|
CG raskršća: Kako se linčuje jedan narod
Kadija i prave kadije
Piše: Piše: Igor Jaramaz Sada već javnosti dobro poznat slučaj koji se dogodio na Njegušima 28. jula 2012. samo potvrđuje ono o čemu su upućeni u prilike u Crnoj Gori uveliko govorili i pričali.
Crnogorska državnost, obnovljena 1945. i međunarodno-pravno formalizovana 2006. je projekat koji se osniva na temeljnoj negaciji prava 200.000 njenih građana (i moguće još toliko državljana) i na dehumanizaciji Srba.
Slučaj crnogorskog nacionaliste Mila Kadije koji je u subotu (28. jula) uveče izbacio goste iz svog objekta zbog njihove nacionalne i verske pripadnosti obavezuje svakog srpskog političara. Mržnja, koje ne samo da se ekstremni crnogorski nacionalisti i šovinisti ne stide, već njome i ponose pred širokom publikom, rezultat je višedecenijske izgradnje crnogorskog nacionalno-državnog identiteta.
Toga smo bili svedoci prilikom bodrenja crnogorskih košarkašica na Cetinju 13. juna 2012. i takođe javnosti dobro poznatog sadržaja navijačkog repertoara mladih Crnogoraca iz Nikšića, Danilovgrada i Cetinja.
Pokriće za takvo ponašanje ti mladi ljudi nalaze u službenoj politici vođstva njihove etničke grupe odnosno države. Čelnici vladajuće koalicije Demokratske partije socijalista i Socijaldemokratske partije preko 20 godina demonstriraju i grade javni diskurs na linču jednog naroda. To nikako ne ostaje samo na retorici i uvek se pretočava u konkretna dela državne sile.
Ta mržnja je toliko duboko usađena u psihu ne samo crnogorskih ekstremista, nego i kod većine građana, pa i Srba. Kod Srba ta neravnopravnost i netolerancija izaziva dvojaki efekat, revolt i buntovništvo sa jedne strane; i konformizam i strah sa druge. To je tipična reakcija kod ugnjetavanih manjina (engleski: „battered minority“) kroz istoriju što je već viđeno kod Jevreja u Trećem rajhu, hrišćana na Bliskom istoku, ili crnaca u SAD do 1960-ih.
Takva vrsta psihološke torture gde se žrtvi nameće identifikacija sa svojim dželatom je poput koncentracionog logora na otvorenom. Tu svaki državljanin crnogorske države igra ulogu u predstavi kojoj je cilj što duži opstanak neodrživog stanja, reprodukcije crnogorske kvazi-države kojoj su sredstva i cilj isti - pravno, fizičko i umno nasilje nad Srbima zatečenim i zatočenim na njenom tlu.
U tom smislu svaki srpski potez koji za cilj ima sjedinjenje sa Crnogorcima, odnosno „vraćanje odbjeglih u stado“ jedino može biti delo štetočina koje teže uništenju i istrebljenju Srba sa ovih prostora.
Svaka priča o demokratskim frontovima, ujedinjenju dvaju naroda, od kojih je jedan podređen drugom u borbi za svoj opstanak, služe kao apologija dehumanizaciji Srba u crnogorskoj državi.
Niko ne može biti bez odgovornosti za svoje postupke. Ovakvi slučajevi ne mogu proći uz familijarnu osudu i nastavak svega po starom. Odgovornim moramo smatrati sve - one Crnogorce koji vrše ovakvo nasilje, ali i svakog Srbina koji u ovakvom otvorenom logoru igra ulogu redara.
Tako je potez koji je ubrzo usledio nakon nedavnog incidenta u ugostiteljskom objektu, kada je inspekcija zatvorila deo Kadijinog ugostiteljskog kompleksa (bungalove) odraz nemoći državolike pojave.
Zapravo, Kadijin objekat je uveliko nekoliko godina ranije zavredio zatvaranje zbog nezadovoljavanja objektivnih uslova za poslovanje. Njemu, ali ne samo njemu, to kršenje zakona se tolerisalo do momenta kada je svojim potupkom, ničim izazvanog pošto se pridržavao opštog crnogorskog obrasca ponašanja, postao žrtveni jarac.
