Čini mi se da sam negde pročitao kako je Jovan Dučić, nekada diplomata u Madridu, otprilike rekao da se više osećao kod kuće u Španiji nego u Novom Sadu. Ovim je hteo da ukaže na životne mirise kojima je odisala Španija, a koji su po njemu veoma slični onomo što je osetio u svom rodnom Trebinju i drugde u delovima naših zemlja koje su bile pod osmanskom vlašću.
       Tragovi koje je osmanska vladavina utisnula u našim krajevima imaju iste korene kao i patina koju je u Španiji utisnula dugovremena mavarska vladavina. Mavari, odnosno severno-afrički muslimani, budući deo omejadskog halifata - osvojili su Španiju 711. godine i vladali pojedinim njenim delovima sve do 1492. godine, kada su krstaši predvođeni rimokatoličkim kraljevima Ferdinandom i Izabelom, oslobodili poslednju muslimansku i arapsku enklavu na tlu Španije - Granadu. Bilo je to posle 781 godine muslimanske vladavine, dakle još malo pa punih osam vekova, skoro trista godina više nego što su Turci (muslimani) vladali našim krajevima. Tako Srbi i Španci imaju veoma sličnu istoriju.
       Muslimani su osvojili Španiju vođeni idejom svetog rata (džihada), isto kao što su i Osmanlije u ime džihada pokorile srpske zemlje. Srbija i Španija su postale deo dar al islama - zemlje islama. U obe države su uspostavili isti poredak zasnovan na šerijatskom pravu. Pokorene Srbe i Špance tretirali su na isti način kao zimije - pokorene nemuslimane koji moraju imati položaj građana sa ograničenim verskim i političkim pravima i biti jasno obeleženi kao inferiorni zato što odbijaju prelazak u islam.
       Pored skoro identičnih opštih uslova islamske vladavine na Iberijskom poluostrvu i u srpskim zemljama, postoje i veoma važne specifičnosti. Mavari su bili predstavnici Omejadskog arapskog halifata i njihova akcija je bila sasvim lokalna samoinicijativa, bez podrške vlasti halifa iz Damaska.
       Sa druge strane, srpske zemlje je srušila vojska predvođena samim sultanom. Kao takva, osmanska vojska je preko srpskih zemalja išla ka srcu Evrope i samim tim nije dozvoljavala nikakvu nadu Srbima da će se osloboditi, sve dok je carstvo bilo jako.
       Mavarski napad, koji je prešao preko Španije i dospeo duboko do grada Sansa blizu Pariza u Francuskoj, bio je zastavljen kod Poatjea 732. godine. Posle toga dolazi do slabljenja Mavara.
       Kako do tada u planinskom delu severozapadne Španije - u Asturiji - vlast Mavara nije bila uspostavljena, tamo se slivaju plemići iz okupiranih delova zemlje. Kao rezultat toga 722. godine se stvara nezavisna kraljevina koja u jednoj lokalnoj bici pobeđuje Mavare i kreće se u takozvanu „rekonkistu“, to jest ponovno osvajanje, odnosno oslobođenje nasilno okupirane Španije.
       Rekonkista se vodi pod parolom krstaškog rata protiv islama i u ime trijumfa hrišanstva. Glavni inspirator za tu borbu postaje Sveti Jakov, jedan od Hristosovih apostola, čije se mošti po predanju čuvaju u čuvenoj katedrali u gradu Santjago de Kompostela. Ova katedrala je postala centralno mesto hodočašća rimokatolika posle ponovog islamskog osvajanja Jerusalima i onemogućavanja puta u Svetu zemlju.
       Od 722. godine smatra se da je počela rekonkista koja je trajala do 1492. godine kada je pala poslednja muslimanska država u Španiji - Granada. Dakle od tada traje španska rekonkista koja je svoj teorijski oblik dobila u hronikama koje podsećaju na srpske hronike nastale za vreme osmanske vladavine, u kojima se opisuje svetost borbe za hrišćanstvo i traži proterivanje islama iz Španije, po ugledu na pesmu „Početak Buna protiv dahija“ - „Drumovi će poželet Turaka al’ Turaka nigde biti neće“. Nastaju ciklusi pesama nalik našem kosovskom, pokosovskom, hajdučkom i uskočkom a posebno nalik na ciklus pesama o Kraljeviću Marku. Neka vrsta španskog Kraljevića Marka jeste čuveni borac protivnik islama El Sid. On je takođe - kao Marko - malo ratovao, a malo sarađivao sa muslimanima.
       U osvojenoj Španiji Mavari su podigli grandiozne spomenike. Oni spadaju u najlepše primerke islamske arhitekture. Ali je danas malo od toga ostalo sačuvano.
       Ornamentika predstavlja jedan od vrhova islamske umestosti i arhitetkure. A ornamentika Granade je jedan od vrhova te islamske umetnosti. Kult vode se posebno vidi korz brojne fontane koje i danas funkcionišu i dočaravaju žeđ sinova pustinje. Raskošne odaje, emirove prostrorije, spavaće sobe prve emirove žene, prostor za brojne konkubine… Sve to je građeno sa ukusom i stilom i pokazuje da ktitor nije žalio novaca.
       Ali, još važnije - sve to odiše islamom. Zidovi Alhambre su ispisani kuranskim tekstom, sa najdivnijim kaligrafskim rukopisom. Čak je načinjena i jedna prostorija koja podseća na pećinu Hira, koja se nalazi u okolini Meke, a u kojoj je Muhamed prvi put susreo arhanđela Gavrila (arapski - Džibrilo) koji mu je saopštio da je izabran od Boga da prenese njegovu poruku - Kuran. Time su vladari hteli da pokažu koliko je sve ono što na ovom svetu čine, čak i ta lepa Alhambra, samo u službi onoga što njegove graditelje i sve smrtnike čeka na Sudnjem danu.
       Posetilac ostaje zadivljen pred sjajem kojim palata odiše. Gldajući to stvaralaštvo iz 14. veka tako dobro očuvano do danas, ostaje zadivljen i iskazuje poštovanje za vešte graditelje i arhitekte koji su sve ukomponovali. Stojeći ispred zida ogromne veličine na kome je svaki milimetar ispisan kaligrafskim slovima, ne može da ne poželi da zauvek zadrži tu sliku u očima.
       Dvorišta sa divno ukrašenim fontanama i vodoskoci okruženi zelenilom, a sve to skriveno od očiju neželjenih gostiju, pokazuje kako su gospodari Alhambre i oni koji su im bili bliski gledali na život.
       Sve to čini jedan ogroman kompleks u kome je živelo nekoliko hiljada ljudi. Izvanredno vodosnabdevanje za taj period omogućilo je održavanje higijene na visokom nivou, ali i proizvodnju hrane u vrtovima pored palate.
       Alhambra, kao i sama Granada, predstavljaju jednu od najvećih turističkih atrakcija Španije koju godišnje poseti nekoliko desetina hiljada ljudi iz svih krajeva sveta.

