SVEDOK Internet



Broj 1194.

Poseta
5800841

Ne verujem da će Vučić podneti ostavku u SNS!

Ramušove puste želja

Silovanje razuma Raje Rodića

BIG BEN NOVAK!

Promocija Vučićeve i Makronove moći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

INTERVJU: Jelena GenČiĆ, višestruki prvak Jugoslavije u tenisu, slavni trener i državna reprezentativka u velikom rukometu, o sebi, Noletu, Moniki, Jeleni, Ani, Koči Popoviću…
Od majskog prevrata do Novaka Đokovića
Piše: Piše: Dragoljub Gajević

       Više od 30 puta bila je prvakinja FNR i SFR Jugoslavije u tenisu! Bila je savezni kapiten ženske teniske reprezentacije SFRJ, učesnica svih velikih svetskih teniskih turnira poput onih u Melburnu, Parizu, Londonu, Njujorku...Kao igrač, selektor i kao trener.
       Bila je golman reprezentacije Jugoslavije u Velikom rukometu, koja je 1957. bila treća na Svetskom prvenstvu. Završila je dva fakulteta: istoriju umetnosti i čistu filosofiju, a punih 45 godina radila je kao režiser u Televiziji Beograd.
       U obe delatnosti, sportu i umetnosti, nagrađena je za životno delo. Punih 65 godina radi u tenisu.
       I danas je teniski trener od ugleda i autoriteta i jedan od retkih trenera koji se može pohvaliti činjenicom da je u jednom delu svoje trenerske karijere radio sa četiri gren slem pobednika (Novakom Đokovićem, Monikom Seleš, Goranom Ivaniševićem, Ivom Majoli)!
       Šta drugo reći o njoj nego, žena institucija ili, najkraće - Jelena Genčić.
       Dok smo sa Jelenom razgovarali na terasi Hotela „Jelak“ u Lukovskoj Banji, novoj Jeleninoj teniskoj bazi, nismo ni primetili da se oko nas okupila velika grupa ljudi koji su sa velikom pažnjom i ćutke slušali Jeleninu priču.
       I imali su šta da čuju!
       Svedok: Kada ste počeli da se bavite tenisom?
       Jelena Genčić: Počela sam odmah nakon oslobođenja Beograda i to u blizini moje kuće na Dedinju. Jedan od bogatijih Beograđana imao je vinograd nedaleko od naše vile, reč je o čoveku koji je pre rata igrao tenis. Jednog dana je došo u našu kuću i rekao: deco evo vam prostora, secite lozu i drveće i gradite teniski teren. Tako sam sa braćom i sestrama, napravila teniski teren. Naravno, ne sa crvenom već sa crnom šljakom, koju su nam Amerikanci, koji su u to vreme boravili u našoj kući, na molbu našeg oca kamionom „Dodž“ dopremili iz Beogradske šećerane. Eto, na tom terenu sam ja tokom 1945-46. godine sa svojih devet godina započela tenisku karijeru.
       S: Vi pamtite kako je posle rata izgledao teniski Beograd?!
       J.G: Pre, tokom i za vreme Drugog svetskog rata u Beogradu je bilo više teniskih terena i klubova. Jedan od najpoznatijih klubova je bio „TK Šumadija“ na Kalemegdanu koji je raspolagao sa četiri terena. Na Kalemegdanu je radio i teniski klub „Slavija“ sa dva teniska terena. Zatim je na Tašmajdanu bio teniski klub „BTK“. Moram da kažem da je u Beogradu bilo mnogo privatnih teniskih terena ostalih od pre rata.
       S: Kako se tadašnja nova komunistička vlast ponašala prema tenisu, s obzirom da se tenis i dan danas smatra sportom bogataša, ili kako su komunističkom retorikom oslovljavani - „buržuja“?
       J.G: Pravo pitanje. Tenis u to vreme zvanično niko nije zabranio, ali je nezvanično bio zabranjen. Onda je došla naredba da se pri domu Jugoslovenske narodne armije oformi teniska sekcija, koja je uz fudbalsku, boksersku i atletsku činila buduće Sportsko društvo Partizan. Tada sam postala član te vojne sekcije koja je po naredbi vlasti preuzela teniske terene Šumadije na Kalemegdanu. Svakodnevno sam prelazila oko 17 kilometara pešice da bih trenirala na Kalemegdanu.
