, pred nama je bio još dug i nimalo lak istraživački put. Sa tom željom nastavili smo niz Sinajsku pustinju. Posle nekoliko časova vožnje ugledali smo svetla ,,Šeika“ i jahte na Crvenom moru. Glasno kazujemo o njegovom nazivu. Iako ima onih koji smatraju da je ,,crveno“ dobilo naziv posle prolaska Mojsija sa izabranim narodom kroz more, koje se voljom Boga otvorilo da ih propustui iz ropstva, a zatim potopilo faraonovu vojsku, ima i drugih koji kažu da raznolike boje i ribe u vodi, ne samo što more čine tropskim, već dno na pojedinim mestima ima crvenu boju, posebno u ranim jutarnjim satima, onakvu kao sunce koje se rađa iz duge na Mojsijevoj gori.
       Posle dobrog sna u koji smo utonuli odmah nakon što smo legli, u podne narednog dana nastavljamo putovanje Saharom, s prstenom Svete Katarine na ruci, prema pustinji koja se na egipatskom zove Šihet, a na koptskom Vadi El Natrun, u kojoj smo boravili minulih nedelja, na istraživačkom Putu Svete Porodice kroz Misir - Egipat.
       U delove Natruna stižemo oko podneva. Tu su četiri koptska pravoslavna hrama: manastir Prepodnog Makarija Velikog, prepodobnog Psoja Egipatskog, manastiri i crkve posvećene Bogorodici, koje na lokalno zovu El-Barmos, a osnovali su ih učenici Svetog Makarija, i Sirian, na lokalnom El-Sirian.
       Manastir Svetog Makarija je na većem prostoru, kojem pripadaju prelepi vrtovi, plantaže voća i povrća, golubarnici i kokošinjci. Na ulazu se nalazi stražarska služba, koja zapisuje sve podatke o onima što dolaze. Sve prelepo i veličanstveno izgleda. U hramu jedan monah kazuje o životu ovog svetog čoveka, o njegovim roditeljima koji su ga dobili u poznim godinama, nešto slično kao kada je Sara rodila Isaka u skoro osamdesetoj godini života, kada je Avramu bilo punih sto godina, i da su ga ,,obećali,, Gospodu, ali su na to obećanje zaboravili kada je Makarije postao mladić i oni želeli da imaju unučad. Da bi udovoljio želju svojim roditeljima, Makarije prihvati da mu dovedu nevestu, ali s njom nije legao već reče da je bolestan. Rođaci ga povedoše u pustinju Nitrijsku, da u njoj uzmu šalitru (nitru, po čemu je i dobila naziv) i on čim na jednom kamenu zadrema, ugleda pred sobom divnog čoveka, čije je telo svetlelo.
       On mu reče: Makarije, pogledaj ovu pustinju, jer treba u njoj da se nastaniš! Kada se sa rođacima vratio kući, Makarije je zatekao bolesnu nevestu, koja se ubrzo upokojila kao devica, a nedugo potom i njegovi roditelji, koje je Makarije služio kao najbolji sin, se predstaviše u Gospodu.
       Onda ovaj mladić imanje razdade sirotinji, ode kod jednog monaha u pustinju, koji ga nauči kako da plete kotarice, da radi druge manastirske poslove i predano se moli Bogu.
       Posle nekoliko godina provednih u ovoj pustinji, Makarije odlazi kod začetnika monaških zajednica u Egiptu, monaha Antonija Velikog. Od njega je naučio mnogo toga, pa je kasnije i sam imao toliku blagodat od Boga, da je čak i mrtve vaskrsavao. Bio je toliko mršav da je izgledao kao kostur, gotovo ništa nije jeo, a živeo je...
       - Iskušenja su svuda i uvek će ih biti. Sećam se zapisa kako je neki bezbožnik veoma glagoljiv, gotovo ubedio bratiju manastira da nema vaskrsenja, ni duše ni tela. Onda je Makarije pošao na groblje, pozvao jednog nedavno upokojenog mladića koji se odazvao, pa kada je grob otkopan i momak izašao, bezbožni Jerakit dao se u bekstvo. Vaskrsao je Sveti Makarije i muža jedne udovice, koja je zaista za njim patila, i Bogu se molila - podseti Stefan na čuda ovog svetog čoveka.
       Onda nam monah ispriča mnoge događaje vezane za Svetog Makarija, čija je moć data od Boga. U mnoštvu njih beležimo slučaj jednog čoveka koji je voleo svoju suprugu, i ona njega.
