Jedan pravi odisaj desio se pre nekoliko dana u Srbiji pošto je Ustavni sud, posle tri godine od pokretanja postupka, doneo odluku kojom su ukinute 22 nadležnosti APV. Odisaj koji je usledio nije bio narodni, poput onog iz 1887. kada je dolaskom radikala na vlast u progonu stradalo 140 naprednjaka, već je došao iz jednog manjeg dela političke i intelektualne elite, pre svega na severu Srbije, odnosno u Vojvodini.
       U reakcijama koje su usledile odmah je prozvan Ustavni sud kao institucija koja radi pod političkim pritiskom, a indirektno (a u nekim slučajevima i direktno) prozvani su država i njeno uređenje.
       Istini za volju, mešanje države u rad Ustavnog suda, i po pitanju Statuta, postojalo je, ali ne od onih na koje kritičari odluke Ustavnog suda upiru prstom i tvrde da su baš sada vršili taj pritisak.
       Kako je „Svedok“ saznao od jednog pouzdanog izvora koji je sve vreme bio direktno uključen u čitav proces vezan za preispitivanje spornih odredaba iz Zakona o nadležnostima APV, na Ustavni sud jeste izvšen pritisak i to na način da se donošenje i saopštavanje odluke odloži za period posle parlamentarnih i predsedničkih izbora. Prema rečima našeg sagovornika, takva sugestija došla je direktno od bivšeg najvišeg državnog vrha.
       „Svedok“ nije uspeo nezavisno da utvrdi da li je ova informacija apsolutno tačna, zato i ne navodimo direktno ime osobe za koju nam je rečeno da je taj predlog iznela.
       Zanimljivo je, međutim, i to da oni koji kritikuju ovakve odluke Ustavnog suda, gde se u prvom redu ističe Demokratska stranka, pogotovo njeno vojvođansko krilo, jesu upravo imali najviše političkog i glasačkog uticaja kada su se sudije birale, sa Dragišom Slijepčevićem, predsednikom Ustavnog suda, na čelu, koji je u tu instituciju izabran upravo kao kandidat bivšeg predsednika republike, Borisa Tadića.
       U reagovanju koje je na odluku Ustavnog suda dao Bojan Pajtić, predsednik Vlade APV, rečeno je da je to više bila politička odluka. Ovakav komentar Pajtića je upitan kako sa moralnog tako i sa profesionalnog stanovišta. Imajući u vidu njegovu visoku političku funkciju, kao i bogato pravničko iskustvo (docent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu), teško se može opravdati njegov komentar o odluci Ustavnog suda, što nije dozvoljeno.
       Povodom ocene Ustavnog suda da je predstavništvo Vojvodine u Briselu neustavno, Pajtić je izjavio da „niko ozbiljan ne može osporiti Vojvodini da ima predstavništvo u Briselu“.
       Dok su Pajtićevi relativno umereno formulisani stavovi izazvali ipak dosta pažnje zbog političke težine njegove reči, ubrzo se u raspravu uključio i Nenad Čanak čije su reči i politički uticaj, čini se, u znatnoj suprotnosti sa Pajtićevim, i koji je pozvao na „internacionalizaciju vojvođanskog pitanja“.
       Dok su Čankovi komentari, po običaju, bili takvi da su izazvali dosta različitih reakcija iz svih krajeva (i onih koji ga podržavaju i onih koji su protiv njega), ipak se sa najvećom ozbiljnošću gleda na Pajtića i njegove naredne postupke.
       Još kada je rađen predlog novog Statuta APV, pa i kada je Statut potvrđen u Republičkom parlamentu 30. novembra 2009, poznato je da se rasprlamsala oštra polemika u javnosti. Ni SPS, koji je u tom periodu još uvek bio na tranzicionom putu dokazivanja kao pouzdanog i evropeizovanog političkog partnera, nije baš lako prešao preko brojnih odredaba predloženog Statuta. Pogotovo je socijalistima bila sporna odredba o Novom Sadu kao glavnom gradu. Ipak, nekako (a to je značilo kroz pritiske i uslovljavanja sa svih strana) Statut je prošao i usvojen je.
       Međutim, i onda kada je donet (2009), kao i sada kada je i odlukom Ustavnog suda delom stavljen van snage, Statut se više pokazao kao oružje (unutar)stranačke, a ne idejne političke borbe.
       Za razliku od 2009, kada su predstavnici vojvođanskog DS-a bili najglasniji u zagovaranju predloženog Statuta i kada su imali nešto glasniju podršku iz centrale u Beogradu, nakon odluke Ustavnog suda od pre nekoliko dana gotovo jedino vojvođanski DS predvođen Bojanom Pajtićem reagovao je u ime ove stranke.