Crnogorska država, koja sebi pripisuje sve privilegije međunarodnog priznatog državnog statusa ali beži od svake svoje odgovornosti (čime zavređuje titulu „failed state“ - propale države ili, još bolje - države u stečaju), time je pokazala nepostojanje čak i obrisa institucionalnosti.
Zapravo, pokazala je da ona arbitrarno trguje pravima i slobodama svojih građana na osnovu nacionalne pripadnosti svojih građana i prema svojim realpolitičkim potrebama. Ustav i zakon koji su osnova pravne države ili u savremeno doba, gotovo svake države, predstavljaju prepreku crnogorskoj državi u njenim dnevnim ali i dugoročnim izvedbama.
Ali ništa od ovoga ne predstavlja nekakvo iznenađenje niti otkrovenje. Čak je i sam slučaj krajnje neoriginalan i od njega ne bi bilo ništa da u crnogorskoj državi ne tinja sukob između dveju familija.
Prvu familiju čine političko-društveni elementi vladajuće kamarile iz DPS i njihove korektivne kamarile pravovernosti iz SDP.
Tu su i svi (državni) tajkuni i kontroverzni zajmoprimci, posloprimci koji gotovo svi bez izuzetka već nekoliko godina posluju s velikim gubitkom. Oni su „homo oeconomicus“.
Oko Druge familije figuriraju tzv. „nezavisni intelektualci“, grupacija koja s prezirom gleda na prostotu pretodno opisanih likova i njihovu plitkost u izboru nadmaterijalnih vrednosti.
Druga grupacija je uz državni patronat, blagoslov i razume se novac, gradila svoju medijsko-intelektualnu mrežu koja je obavljala prljav posao Sistema.
Vodili su besomučnu kampanju protiv Srba i Srbije odnosno pružali društvenu prihvatljivost šovinizmu. Oni su bili elitne snage u borbi za zaokruženje crnogorskog i samo-crnogorskog tabora. Za to su dobili velike privilegije ne samo u medijskim imperijama koje su ostale njihove iako u njih nisu uložili ni centa, već i u akcijama, dividendima i provizijama.
Ali je u nekom momentu došla kriza, potrebe svetskih kriminalaca za pranjem novca su se smanjile (verovatno jer se broj perača u oskudici povećao) a situaciju dodatno otežalo to što je Druga familija shvatila neodrživost državolikog projekta u koji su oni ušli sa daleko više emotivne investicije od Prve familije.
U tom grmu leži zec građanskih protesta ali i formiranja kojekakvih demokratskih frontova. Cilj je sada Srbe, obespravljene, gurnute i uvređene, pridobiti sebi.
Tako glavni dnevni list Druge familije koji je ostao čuven po naslovu „Bez klime i kupatila ne ljetuju više ni Srbijanci“ (i sličnim opaskama na račun Srba) prvi izašao sa slučajem Kadije.
Zapravo je ipak taj nevidljivi slon u sali koga su toliko preskakali godinama postao vešto oruđe radi pranja biografije i minulog staža, kako je to lepo primetio Miroslav Vlahović u svom saopštenju ispred najstarije tamošnje srpske NVO - Matice Brda.
A na kraju se Kadiji smeši i prekršajna prijava, sve zato što je uradio i javno rekao ono što su političari pre njega utvrdili - Srbi su građani drugog reda i za njih ne važe pravila koja važe za sve ostale.
Cetinjsko ugostiteljstvo
Restoran Spoleto i Zoran Vujović
Da slučaj Kadije nije nikakav izuzetak niti čak događaj vredan medijskog pomena izvan opštine Cetinje govori nedavna istorija tog kraja. Godina je 2003, mesto radnje je restoran Spoleto na Cetinju, koji drži Zoran Vujović, ugostitelj Crnogorac, koji je, po rečima prof. Predraga Vukića, u Italiji završio ugostiteljsku školu gde je naučio da je mušterija svetinja koja se mora poštovati.