       Jedan Egipćanin zaljubljen u tu prelepu ženu dade svoje blago jednom vračaru da mu pomogne, samo da je otme od muža. Sve što je mogao da učini vračar bilo je da svačije oči zamađija i da svako ko je pogleda umesto žene vidi kobilu. I uspeo je. Kada je jednog dana muž došao kući, na krevetu umesto žene zateče kobilu. Odmah pozva sveštenike, pokaza je, ali oni ne mogoše da razjasne šta je to. Čovek ne odusta, već joj postavi uzde i povede je pustinjom do manastira, gde je bio monah Makarije. Čuvši da se monah nalazi u hramu, on sa kobilom krete unutra, ali monasi i narod koji beše u svetinji zavapiše da životnja ne može da uđe u crkvu. Čovek im objasni da to nije životinja, već njegova žena, i da je došao zbog toga do Svetog Makarija.
       Monasi obavestiše Makarija koji, čim ugleda čoveka, reče okupljenima: „Vi ste sami životinje, jer imate životinjske oči. Njena se priroda nije promenila, već samo tako izgleda vašim očima, koje su opčinjene mađijama.“
       Tada ovaj svetitelj osveti vodu i izli na njenu glavu. Istog časa žena se svima ukazala u svom prvobitnom izgledu. Sveti Makarije je potpuno izleči, kazujući joj da češće ide u crkvu, češće se pričešćuje svetim Tajnama Hristovim, napominjući da se nije pričestila već pet nedelja, pa je ova mađija za to bila i uspela.
       Tog kasnog popodneva odlazimo u Kairo, grad kontrasta. Putem vidimo malu kuću, zaustavljamo se i čudimo, jer je brvnara. Zasigurno jedinstvena u Egiptu. Kasnije ćemo videti nešto slično, crkvu brvnaru na Ubu, posvećenu Svetom Makariju Velikom, kada ćemo uz blagoslov protojereja stavrofora Mitra Milovanovića, arhijerejskog namesnika Tamnavskog, kazivati o Putu Svete Porodice. I tu doživeti jedan, opet nimalo slučajan susret. Na zidu prepune porte vernika i sveštenstva, bio je uljem odslikan Put Svete Porodice koji je, nekada davno, neka gospođa ovde donela i poklonila.
       Te noći se ne zadržvamao u glavnom gradu Egipta. Sa Omarom krećemo ka Hurgadi. Bliži se i kraj našeg puta kroz Saharu i Sinaj. Ostalo je da još obiđemo deo koptskih pravoslavnih hramova oko Crvenog mora i sagledamo još neke sličnosti Beduina sa ranim hrišćanima.
       Topla noć i zvezdano egipatsko nebo, pod kojim osećamo i duh hrišćanstva, nekako nas sve više uvode u osećanja da će Pravoslavlje ovde biti na većem iskušenju. I ništa manjem udaru nego u vremenima kada su se ovdašnji hramovi gradili sa zidovima, kao utvrđenja od napada osvajača.
       (U sledećem broju: Najranije
       hrišćanstvo opstaje u srcu Islama.)

Uskoro u ,Svedoku“ POSLEDNJI ČAS, ILI POČETAK NOVOG SVETA        Reporteri „Svedoka“ otac i sin, Dragan i Stefan Damjanović, u mestima Male Azije gde je apostol Jovan napisao Otkrovenje - ,,Poslednji čas“!        Ova dvojica hodočasnika - istraživača otkrivaju:               - Zašto turisti i iz naše zemlje odlaskom u Efes slušaju da se Bogomajka upokojila u ovom gradu?        - Koliko je na ovom prostoru boravila Marija Magdalena, jedna od sedam devojaka koje su stalno pratile Gospoda Isusa Hrista (o kojoj u ,,Da Vinčijevom kodu“ piše da je otišla u Francusku), i gde se tačno upokojila?        - Zašto je apostol Jovan napisao sedam pisama crkvama Male Azije, čiji ostaci su i danas vidljivi?        -l Kako je Apostol Pavle baš u ovom delu današnje Turske proveo tri godine propovedajući Jevanđelje, a tek onda nastavio misionarenje po Grčkoj, Italiji, zemljama oko današnjeg Izraela i Jerusalimu.        - Uz događaje od pre dve hiljade godina, videćete i        fotografije sa lica mesta i pojašnjenja ,,Poslednjeg časa“.