Prema nekim ranijim istraživanjima, svaki dolar kredita koji su povlačili od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) najuticajnije svetske finansijske institucije, omogućavao je zajmotražiocima sa dugovima i platnobilansnim problemima da dobiju u proseku 3-5 dolara iz drugih finansijskih izvora u svetu.
       Poznato je da se MMF, iako mu to nije posao, dosta upliće i u političke procese u zemljama sa kojima ima kreditne aranžmane. Tako je postao politički akter u mnogim zemljama, jer se bavi kratkoročnim i dugoročnim strukturnim reformama privrede i društva u vremenu kada je kriza ozbiljna, a novca sve manje.
       Doktrina MMF, u kome SAD imaju pravo veta, bazira se na neoliberalizmu, gde se, između ostalog, traži svođenje države na minimum regulatornih funkcija u oblasti privrede. Zemljama sa dugovima i deficitima nameće se liberalizacija trgovine, cena, kursa nacionalne valute, kamata, stranih investicija, zatim privatizacija, smanjenje javne potrošnje, veća štednja, otpuštanje viška radne snage, smanjenje plata u javnom sektoru i penzija i dr.
       U pregovorima u avgustu 2011, koje je inicirala srpska strana, vlada Srbije i misija MMF dogovorile su novi „stand-by aranžman iz predostrožnosti“, koji podrazumeva mogućnost korišćenja njegovih sredstava za popunu deviznih rezervi u nekim nepredviđenim okolnostima. Ovaj „novac u rezervi ili dozvoljeni minus“ formalno je odobrio Odbor izvršnih direktora MMF 29. septembra 2011, a kao uslov Srbija je trebalo da dostavi parlamentu predloge zakona o rebalansu budžeta za 2011. i zakona o restituciji sa „fiskalno odgovornim ograničenjima isplata“. To znači da se ne obećava više nego što može da se plati bivšim vlasnicima za vraćenu imovinu. Trajanje novog aranžmana za „ekonomsku sigurnost“ je 18 meseci uz pristup sredstvima MMF u iznosu od 1,1 milijardu evra, što je 200 odsto kvote Srbije u ovoj instituciji. Ovim aranžmanom Srbija dobija dodatni fiskalni kredibilitet i značajan je i za održavanje kreditnog rejtinga, privlačenje stranih investitora, održavanje makroekonomske stabilnosti zemlje i finansijske discipline.
       Međutim, Odbor izvršnih direktora MMF je dva puta odlagao reviziju dogovorenog aranžmana iz predostrožnosti (u decembru 2011. i januaru 2012.), jer je u budžetu Srbije za 2012. premašen dogovoreni nivo zaduživanja. Naime, problem je nastao zbog garancija javnim preduzećima od 45 milijardi dinara, što je čak 15 milijardi dinara više nego što je dogovoreno sa MMF. On je upozorio da su nova zaduženja Srbije u budžetu za 2012. planirana za više od jedan odsto BDP iznad dogovorene granice, što je oko 30 miliona evra. Ovakva njegova reakcija je najverovatnije posledica činjenice da se MMF oseća odgovornim prema Zakonu o fiskalnoj odgovornosti, u čemu je on čvršći u odnosu na srpsku vladu. Od časa kada je MMF prvi put odložio donošenje odluke bilo je jasno da će mu biti teško da stavi potpis na ovaj sporazum. To je potvrđeno i tokom posete tehničke misije MMF u februaru 2012, koja nije imala kapacitet za pregovaranje, kada nije postignut konkretan dogovor sa vladom Srbije.
       Misija MMF tražila je da se obećanja da državne garancije javnim preduzećima neće premašiti 30 milijardi dinara na neki način i formalizuju, što bi značilo da se potvrde rebalansom budžeta i da parlament usvoji takav dokument. Takav scenario nije bio moguć jer prethodna vlada nije mogla da obezbedi većinu u Skupštini.
       Aranžman iz predostrožnosti, koji u stvari nema novčani nego hipotetički kapacitet, ostaje zamrznut, a pitanje spornih garancija i zaduživanja koja prelaze budžetske granice čeka novoformiranu vladu.
       Povrh svega, u 2012. doći će do daljeg pada BDP i njegova stopa rasta neće biti kako je planirano 1,5 odsto, već najviše 0,5 odsto, kako predviđaju MMF i NBS. To će za posledicu imati manje prihode budžeta (za 30-35 milijardi dinara), koji se moraju nadoknaditi smanjenjem troškova ili većim prihodima. Znači, kao uslov za reviziju prve runde aranžmana iz predostrožnosti, MMF je naveo obavezno prekrajanje državne kase.