Iz tog razloga njegovu kafanu, Spoleto, pohađa grupica poslednjih Mohikanaca - Srba sa Cetinja - Predrag Vukić, Radosav Vojinović, Spiridon Bulatović, Jovan Markuš i drugi, posebno Cetinjski bogoslovi, Srpčad sa svih strana srednjoškoslkog uzrasta koja se spremaju za služenje Bogu i narodu i koji su zbog toga tradicionalno meta Cetinjana.
Tako pokojni Bobo „Mačor“ Bogdanović, zastupnik cetinjsko-crnogorskog vox populli, sugeriše Vujoviću da izbaci Srbe iz svog lokala, tj. da prema njima postupi kao gorepomenuti Kadija sa Njeguša.
Vujović, Crnogorac ali ne i nacionalista i šovinista, lišen ikakvog negativnog osećaja prema mušterijama koje redovno pohađaju njegov lokal, nisu bučne, ne izazivaju tuče, ne uništavaju inventar i najbitnije od svega redovno plaćaju ceh, odbija Bogdanovićev predlog.
Stoga na jesen 2003. stupa tihi bojkot Cetinjana. Izuzev Srba, niko više među Crnogorcima ne zalazi u Vujovićev lokal. Ta agonija je trajala nekoliko meseci do proleća 2004. kada je Vujović zatvrio dućan i napustio Cetinje da bi zatim svoje aktivnosti nastavio u Podgorici, prilagođenijoj ljudskom životu.
Da je tada država reagovala morala bi valjda da pohapsi veći deo mesta koje je tada brojalo 15.000 stanovnika što bi valjda napravilo blokadu u inače efikasnim organima za prekršaje.
|
Srpska deca uče srpski u Beču a ne mogu u Podgorici
Koliko je jak uticaj sredine govori i slučaj Njegove ekselencije gospodina Martina Pamera, ambasadora Republike Austrije u Podgorici.
Dotični je na jednoj podgoričkoj TV stanici izjavio da „Srbija ne dodeljuje sredstva svojoj etničkoj manjini u Austriji jer zna da na takav način ne mogu ostvariti nikakav politički uticaj na izborima u toj zemlji, što u CG očigledno očekuju“.
Kao i da je „očigledno da neki u Srbiji nisu još prihvatili CG kao nezavisnu državu, ali da sa time nisu raščistili ni neki u CG“.
To je jasna posledica atmosfere koja vlada ne samo na Cetinju već i u Podgorici i celokupnoj crnogorskoj etnokratiji. Da stvar bude ironična, upravo je resor dijaspore Repubile Srbije u prošloj godini sufinansirao, sa 1.600.000 dinara (16.000 evra) projekte srpskih zajednica u Beču i Salcburgu. I sve to ne računajući materijalnu pomoć resora za kulturu, prosvetu i drugih državnih organa.
Za razliku od crnogorske države gde je srpska manjina autohtona, u Austriji ona čini ekonomsku imigraciju. Do 2001. godine četvrtina Srba od ukupnog broja naših sunarodnika koji žive u Autriji, dobila je austrijsko državljanstvo.
Nastavak naturalizacije će povećati relevantnost Srba u austrijskoj politici što će zasigurno dovesti i do ostvarenja statusa nacionalne manjine kao jasnog cilja svih srpskih udruženja u Austriji.
Crnogorska država, s druge strane, osporava svako Ustavom zajemčeno i zakonsko pravo Srba.
Ironija je u tome da u Beču srpska deca uče srpski u školama, dok u Podgorici, Nikšiću, Bijelom Polju, Baru, Beranama, Pljevljima ili Herceg-Novom to ne mogu. Besmisleno je da se grad Beč srpskim jezikom obraća svojim građanima Srbima (svakom desetom) dok grad Podgorica ni na koji način ne uvažava jezik jedne četvrtine svog građanstva.
Što se tiče političkog stava o izmeni državnopravnog statusa crnogorske države, svetost te slobode jamče međunarodni dokumenti kao što su Evropska konvencija o ljudskim pravima SE 1949, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima UN 1966 i Kopenhaški dokument OEBS 1990. To je urezano u Ustavu Republike Srbije (2006) i Ustavu Crne Gore (2007) gde ovaj drugi akt čak sadrži izričite uslove za izmenu državnopravnog statusa.
|
|
|
|