       S: Da li Vam je to bio problem?
       J.G: Pešačenje mi nije bilo veliki problem. Problem je bio da kroz Beograd prenesem tenisku opremu! Morala sam da krijem šta nosim, s obzirom da je tenis buržujski sport, da su me obični građani, pa i policija uhvatili sa teniskom opremom ne bi me Dunav oprao, dok objasnim ko sam i šta sam i gde treniram.
       S: Dokle su, za običan svet u Beogradu, teniseri bili narodni neprijatelji?
       J.G: Poznati novinar lista „Politike“ Miro Radojčić je u to vreme takođe igrao tenis. On je znao za moje teniske poteškoće, često me je pitao kako da rešimo taj problem teniske slobode. Kao vispren čovek on je otišo kod direktora „Politike“ i sa njim se dogovorio kako da nam pomogne. „Politika“ je na naslovnoj strani objavila sliku Tita u beloj teniskoj opremi, jer je i Tito igrao tenis. Od tog momenta oni koji su igrali tenis slobodno su kroz Beograd išli i mahali teniskim reketima i niko nas nije dirao.
       S: Pomenuli ste tenisku sekciju pri domu vojske JNA. Ko je sve trenirao i igrao tenis u toj vojnoj sekciji?
       J.G: Trenirala su talentovana deca, a tenis igrali tadašnji komunistički političari. Naravno, ne svi. Od bivših buržuja tenis je igrao samo Koča Popović.
       S: Osim Kalemegdana koji je u to vreme, reklo bi se, bio podalje od očiju građana, da li su komunistički prvaci još negde igrali tenis, naravno tajno?
       J.G: Paralelno su neki tadašnji političari koristili dva terena u Tolstojevoj koja su u funkciji i danas. Reč je o dva terena koja se nalaze u klubu ministarstva.
       S: Da li ste i vi po koji put igrali na tim terenima?
       J.G: Bez obzira što su i mene smatrali „buržujkom“, ja sam često koristila ova dva terena u Tolstojevoj, pogotovo kad god bi neka strana delegacija došla u Beograd, a stranci želeli da igraju tenis. Iz ministarstva su u Desetu beogradsku gimnaziju, gde sam išla u školu, slali džip po mene, da bih sa tim strancima igrala tenis. Rekli su mi da sa sobom u školu uvek nosim šorc, a oni iz Ministarstva su mi davali reket.
       S: Pored Beograda, koji su gradovi u bivšoj SFRJ bili teniski centri?
       J.G: Pored Beograda, Zagrebčani su dominirali teniskim sportom u bivšoj FNRJ pa i kasnije u SFRJ. Mitić, Punčec, Palada, Kukuljević, nešto kasnije Branović... Sve sami Zagrebčani. Sećam se i slikara Ivana Radovića iz Sombora i on je bio u sastavu Dejvis kup reprezentacije.
       S: Reklo bi se da se teniski sport u Jugoslaviji u vaše vreme razvijao po naredbi?
       J.G: I ne samo teniski već i drugi sportovi. Lepo ste rekli - sve je u to vreme bilo po naredbi. Po naredbi su i generali postajali sportisti i nešto kasnije postali glavni u mnogim sportskim klubovima. A birali su ih po konstituciji, pa i po lepoti - kao generala Dušana Koraća, kojem su po naredbi rekli da mora da uči tenis.
       Mi smo ga sa oduševljenjem gledali. Dobio je novu majcu, šorc, patike, tri lopte i reket, a mi teniseri čekali tek da nam daju bele Borovo patike. Dolazi general Korać i kaže: „E, sad morate da me učite da igram tenis“. Naravno naučili smo ga.
       S: S kim ste najteže izlazili na kraj tih četrdesetih i početkom pedesetih godina u Jugoslaviji?
       J.G: Zagrebčanka Marija Crnadak je pre rata 11 godina zaredom bila prvak Kraljevine Jugoslavije. Posle rata je na prvom prvenstvu FNRJ takođe pobedila. Nakon toga ja sam je skinula sa trona i preuzela njeno mesto. Bio je to podvig, pobediti Crnadakovu u Zagrebu.
