Pre 40 godina, 4. septembra 1972. u Minhenu, na 20. Olimpijskim igrama, zbio se događaj koji je zauvek bacio senku na ovu, najvišu i najlepšu od svih sportskih manifestacija.
       Politika se umešala u sport i to na najkrvaviji i najsuroviji način.
       Igre su već ušle u drugu nedelju kada je palestinska teroristička grupa „Crni septembar“ upala u Olimpijsko selo i u prostorije u kojima su bili izraelski olimpijci.
       Nastupio je haos. A policija Zapadne Nemačke koja je obezbeđivala čitav skup nije se pokazala spremnom za ovako nešto.
       Epilog: 11 mrtvih izraelskih olimpijaca, jedan nemački policajac i petoro terorista.
       Olimpijske igre u Minhenu (tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj) za cilj su imale da se prikaže obnovljena Nemačka u najboljem i najlepšem svetlu, te da se potisne slika sa olimpijskih igara u Berlinu 1936. u vreme Hitlera.
       Umesto toga, Igre u Minhenu su postale simbol horora i tragedije izraelskog tima.
       Olimpijske igre u Minhenu trebalo je da promene sliku o Nemcima prikazanu u Berlinu 36 godina ranije. Umesto zemlje ekstremnih nacionalista i militarista, Nemačka je predstavljena kao zemlja miroljubivih i vedrih izletnika i slobodoumnih ljudi.
       Organizatori su Igrama u Minhenu nadenuli slogan „Igre osmeha“ i „Igre mira i uživanja“.
       Upravo u želji da ostave što miroljubiviji i prijatniji utisak, i obezbeđenje Olimpijskih igara u Minhenu bilo je znatno labavije i manje vidljivo. Samo olimpijsko selo čuvalo je obezbeđenje koje nije nosilo oružje. Čak je i boja uniformi obezbeđenja, svetlo plava, birana tako da deluje maksimalno neutralno i neupadljivo.
       To je primetio i šef izraelske olimpijske delegacije, koji je uoči dolaska u Minhen upozorio organizatore na preduzimanje ozbiljnih mera obezbeđenja.
       Iako prisustvo bezbednosnih snaga nije bilo uočljivo, nemačka policija je imala ozbiljne i opsežne pripreme. Jedan od 26 mogućih scenarija za koji su prirpemani, Scenario 21 upravo je predviđao upad palestinskih terorista, otimanje izraelskih olimpijaca i zahtevanje oslobađanja palestinskih zarobljenika iz izraelskih zatvora i bezbedan let izvan Nemačke.
       Na kraju je ipak odlučeno da se mere obezbeđenja ne prilagode za svih 26 mogućih scenarija, jer onda prizor na Igrama ne bi delovao lagan i opušten kao što se htelo. Ova odluka se pokazala kobnom.
       Zgrada u kojoj su bili smešteni izraelski olimpijci nalazila se blizu samog ulaza, odmah posle glavnih kapija. U četiri sata noću 4. septembra 1972, grupa od osmoro Palestinaca, članova pokreta „Crni septembar“ uputila se ka Olimpijskom selu. Nešto posle četiri izjutra, našli su se ispred 2,1 metar visoke žičane ograde kojom je Olimpijsko selo bilo opasano. Štaviše, u preskakanju ograde pomoć Palestincima pružala je grupa američkih olimpijaca koja se posle izlaska u grad vraćala kasno uveče u selo.
       Palestinci su upali u prostorije izraelskih olimpijaca i počeli da viču i pucaju. Tada je ranjen jedan od izraelskih trenera, Gad Zabari, koji je probao da ih zdrži. U trenutku upada u prostorije, izraelski olimpijci su spavali čvrstim snom i nije bilo nade da će iko reagovati. Ukupno, 12 izraelskih takmičara uzeto je za taoce, mada je jedan uspeo da pobegne uz pomoć ranjenog trenera Zabarija, koji je ubrzo potom ubijen i go bačen ispred zgrade. Potom je ubijen i dizač tegova Josif Romano.
       Teroristi su kao taoce na kraju držali 9 izraelskih atletičara. Tražili su puštanje 234 palestinska zarobljenika iz izraelskih zatvora, oslobađanje dvoje nemačkih terorista Andreasa Badera i Urlike Mainhof (vođe RAF-a, najozloglašenije nemačke terorističke organizacije) kao i transport do sigurnog mesta. Izrael je odmah odbio da pusti zatvorenike i pregovara sa teroristima.
       Usledili su iscrpljući pregovori u kojima je sa nemačke strane jedan od glavnih pregovarača bio Hans Ditrih Genšner, tadašnji savezni ministar policije (inače ministar spoljnih poslova SR Nemačke u vreme razbijanja Jugoslavije). Pregovori su se produžili u toku narednog dana, a rano ujutru 4. septembra, u šest sati, Međunardoni olimpijski komitet (MOK) je obavešten šta se dešava.
       Ubrzo je doneta odluka da se igre nastave „po svaku cenu“. Prva takmičenja zakazana su za 8 i 15 ujutru.
       Tako je prizor iz olimpijskog sela bio sablažnjavajući. Sa jedne strane trajala je opsada i kriza sa taocima, a sa druge strane, u susednim zgradama na svega nekoliko metara, ostali olimpijci su se pripremali za takmičarski dan, ili igrali tenis.