       Već neko vreme se otvoreno govori o tome da DS u Vojvodini funkcioniše potpuno odovojeno od centrale DS-a, te da Tadić, još i kada je bio na funkciji predsednika republike i kada mu nije bio poljuljan politički i stranački autoritet, nije mogao bitnije da utiče na Pajtića.
       Vojvođanski DS je, pored beogradskog ogranka, najorganizovaniji i postiže najbolje rezultate. Jedino u Vojvodini vlast DS-a nije bila znatnije ugrožena, a to su pokazali i nedavni pokrajinski izbori na kojima je DS osvojio 59 od 120 mesta. Zbog dobre organizacije, vojvođanski DS je viđen kao snažna glasačka mašina za DS. Međutim, ta snaga je za posledicu imala znatno osamostaljenje tog ogranka stranke. Štaviše, vojvođanski DS pod rukovodstvom Bojana Pajtića konstituisan je u vreme vlasti i, na taj način, delom i institucionalno vezan i kroz institucije pravljen. Povećavanjem nadležnosti AP Vojvodine preko Statuta (uključujući i osporene odredbe) prirodno je rastao i kadrovski aparat pokrajinske vlasti, odnosno DS-a koji vlast neprikosnoveno drži godinama, i koji ima potrebu da negde smesti svoje ljude. Shodno tome, smanjenje administracije u Vojvodini i gubljenje nadležnosti, zapravo ne odgovara vojvođanskom DS-u i zato on nema drugog izbora nego da teži pojačavanju značaja vojvođanskog pitanja kako bi sačuvao birokratski aparat za svoje ljude.
       Nedavno završeni opšti izbori kao epilog su imali potpunu promenu snaga unutar DS. Ova stranka više ne drži vlast na nivou republike već na nivou Vojvodine i Beograda. Boris Tadić stoga više nema autoritet državničke funkcije, dok Bojan Pajtić i Dragan đilas to imaju.
       Međutim, i u ponašanju Pajtića, kada je reč o odnosima unutar DS, vidi se da se on mnogo ne meša u rad centrale u Beogradu. Za razliku od svog kolege, potpredsednika stranke, Dragana đilasa, koji je odmah poslao pismo medijima čim je predsedništvo stranke odbilo njegov predlog da se podrži ulazak određenih ljudi u novu Vladu kojoj će DS biti opozicija, Bojan Pajtić se u to gotovo nije ni mešao.
       A ponašanje slično Pajtićevom primetno je i u centralnom DS kada je reč o zbivanjima u Vojvodini. Tako niko od najviših funkcionera DS nije stao u odbranu Pajtića i Statuta, nakon odluke Ustavnog suda.
       Iako je činjenica da se odlukom Ustavnog suda umanjuju nadležnosti Vojvodine (odnosno Statut se upodobljava Ustavu), sve je više mišljenja da se to u Novom Sadu namerno predstavlja kao napad na vojvođanske institucije i njenu autonomiju, a da u pozadini zapravo leži jedna politička struktura koja preko vojvođanskih institucija gradi svoje postojanje i svoju svrhu. Ta struktura nalazi se u vlasti Vojvodine, a nju uglavnom čine članovi i funkcioneri vojvođanskog DS.
       Da li to zapravo znači da sudbina Vojvodine, a time i države zavisi od toga da li će se sporazumeti centrala i pokrajinski odbor DS, ili će možda vojvođanski ogranak ići na formiranje sopstvene partije (koja organizacino, prema podacima upućenih u DS-u, kao samostalna partija odavno i funkcioniše)?
       Kako za „Svedok“ kaže politički analitičar Branko Radun, država je i do sada zavisila od Tadićevog popuštanja Pajtiću.
       - Mnogo od toga i nije došlo do javnosti, ali sukobi su bili na ivici pucanja. Dakle, nije to prvi put. Vojvođanska administracija sve vreme, za razliku od centralne vlasti u Beogradu, nikada nije bila oštro kritikovana od medija i javnosti. Nije smeo da ih kritikuje ni Tadić, ni DS, ni SPS, ni mediji... Niko! Na severu se tako stvorila mini republika koju niko nije dirao. A sada još imamo i situaciju da je Pajtićeva pozicija ojačana, a Tadićeva oslabljena.
       Na pitanje da li podizanje prašine oko vojvođanskog pitanja znači da bi Pajtić mogao da osnuje stranku, Branko Radun smatra da je i to moguće.
       - DS je još ranije bio federalno uređen. Tadić kao predsednik stranke se uopšte nije mešao u rad vojvođanskog DS. Tako je bilo i na nivou državne vlasti. Cena svega toga bila je da Pajtić obezbedi pobedu Tadića na izborima. Sve u svemu, jedan feudalni odnos.
       Na pitanje kakva će posledica tog odnosa biti, Radun kaže:
       - To će za posledicu imati dvostruki odnos Pajtića - sa jedne strane, prema oslabljenom Tadiću, a sa druge strane - prema republičkoj vlasti.