       S: Mnogo toga je u vreme bivše Jugoslavije rađeno po ključu?
       J.G: Ključ je primenjivan u svim sferama društva s obzirom na sastav Jugoslavije od šest republika. Tako je bilo i u Teniskoj federaciji Jugoslavije. Naš predsednik Mastilović je bio udbaš i to smo svi znali. Ali udbaša je bilo i u drugim sportovima. Jednostavno, država je držala sve konce u rukama. Vodilo se računa o razvoju sporta. U vrhovima sportskih organizacija Jugoslavije bile su zastupljene sve republike. Evo navešću samo jedan primer. Država je, da bi podigla hokej, iz Kanade dovela hokejaša O Nila, i taj je igrao malo za „Partizan“, pa malo za „Zvezdu“, da se ne bi svađali.
       S: Uporedo sa tenisom igrali ste i rukomet, kako ste to uspevali da uskladite?
       J.G: Država je vodila računa o svemu. Škola je imala presudan uticaj na svakog đaka. Svi smo bili pod budnim okom nekog ko je pratio naš sportski razvoj i kasnije nas je škola usmeravala ko će gde. Iz moje Pete mešovite koja je bila ogledna sportska škola, izašlo je 37 reprezentativaca u raznim sportovima. U školi se svakodnevno radilo fizičko vaspitanje. Svaki učenik je bio član neke sportske sekcije.
       S: Vi niste samo igrali za „Partizan“?!
       J.G: Interesantno je da sam u „Partizanu“ igrala tenis, a u rukometu sam branila za „Crvenu Zvezdu“. Danas, kako vidim navijači bi me rastrgli, kao onog golmana Stojkovića. U tenisu i rukometu sam vrlo dugo isotvremeno igrala i za reprezentaciju. Na svetskom prvenstvu u rukometu smo 1957. u Nemačkoj osvojile treće mesto. Ta bronza mi je omogućila da odlukom Vlade Srbije, kao i ostali osvajači medalja, dobijam mesečno oko 50.000 dinara. Zamislite tu moju sreću! Za 40 godina rada u Radio-televiziji Beograd imam penziju od 30.000 dinara.
       S: Kada ste imali prvi turnir u inostranstvu?
       J.G: Prvi put sam igrala tenis van Jugoslavije 1950. godine u Gracu, u Austriji. I moj drugi izlazak iz zemlje vezan je za Grac, ali ovog puta je to bilo 1951. godine. Tada smo u Gracu igrali veliki rukomet kao reprezentacija Jugoslavije. Najveće iznenađenje za mene je bilo kad su mi nakon rukometne utakmice saopštili da iz Graca idem za Pariz na čuveni teniski turnir Rolan Garos. Jednostavno su me samu strpali u voz, pa za Pariz.
       S: Kakav je bio vaš debi na Rolan Garosu?
       J.G: Provela sam se kao bos po trnju. Sve je za mene bilo novo. U Parizu me je sačekala naša ekipa: Petko Milojković, Dejvis kup reprezentativac Jugoslavije, Sima Nikolić, Ika Panajotović, ista ova ekipa je učestvovala i na Vimbldonu.
       S: Igrali ste i na drugim poznatim turnirima?
       J.G: Igrala sam u Njujorku, Melburnu, Bombaju u Indiji, i svim velikim turnirima. Tad nije bilo VTA liste. Jednostavno, na turnirima su učestvovali igrači ili igračice koji zauzimaju prva dva mesta u svojim zemljama, a na samom turniru su pravljeni parovi.
       S: Da li ste imali uspeha na turnirima u inostranstvu?
       J.G: Tu nema šta da se krije. Nisam! Ni ja, a ni drugi! Mi tad, za razliku od drugih, nismo imali ni potrebnu opremu, a ni trenere. Sami smo vodili računa o sebi.
       S: Igrali ste protiv velikih igračica toga doba ?