       Teroristima je ponuđena svaka suma novca koju budu želeli, čak je ponuđeno i da se zamene taoci te da umesto Izraelaca budu Nemci. Cilj je bio da se učini sve samo da se izbegne da se Nemačka ponovo spominje u svetu kao mesto prolivanja jevrejske krvi. Nije vredelo. Rokovi koji su davani teroristima su stalno produžavani - do podneva, do 15 časova, pa do 17 sati... Na kraju su teroristi tražili da im se, zajedno sa taocima, omogući bezbedan let do Egipta. Nemačke vlasti su pristale, ali egipatske nisu. To teroristima nije bilo poznato.
       Ubrzo je skovan plan operacije spasavanja. Teroristima je rečeno da će ih avion Lufthanze prebaciti u Egipat, iako je planirano da avion zapravo nikada ne poleti.
       Na brzinu prirpemljena policijska operacija oslobađanja talaca imala je katastrofalne posledice.
       Teroristi i taoci su posle 10 sati uveče autobusom prevezeni do heliodroma. Odatle su helikopterima prebačeni do obližnjeg aerodroma Furstenfeldbruk odakle je, navodno, trebalo da polete za Egipat.
       Kada su pristigli, sve je krenulo naopako po policiju. U međuvremenu se odustalo od plana da se teroristi savladaju u avionu jer je dvanaestoro policajaca koji su bili zaduženi za to u poslednjem trenutku jednoglanso odlučilo da nisu spremni za takvu operaciju. Helikopteri koji su prispeli na aerodrom sleteli su sa pogrešne strane zaklanjajući snajperiste (koji su zapravo bili obični policajci koji su se amaterski bavili streljaštvom i koji su na brzinu pokupljeni). Ni drugi policajci nisu stigli da se rasporede na svoje pozicije na aerodromu.
       Teroristi su izašli iz helikoptera i jedna grupa se uputila ka avionu kako bi proverila da li je sve uredu. Tada je policija počela da puca.
       Preciznost „snajperista“ je bila takva da su pogodili svega dvojicu terorista. U razmeni vatre stradao je i jedan nemački policajac.
       Iako je planom operacije predviđeno i da se specijalnim kolima policija probije do helikoptera i spasi taoce, pucnjava je otpočela i pre nego što su vozila stigla, a oko čitavog prostora skupilo se na hiljade ljudi koji su živeli u komšiluku i koji su preko vesti čuli šta se dešava.
       Posle 20-tominutne razmene vatre teroristima je rečeno da su opkoljeni i da se predaju. Nastupila je zaglušujuća tišina. Sat vremena se nije čulo ništa, niti su teroristi davali ikakav odgovor. Utihnuće i smiraj koji su nastupili i koji su na neke delovali kao znak nade da će se teroristi ipak predati, u trenutku su presečeni eksplozijom bombe koju je jedan terorista ubacio u helikopter sa izraelskim olimpijcima. Ubrzo je drugi osuo kišu metaka po drugom helikopteru. Potom je i nemačka policija otvorila vatru. Na kraju, stradalo je svih devet izraelskih olimpijaca, a svega trojica terorista su ostali živi.
       Olimpijske igre su obustavljene na nekoliko dana, ali su ptom nastavljene.
       Događaji iz 4. septembra 1972. imali su dalekosežne političke i bezbednosne posledice. Izrael je tada osnovao specijalne jedinice Mosada koje su narednih godina po svetu lovile i ubijale organizatore masakra u Minhenu. Izrael je pojačao politički i vojni pritisak na Palestince, a svet je ponovo zapao u žustru debatu o Bliskom istoku.
       Sa bezbednosnog stanovišta, teroristički napadi u Minhenu bili su direktan povod za formiranje specijalnog odreda britanskog „SAS“-a (Special Air Service), osposobljenog isključivo za borbu protiv terorizma. Posle masakra u Minhenu, većina evropskih zemalja (uključujući i Nemačku) osnovala je specijalne vojne i policijske jedinice namenjene isključivo za borbu protiv terorizma.
       Masakr na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. opisan je u mnogim dokumentarcima, knjigama i igranim filmovima.

U Londonu bez odavanja počasti izraelskim žrtvama        U nedelju, 22. jula, Međunardoni olimpijski komitet (MOK) doneo je odluku da se na otvaranju Igara u Londonu ne obeleži minutom ćutanja sećanje na ovaj tragičan godađaj pre 40 godina i 11 poginulih izraelskih olimpijaca.        Kako je rekao predsednik MOK-a Žak Rog, atmosfera na ceremoniji otvaranja nije prikladna za jedan tako tragičan događaj, dodavši da će u toku Igara u Londonu biti organizovan prijem na kojem će biti odata počast nastradalima.        Ovakva odluka izazvala je talas kritika i napada iz Izraela i SAD, odakle su brojni sportisti i političari tražili da se na otvaranju Igara obeleži sećanje na ovaj događaj, ali i u britanskoj javnosti.

Olimpijsko selo pored Dahaua        Samo mesto na kojem se nalazilo olimpijsko selo bilo je puno simbolizma - na svega šest kilometara udaljenosti nalazi se ozloglašeni koncentracioni logor Dahau, a na mestu gde su izgrađeni objakti za smeštaj olimpijaca ranije se nalazio otpad na kojem je skladišteno sve što je prikupljano iz gradova na jugu Nemačke u periodu čišćenja nakon završetka Drugog svetskog rata. Pre otpada, na tom istom mestu nalazio se aerodrom na kojem se britanski premijer Nevil Čemberlen 1938. sreo sa Hitlerom i potpisao čuveni Minhenski sporazum kojim je Nemačkoj dozvoljeno da okupira teritorije Čehoslovačke. Dakle, simbolike je bilo na gotovo svakom koraku.