       Budžetski rebalans tako čeka novu vladu, a neki ekonomisti veruju da će se voditi novi pregovori, a moguće i razgovori o novom „stend-baj“ aranžmanu.
       Za razliku od dosta mekog odnosa prilikom ranijih pregovora, MMF je ovog puta vrlo oštro upozorio kakve posledice može da ima odstupanje od programa.
       MMF je ocenio da će zbog nižeg privrednog rasta u 2012. budžetski deficit biti znatno viši nego što je predviđeno, ako se ne preduzmu dodatne mere. Ako javni dug premaši zakonsku granicu od 45 odsto na kraju 2012, tj. 152 milijarde dinara „očuvanje održivosti duga zahteva delotvornu i kredibilnu srednjoročnu fiskalnu stabilizaciju“, navodi MMF. Međutim, usvajanje Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, odnosno „fiskalnoj decentralizaciji“, doprinelo je povećanju manjka u državnoj kasi.
       Zamrzavanje aranžmana sa MMF je, u svakom slučaju loša vest jer je MMF međunarodnoj zajednici poslao poruku da „Srbija trenutno ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku“. Privrednici su ocenili da odluka MMF „nije dobra poruka za investitore“. Unija poslodavaca Srbije ističe da će kreditni rejting nastaviti sa padom, pa će i zaduživanje države i privrede kod potencijalnih inostranih kreditora biti otežano. Stvoriće se i dodatna nestabilnost u privlačenju stranih investitora, pošto je Srbija „na listi zemalja za koje se traže dodatne garancije da bi neko došao i investirao“. Stručnjaci su izrazili bojazan da to može prouzrokovati bekstvo kratkoročnog kapitala i izvršiti novi pritisak na devizni kurs, što može dalje da oslabi dinar. Takođe i na smanjenje deviznih rezervi, pošto će NBS intervenisati da spreči velike dnevne oscilacije kursa.
       Ovakav scenario bi nas po proceni ovih stručnjaka mogao „koštati oko dve milijarde evra“. U skoroj budućnosti zemlja bi, kako navode, mogla da se suoči sa ozbiljnim problemima u vezi spoljne likvidnosti, a situaciju dodatno komplikuje činjenica da uvoz raste brže od izvoza i da je priliv dugoročnih kredita manji od dospelih otplata.
       Propuštena je vrlo povoljna prilika da veliki priliv inostranog kapitala u zemlju u protekloj deceniji bude znatno više iskorišćen. Zemlja je, do sada, dugo živela daleko iznad svojih mogućnosti, pa će uz pomoć MMF, glavnog rigidnog „svetskog revizora“, i našeg poverioca, koji insistira na održavanju makroekonomske i finansijske stabilnosti i ravnoteži u sektoru javnih finansija, morati da se preusmeri na kolosek održivog privrednog razvoja i vraćanje u okvire sopstvenih resursa.
       Postoji veliki jaz u javnim finansijama (oko milijardu evra), penzionom (oko dve milijarde evra) i zdravstvenom sistemu zemlje (oko milijardu evra). Deficit tekućeg platnog bilansa iznosio je na kraju 2011. devet odsto BDP.
       MMF smatra da zadržavanje dosadašnjeg ekonomskog koncepta zasnovanog na zaduživanju i potrošnji na svim nivoima Srbiju vodi u veoma teške godine. Po njegovom mišljenju, Srbija treba da ima osnovni smer u razvoju, a to je podsticanje, pre svega, izvozne privrede.
       Prisustvo MMF, po mišljenju NBS i Ministarsva finansija, je korisno jer povećava kredibilitet i rejting zemlje, što stvara „dobru percepciju u inostranoj investicionoj javnosti“ i otvara dodatnu mogućnost finansiranja, odnosno povlačenja njegovih sredstava, ako za njima ima potrebe. Neki političari nisu za ovakvu vrstu dalje saradnje sa MMF, jer u uslovima raširenog populizma svaki sporazum sa njim doživljavaju kao smetnju koja ograničava diskrecionu moć vlade.
       Što se Srbije tiče, izgleda da je saradnja sa MMF „bezuslovna“ i predstavlja nužno zlo. Bez podrške te institucije mi, verovatno, ne bismo mogli da obezbedimo sredstva za otplatu državnog duga, koji iznosi oko 50 odsto BDP. Po oceni pojedinih stručnjaka, MMF je institucija za „nedisciplinovane zemlje“, kao što je Srbija, i za naše kreditore „dokaz da umemo da se kontrolišemo“ kada moramo.