       J.G: Da, protiv najvećih, poput čuvene Male Mo (Moris Konoli) koja je umrla od raka. Sa njom sam igrala u Vimbldonu i moram da kažem da sam izgledala jako smešno. Igrala sam i sa Džipsonovom, prvom crnkinjom koja je osvojila Vimbldon. Za nju me vežu drage uspomene. Verovali ili ne, sa njom sam se srela na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine! Ona je mene prepoznala. Bila sam zaprepašćena! Tada sam bila savezni kapiten i na OI sam vodila Sabrinu Goleš i Renatu Šašak. Džipsonova je bila u organizacionom komitetu, i ja i ona smo bile u uniformi. Ona mi prilazi i kaže „Jelena Genčić“?! Rekla mi je čak i gde smo igrale, kao i rezultat.
       S: Kada ste završili igračku karijeru, koja vas je igračica nasledila?
       J.G: Bilo je to 1977. godine, a nasledila me je na jugoslovenskom tronu Mima Jaušovec. Ja sam 32 puta bila prvak Jugoslavije, a Mima 28 puta. Razlika je između mene i nje ta što je Mima osvojila Rolan Garos. Njoj je tenis bio zanimanje, a meni hobi. Ja sam posle fakulteta počela da radim na Televiziji Beograd.
       S: Kako ste počeli da radite na TV Beograd?
       J.G: Svakodnevno sam se sretala sa generalima koji su igrali tenis: Korać, Bubanj, Kovačević, zatim Koča Popović i drugi. Bila sam pri kraju fakulteta i jednog dana sam ih okupila i rekla: „drugari ja završavam fakultet i tražim posao“. Posle me je zvao Koča Popović da mu dam podatke. Nakon nedelju dana me je pozvao general Korać da mi saopšti da sam 27. na spisku budućih službenika TV Beograd koja još uvek nije bila formirana. Dve godine smo svi mi išli na obuku za rad na TV Beograd, kasnije sam radila i kao režiser i pomoćnik i asistent. Jednostavno, sve sam radila.
       S: Kad ste počeli vašu trenersku karijeru?
       J.G: Još uvek sam bila igrač kad sam postala savezni kapiten ženske Teniske reprezentacije Jugoslavije. S obzirom na to da, zvanično, Federacija nije imala trenere, ja sam moje izabranice i trenirala i pripremala za takmičenja. To je period sredine sedamdesetih godina.
       S: Koje su Vam bile prve izabranice?
       J.G: Prvu moju ekipu činile su: Mima Jaušovec, Lena Dvornik, pa Irena Škulj iz Ljubljane, Tatijana Ječmenica iz Novog Sada.
       S: Trenirali ste i druge poznate igrače i igračice?
       J.G: Trenirala sam i Gorana Ivaniševića koji je 2001. godine osvojio Vimbldon pobedivši u finalu Australijanca Patrika Raftera. Bila sam trener Zagrebčanki Ivi Majoli, najboljoj hrvatskoj teniserki svih vremena. Ona je, na iznenađenje čitavog teniskog sveta, 1997. godine osvojila jubilarni, 100-ti po redu Rolan Garos u Parizu, tako što je u finalnom meču pobedila jednu od najboljih svetskih teniserki novijeg doba, Martinu Hingis. U karijeri je osvojila 9 VTA turnira, 8 pojedinačno i jedan u paru. Ona je vrlo brzo nestala sa teniskog neba. Nemački internet portal Sportal.de, sastavio je listu deset teniskih imena koja su kroz svoju karijeru bili „zvezde za jedan dan“. Na toj listi Majoli zauzima prvo mesto.
       S: Više puta ste medijima govorila o sebi i Novaku, imali nešto što do sada niste rekli?
       J.G: Verovatno da nešto ima. Ali se svih detalja rada sa Novakom sećam kao da su bili danas. Nikad neću zaboraviti teniski kamp na Kopaoniku i malog i simpatičnog lepotana koji visi na žici i gleda moje treninge. Imao je tad pet i po godina. Nekoliko dana visio je na žici, i gde se ja pomerim on je bio tu. Niti je on znao ko sam ja, niti sam ja znala čiji je i ko je on.
       S: Kako ste se upoznali Vi i Nole?
       J.G: Ja priđem do žice i pitam: „Ko si ti, i znaš li koji je ovo sport“?
       Kaže: „Znam, tenis“.