Alhambra - crvena tvrđava        Najznačajniji je objekat velelepna tvrđava Alhambra u Granadi. Bila je sedište poslednjeg mavarskog emira ovoga grada. Ime je dobila po crvenoj boji kamena od koga je građena, jer se na arapskom crvena boja izgovara - „alhambra“.        Alhambra je podignuta sredinom 14. veka, nešto pre Kosovoske bitke. Nalazi se na visokom brdu koje dominira gradom. Sa nje puca izvanredan pogled na grad okupan suncem. Ogromni visoki zodovi svedoče o snazi finansijera, emira, koji su pripadali dinastioji Nasrida. Odlikuje se divnom ornamentikom i raskošnim aplikacijama po zidovima svuda po dvorcu.

Granada - grad istorije i turizma        Granada je glavni grad provincije Granada u autonomnoj pokrajini Andaluzija na krajnjem jugu Španije. Obuhvata i teritoriju nekadašnje mavarske kraljevine, Taife Granada. Sam grad Granada, lociran nedaleko od Sijera Nevade u dolinama reka Daro i Henil i Beiro na visini od 670 metara, ima oko 241.000 stanovnika, od kojih većina radi u turizmu ili poljoprivredi.        Grad predstavlja središte oblasti koja je veoma bogata istorijskim građevinama i predmetima iz perioda mavarske vladavine, od početka 8. do kraja 15. veka.

„Džanat al Arif“ ili „Palata arhitekte“        Pored palate Nasrida, pažnju posetioca Alhambre preni i prelepa palata Džaneralife, što je došlo od arapskog imena „Džanat al Arif“, što se prevodi kao raj, ili „Palata arhitekte“. To je poseban deo palate Alhambre namenjen prinčevima roda Nasrida, kao letnja rezidencija. Za njih, potomke sinove pustinje, obilje vode koje je preko obližnjeg planinskog lanca Siera Nevada dovedeno do Alhambre poslužilo je kao sredstvo da se dočara kako bi izgledao raj. Bezbrojne fontane, vodoskoci, vrtovi prepuni cveća i zelenila, pružali su sliku raja, onakvu kakvu je predstavlja Kuran, kao nagradu za one koji na zemlji slede Božje zapovesti.

Ko je El Sid, španski Kraljević Marko?!        Pravo ime mu je Rodrigo Dijaz de Vivar (1043 - 1099), ali je u istoriji zabeleženo i da ga nazivaju Roj Dijaz de Vivar (ili čak - Bivar), a poznat je i pod nadimkom „El Compeador“ što znači - šampion.        Rodrigo Dijaz de Vivar je španski nacionalni heroj, plemić i vojvkovođa koji se borio protiv Mavara i oslobodio Valensiju. Jedan je od glavnih simbola španske rekonkiste.        Njegov nadimak „El Sid“ proizilazi iz španskog dijalekta arapske reči „sidi“ što znači gospodin ili lord, a to je titula koju je za života stekao i nosio.        U španskoj narodnoj poeziji posvećena mu je poema „Pesma o Sidu“ koja predstavlja starošpanski junački spev o borbi El Sida sa Mavarima.        Godine 1961. snimljena je najpopularnija filmska verzija priče o Sidu, sa Sofijom Loren i Čarltonom Hestonom u ulogama Himene i Sida.