       Ako se već zadužujemo, jer imamo minus u budžetu od oko sedam odsto BDP, MMF nam daje nešto malo kredibiliteta što nam obezbeđuje zajmove po povoljnijim kamatama. Tako je Svetska banka nedavno obećala 400 miliona dolara direktne budžetske podrške po vrlo povoljnim uslovima (period počeka od 5-7 godina, rok otplate 18 godina, kamata nešto preko jedan odsto) pod uslovom da se sprovedu predložene reforme i postigne dogovor za MMF. Dakle, MMF nam je neophodan zbog pokrivanja minusa u budžetu, ali i zbog mogućnosti redovnog servisiranja javnog duga.
       MMF nam je potreban i zato što se saradnja sa njima zasniva na donošenju programa fiskalne konsolidacije, koji podrazumeva zaustavljanje rasta javnog duga, ali i njegovo smanjenje na srednji i duži rok.
       Naše javne finansije bi danas izgledale potpuno drugačije da nije bilo MMF, ocenjuju stručnjaci. Napominju da je samo 2009. minus u budžetu zahvaljujući pritisku MMF smanjen na oko 4,5 odsto BDP, inače bi jaz u državnoj kasi bio oko 8- 9 odsto BDP. Naš javni dug bi brže rastao, a kako se uvećava dug tako rastu i kamate, tako da bi se postavilo pitanje mogućnosti servisiranja naših obaveza.
       Srbija mora nastaviti saradnju sa MMF, a jedan od važnih razloga jeste to što je već posle februara 2012. osetila šta znači izostanak te saradnje, kada je dinar počeo naglo da slabi.
       Srbija, znači, ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF i pored niza slabosti koje ta saradnja pokazuje, jer nije ekonomski dovoljno jaka da sama sprovede nužne reforme. Ali treba imati u vidu da njegove jednostrane šablone i univerzalne „lekove“ ne treba bezrezervno prihvatati, jer je praksa pokazala da je striktno sprovođenje u mnogim zemljama dovodilo do krize, sloma privrede i socijalnog raslojavanja.
       Prema novim procenama pojedinih stručnjaka, potrebno je da Srbija pored produženja postojećeg aranžmana sa MMF, koji nije dovoljan za prevazilaženje preteće krize duga u javnim finansijama, zaključi i novi, jer će biti problema u servisiranju dospelih rata spoljnog duga. U okviru tog novog kreditnog aranžmana sa MMF, trebalo bi predvideti i mogućnost reprogramiranja ili čak otpisa dela postojećeg spoljnog duga, u situaciji kada je koeficijent zaduženosti zemlje (odnos prihoda od izvoza roba i usluga i dospele glavnice duga i kamata) preko 30 odsto, a kritično je kada pređe 25 procenata. Takođe, za inostrane kreditore bila bi bitna ocena MMF da Srbija vodi tzv. „održivu fiskalnu politiku“.
       Nema sumnje da je MMF „stečajni upravnik“ nad svakom zemljom - članicom u koju dođe, a Srbija je zemlja u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Sledi joj neminovno smanjenje javne potrošnje, temeljna reforma javnog sektora, poreskog i penzionog sistema, smanjenje rashoda i povećanje budžetskih prihoda i sl., pa je za to neophodan mentor, kao što je MMF.
       Ako bi se odustalo od štednje, Srbiji sledi kriza javnog duga, inflacija, dalje nekontrolisano slabljenje domaće valute, pad standarda i zaposlenosti.