       Pitam ga: „Šta radiš tu?“
       Kaže: „Gledam šta vi radite“.
       „Pa jel si nekad igrao tenis“, upitam ga ja. Kaže: „pa, jesam. Probao sam pre mesec dana“!
       Kada sam ga pitala hoće li da dođe ovde da trenira sa nama, on kaže: „Pa ja i čekam da me pozovete.“
       S: Kakav Vam je bio prvi utisak o Novaku?
       J.G: Ma videla sam da je zdrav i bistar dečko za desetku. Ošacovao mali da sam ja tu glavna i zato je stalno menjao položaj na žici - gde ja tu i on. Onda sam mu rekla da idemo na ručak i da dođe za dva sata. Kada sam upitala da li ima reket, on je samo kratko rekao - imam. Tako je sve počelo.
       S: Da li je Nole na trening došao sa tatom i mamom, ili sam?
       J.G: Verujte da me je od tada fascinirao i kupio za sva vremena, jer je na trening došo sam, i to u pola dva. Gledala sam ga s prozora kako stoji kraj terena i čeka. Ja sam sišla takođe ranije, a on je vuko veliku tenisku torbu...Pitala sam ga: „Šta vučeš u toj torbi? Cigle“. Kad sam otvorila torbu bila sam iznenađena! Torba uredna pod konac, reketi, loptice, majca, banana, plastična flaša sa vodom, ma sve, đavo ga odneo. Rekoh: „ko ti je pakovao torbu, jel mama“? Joj kad se naljutio.
       „Ja ovde igram, a ne moja mama“, kazao je. Šta drugo da uradim nego da se izvinim malom gospodinu. Ali, kad smo se posle osvajanja Vimbldona susreli, priznao je da mu je prvu torbu kad je došo na trening kod mene ipak spakovala njegova mama! Mnogo sam se smejala.
       S: Bilo je tu još događanja oko Novakove uredne torbe?!
       J.G: Pozovem druge trenere i decu da vide torbu još uvek nama nepoznatog kolegu tenisera. Krenemo mi da radimo, ajde neku vrstu testa, oćeš dete prevazišlo testiranje. Okupim trenere da i oni sa njim rade i zaključimo mi da dete ima kordinirane pokrete, motoriku, sve ono što je potrebno da nastavi da radi. Završimo taj trening, priđem mu ja i pitam ga ko ga je doveo na trening i tu se dogodilo ono što je za njegovu karijeru bilo presudno. Kazao je: „ja ovde živim sa tatom i mamom preko leta, oni ovde drže piceriju“. Zamolim ga da, s obzirom da je blizu, ode i pozove tatu i mamu da im ja kažem šta sam videla. Naravno oni su došli. Tada mali Nole stajao je pored majke, i ja sam im tada rekla: „Gospodo imate zlatno dete, jako pametno i ako sam sa njim provela dva i po sata osetila sam šta on želi. On me je sve vreme kad mu govorim gledao pravo u oči, nije skretao pogled, iz očiju sam mu sve videla“. Tada sam roditeljima još rekla, a to oni mogu da potvrde: „ovo vaše dete će sa 17 godina biti među prvih 5 igrača na svetu“.
       S: Kako se Nole sa svojih pet i po godina ponašao? Ipak je reč o malom detetu.
       J.G: On se odvojio od majke, prišao je meni, uhvatio me za ruku i prislonio glavu uz moju nogu. Emotivno me vezao za njega za sva vremena. Tad sam osetila da je ovo dete jednostavno sanjalo da će biti svetski broj jedan u tenisu, a da sa mu ja to samo potvrdila. Bio je to trenutak kad smo se vezali jedno za drugo.
       S: I koliko ste dugo sarađivali?
       J.G: Sa Noletom sam provela osam punih godina na teniskom terenu. Sa njim nije bilo problema jer je znao šta hoće i koliko može. Sećam se da nije mogo da podnese da gubi, plakao je i padao. I tad je, kao i sad, znao da baci reket i da ga udari. Interesantno je da je uvek pokušavao je da sakrije svoje emocije. Moram da kažem da je Nole sa šest godina pobeđivao mnogo starije od sebe. Svake nedelje sam organizovala turnire mojih igrača. Nole je sa šest godina stizao do polufinala i finala gde su ga čekali igrači od 12 pa i više godina. Bio je tu Račić iz Banja Luke, prvak Jugoslavije do 12 godina. Nole koji je imao sedam godina. Jedva je izgubio u tri seta. To je bila još jedna potvrda da će biti najbolji!