       - Nakon izbora imamo promenu koja znači da nemogućnost vojvođanskom DS da radi šta hoće, što ga ne sprečava da dalje ide na toj vojvođanskoj priči. Imaćemo kohabitaciju vojvođanske Vlade koju će činiti vojvođanski DS i manjine, i republičke Vlade. To je problem, jer može da posluži kao generator separatizma. Kada se vojvođanski DS oseti ugroženim, on može da napravi svoju političku platformu.
       Kao što to obično biva kada stranka silazi sa vlasti, brojne afere i unutrašnji sukobi izbijaju na svetlo dana. Ipak, za sada se najviše govori o aferama u centrali DS-a, dok se Vojvodina slabo ili uopšte ne spominje. Glavna tema u DS-u sada očito jeste odnos Tadića i đilasa. I dok se preko pojedinih medija, čije je vlasništvo krajnje sumnjivo, lansiraju razne priče o sukobima u DS i pozivaju njihovi visoki funkcioneri da iznesu svoje stavove, vojvođanski DS niko ne dira, a i on sam ćuti.
       Otvoreno pismo koje je Dragan đilas uputio preko medija DS-u potvrđuje da on traži legitimisanje svog autoriteta u stranci, te da je eventualno odustajanje od ambicija da predvodi partiju više stvar nekakvog ličnog pijeteta prema Tadiću, nego činjenice da bi ga ovaj stvarno pobedio. Da li tako misli i Pajtić i šta to znači za sudbinu DS?
       Zanimljivo je pitanje kako Pajtić gleda na đilasa, imajući u vidu to da se, zbog đilasove popularnosti u javnosti, on nameće kao osoba koja bi, pre Borisa Tadić, mogla ugroziti Pajtićevu vojvođansku poziciju.
       Držanje Bojana Pajtića po strani kada je reč o dešavanjima u centrali DS za sada jasno pokazuje dokle idu njegove granice i šta je njegov cilj. Imajući u vidu da on i njegovo krilo DS-a u Vojvodini već dugo drže skoro celokupnu vlast, pitanje je šta će on proceniti na kraju kao više isplativo: neprikosnovena vlast i autoritet u Vojvodini, ili veće uključivanje u stranku na nivou cele države, što će podrazumevati i sukobe sa ljudima poput Dragana đilasa, ali i drugih partijskih igrača.
       Jasno je da od odgovora na ovo pitanje zavisi i dalja sudbina Vojvodine.

Branko Radun Beogradska elita se nedovoljno bavi Vojvodinom        - Beogradska politička elita se ne bavi dovoljno time kako razobličiti mitove i propagandu o Vojvodini. Oni već 10 godina pričaju o tome kako je samo potrebno da Vojvodina „dođe na svoje“, pa će procvetati. Ipak, propaganda je takva da ona deluje i kada nema realnog uporišta. Problem je u tome što ljudi u Beogradu i nisu svesni toga. Stvara se priča o posebnosti Vojvodine, pa tako imate Klinički centar Vojvodine, Televiziju Vojvodine... Dosta institucija je dobilo pridev „vojvođanski“. Tako imate i „Vojvođanski dnevnik“ na Televiziji Vojvodine.        Svedok: U čemu vidite rešenje?        Branko Radun: Rešenje je u tome da politička elita u Beogradu i u ostalom delu Srbije postane svesna toga. DS je to gurao pod tepih, a razne patriote i nacionalisti su s vremena na vreme to potencirali, mada prilično retko i površno. Dakle, prvo mora da se shvati da je potenciranje posebnosti Vojvodine ozbiljan i veliki problem i da je potrebno da se njime neko ozbiljno bavi. Zato prvo treba učiniti čitavu priču o Vojvodni transparentnom.        Već godinama niko ne radi ništa organizovano na tome da se razjasni situacija oko Vojvodine, a sa druge stran, imamo decenijsku kampanju o njenoj posebnosti. Onda je jasno kakve posledice možemo očekivati.

Beograd radi - Vojvodina se gradi?!        Iako bi se čitaocu moglo učiniti da tekst iz naslova predstavlja grešku, te da bi Vojvodina i Beograd trebalo da zamene mesta, naredni podaci ipak to ne govore.        APV ima 27 odsto stanovištva, a učestvuje sa 26 odsto BDP-a, dok Beograd, prema kom je usmerena glavna oštrica autonomaških kritika, ima 23 odsto stanovništva a učestvuje sa 40 odsto u BDP-a zemlje.        Sa druge strane, upitna je i efikasnost pokrajinske administracije. Vojvođanska skupština, koja se predstavlja kao jedan od najbitnijih stubova vojvođanske autonomije i za koju se shodno tome traže što veće nadležnosti, u 2011. godini zasedala je svega šest puta.