Ekonomista i nobelovac Džozef Stiglic: Ne slušati MMF!        Poznato je da je osnovni restriktivni „monetaristički pristup“ MMF usmerenena to kako će zadužena zemlja da vraća dugove, a manje ga zanima razvoj i zaposlenost. Uloga MMF, čija politika je u funkciji globalnog kapitala, je da odobrava kredite pojedinim zemljama pod uslovom da prihvate sprovođenje neoliberalne ekonomske doktrine, što se na kraju, po ocenama mnogih kritičara, svodi na politiku „ekonomskog neokolonijalizma“. Najveće koristi od ovakvog pristupa imaju velike multinacionalne korporacije i banke, a ne građani zemalja koje sprovode tranziciju. Politika „stezanja kaiša“ koju primenjuje MMF već duži niz godina predmet je raznih kritika u svetu.        Tako na primer poznati američki ekonomista, nobelovac Džozef Štiglic, ukazuje da program štednje i smanjenja troškova MMF nije dao pozitivne rezultate, već vodi padu privredne aktivnosti i recesiji. Svojim rigidnim, jednostranim i nefleksibilnim pristupom, koji traži makroekonomsku stabilnost a zanemaruje razvoj, MMF je pokazo da svoj krizni model ne prilagođava specifičnostima pojedinih zemalja. Poznati su primeri njegovih neuspelih programa u Indoneziji, Tajlandu, Južnoj Koreji, Rusiji, Brazilu, Argentini, koji su tamo samo pogoršali ekonomsku situaciju i pokazalo se da MMF više brine o interesu finansijskih tržišta, nego o razvoju zemlje-članice koju treba da pomogne.        Od bivših socijalističkih zemalja koje su prošle tranziciju, Slovenija, Češka i Slovačka izbegle su diktat MMF i našle sopstveni model razvoja, dok je recimo Rusija počela ubzano da se razvija kada je prekinula saradnju sa njim.        Štiglic nema poverenja u MMF i tvrdi da su drastične mere štednje koje propisuje svojim klijentima „pogrešno rešenje“, koje ne funkcioniše dobro u kriznim uslovima. Više puta je od početka 2012. oštro kritikovao MMF zbog politike prema Grčkoj i drugim prezaduženim državama evrozone, optuživši tu globalnu finansijsku organizaciju da te zemlje „gura u još dublju krizu“. On tvrdi da se kriza dugova u zoni evra nikako ne može rešiti restrikcijama potrošnje.        Umesto toga trebalo bi, podstaći privrednu ekspanziju, ići putem stimulisanja državne potrošnje. Prema Štiglicovoj formuli, države koje se suočavaju sa dužničkom krizom ne treba da slušaju savet MMF, koji zahteva ograničenje budžetske potrošnje, već sve snage treba da usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Šta MMF traži od nove vlade Primaćemo manje, a radićemo duže        Misija MMF će novoj vladi Srbije predložiti i povećanje poreza na dodatnu vrednost, smanjenje mase plata koje se isplaćuju iz budžeta, povećanje broja poreskih obveznika, kao i smanjenje subvencija. To je receptura MMF za srednjoročni program, koji bi smanjio zaduženost Srbije.        Nova vlada bi trebalo da razmotri mogućnost sprovođenja poreske reforme, koja bi podrazumevala smanjenje poreza na dohodak i dobit, dok bi porez na imovinu i PDV trebalo povećati.        MMF preporučuje potrebu obezbeđenja „efikasnijeg i održivog penzijskog sistema“, a ima u vidu dve opcije: ili da se smanje penzije ili da se podigne starosna granica i poveća broj radnika. Smatra da je druga opcija poželjnija, jer bi u suprotnom morale da se spuste penzije na „društveno neprihvatljiv nivo“.

Od „finansijskog policajca“ do finansijskog saobraćajca“        Kao veliki pobornik protiv inflacije, MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje u zemlji, a zanemaruje nezaposlenost i siromaštvo. U svim ključnim oblastima gde je intervenisao, kao što su razvoj, vođenje finansijske krize i tranzicija, njegova liberalna doktrina nametnuta zemljama u teškoj ekonomskoj situaciji, pokazala je krupne greške.        Međutim, u poslednje vreme naziru se određeni pokušaji u formiranju nove politike MMF, gde bi on sem uloge svetskog finansijskog policajca postao i „finansijski saobraćajac, propuštajući ili zaustavljajaući one nacionalne fiskalne politike i modele rasta, koji pogoduju ili prete globalnoj ekonomskoj harmoniji“.        S tim u vezi, 2011. bio je najavljen „fundamentalni zaokret u ekonomskoj filozofiji“, koju je ova institucija zastupala od svog osnivanja, a to je da umesto slobodnog delovanja tržišta, to sada treba da bude kombinacija tržišta i državne regulative. Navodi se da je globalizacija donela „dosta toga dobrog, ali ima i svoju tamnu stranu - rastući jaz između bogatih i siromašnih“. Zatražena je veća državna regulativa tržišta, koja bi donela pravedniju distribuciju prihoda i veću ulogu centralnih banka u sprečavanju finansijskih kriza. Očigledno, radi se o zanimljivom obrtu, a koliko je to sve realno u tranformaciji MMF, koga kontrolišu najbogatije zemlje na čelu sa SAD, pokazaće vreme.