       S: Kako se radovao kad je dobijao?
       J.G: I na to sam obraćala pažnju. Nole kad je dobijao nije se mnogo radovao. On je jednostavno bio svestan da to tako treba.
       S: Koliko puta ste trenirali dnevno?
       J.G: Napravila sam mu desetogodišnji plan rada. Nisam htela da ga forsiram kao što to danas neki rade po sedam i osam sati. Mi smo trenirali dva puta dnevno subotom i nedeljom smo radili nešto pojačano.
       S: Da li je taj vaš program zapravo plod uspeha Novaka Đokovića?
       J.G: Nole je bio vanserijski talenat. Uz to, on je imao želju, a to je dobar preduslov za uspeh. Ja sam za Noleta napravila poseban program, jer sam ga skenirala kako će se razvijati on sam, a znala sam i to da će vremenom tenis postati agresivan i brz. Zato sam sa Noletom i radila na tome. Učila sam ga da ne trenira za danas, nego za budućnost. Novi tenis će tražiti napadače, zato sam ga učila da napada. On je u startu bio nedovoljno fizički jak, ali je imao moć brzog reagovanja i koncentraciju, i to sam odmah uočila. Bilo mi je jasno da će tenis u narednim godinama iziskivati fleksibilnost do maksimuma, startnu snagu, ali ne i snagu. Srđanu sam rekla: „Gledam visinu vas i vašeg oca, Nole će izrasti na oko 180 cm. Treba da bude strašno elastičan, ja ću tako da ga vežbam. Ako vežbamo snagu, uništićemo ga“. Bila sam u pravu. Vidite kakav je danas - najelastičniji i ima najbolji rad nogu. Govorila sam mu: „Ima da mi radiš fitnes na terenu, tu si ti gospodar. Budućnost je tvoja“.
       S: S obzirom da se Noletov kvalitet nije mogao sakriti, da li je postojala opasnost od Bolitijerija i nekih drugih, da preuzmu mladog talenta?
       J.G: Naravno da su ga mnogi hteli. Ja sam sa Noletovim ocem Srđanom odlično sarađivala. Rekla sam mu da Nole u Americi nema šta da nauči. Pre razgovora sa Srđanom već sam bila u svađi sa Bolitijerijem, jer mi nije dao Moniku za Kup federacija, pa mi jednom prilikom takođe nije za reprezentaciju dao Sabrinu Goleš. Tada sam mu rekla: „Niko, mi ti voljno ili nevoljno šaljemo igrače u kamp i dičiš se sa njima, još tvrdiš da si ih napravio. Pokaži mi jednog tvog igrača koga si napravio od nule“? Reč je o pametnom čoveku, odgovorio mi je: „Ja nisam lud, Evropa mi šalje gotove igrače, što bi ih ja pravio“. Bolitijeri je jednostavno bio i ostao gimnastičar. Osećao je kom igraču treba da kupi valjd kartu. Tako je uradio i sa Monikom Seleš, kupio joj je valjd kartu za turnir u Dalasu i time je imao za sva vremena.
       S: Kad ste se razišli sa Novakom?
       J.G: Nole je već bio najbolji u Evropi do 12 i 14 godina i ja više nisam mogla da mu pariram. Imao je jak udarac, trčao je brzo, a nisam mogla da mu nađem ni sparing partnera koji je mogao da udovolji mom programu i sa Noletom radi četiri puta nedeljno po tri seta. Kako je ko igrao sa Noletom, tako su svi gubili i odlazili.
       S: I šta ste uradili?
       J.G: Pozvala sam u Nemačkoj Nikolu Pilića i rekla mu: „Slušaj Nikola imam jednog dečaka... Nije me ni saslušao, rekao je neću, ja ne primam decu. Rekla sam mu samo ti njega primi, pa ga vrati ako ti nije po ukusu“. S obzirom da sam sa Pilićem prijatelj, on je Noleta primio i posle nedelju dana me zove i kaže: „Je’l Jeco, što si ovoliko čekala, što mi ovog momka nisi ranije poslala“?! Rekla sam mu: „Jes, pa da posle kao Bolitijeri kažeš kako si ga ti našao“!
       S: Koliko je Nole ostao u kampu Nikole Pilića?
       J.G: Nole je bio užasno vezan za roditelje i ne samo za njih. Noletova familija je velika, a on je voleo i dedu i strica i tetke. To mu je stvaralo probleme. S obzirom da sam i ja iz velike porodice znala sam šta to znači. Mija Adamović, glumica iz Novog Sada, supruga Nikole Pilića ga je često zvala kod njih zbog porodične atmosfere. Iz tih razloga je Nole često dolazio u Beograd. Hteo je da vidi rodbinu. Onda me je Pilić zvao i govorio: „Jeco preuzmi ga dok prebrodi krizu pa ga vrati“. Tako smo još jedno par godina radili sa Noletom.
       S: U kom trenutku Nole odlazi iz kampa Nikole Pilića?
       J.G: Onog momenta kad je Nole krenuo na turnire, dolazi do raskida saradnje sa Nikolom Pilićem. Pilić ima svoj teniski kamp i nije mogao da ga prati po svetu.
       S: Ko tad preuzima brigu o Đokoviću?
       J.G: Italijan Pjati se pojavljuje kao privremeno rešenje. On je tad bio trener Ljubičića. Noletova porodica je bila oduševljena, jer Pjati navodno nije hteo da im uzme pare. Jednom prilikom Nole dolazi s puta, čekala sam ga na aerodromu i on mi na uvo šapne: „Jeco, ja više neću sa Pjatijem, on mene u opšte ne prijavljuje na turnire od 400 i 500 hiljada dolara.“
       Pjati je to namerno radio da bi Nole igrao kvalifikacije, nešto pre toga sam ja rekla Srđanu: „Pjati je uzeo Noleta samo da bi Nole bio dobar sparing partner Ljubičiću i ništa više“, jer je Ljubičić u to vreme bio na vrhuncu. I gde god je prijavljivao Ljubičića tu je prijavljivao i Noleta. Sparingovanje sa mladim Noletom željnim dokazivanja Ljubičića je ponovo vratilo među prvih deset, a Noleta nije bilo nigde.
       S: Ko posle Pjatija?
       J.G: S obzirom da se i Srđan uverio u namere Pjatija da ovaj podigne Ljubičića, otkazana je saradnja i kao privremeno rešenje je uzet Vajda. Onomad je Vilander govoreći na jednom skupu o Noletu reko da je Đoković jedini vrhunski igrač tenisa na svetu koji je pomenuo samo tri trenera: Jelenu Genčić, Nikolu Pilića i Vajdu. Za razliku od mnogih tenisera koji posle svakog poraza menjaju trenere.
       S: Nole je trenutno drugi igrač sveta, hoće li skoro na vrh?
       J.G: Noleta treba poznavati da bi o njemu govorili. Nole je čudo bio i ostao. Naravno da će se vrlo brzo vratiti na vrh, ja mislim već posle američke turneje da će ponovo biti prvi na VTA listi. U tome ga neće zaustaviti. Nije on od onih Srba koji se zadovolje i prepuste se letargiji. On je jako pametan, uz to, kod njega preovlađuje pozitivan inat i to ga čini uspešnim. Takođe, on je svestan svojih mogućnosti, ima psihološku snagu koja će ga još dugo držati na vrhu. On je rođeni pobednik.
       S: U kakvim ste danas odnosom sa Novakom?
       J: Sa Noletom sam bila i ostala dobra! Zna da mu želim dobro, pa i kad po neki put budem malo kritičnija, zna da to kažem za njegovo dobro. Ne presuđuje on na brzaka, oseća ko mu šta sprema. Reč je o inteligentnom momku.
       S: U neku ruku Noletu ste pomogli da ostvari svoj san?!
       J.G: Ih, koliko je Nole maštao da podigne pehar na Vimbldonu. Kada je u tome uspeo, i njegov ali i moj san se ostvario. Jer, i ja sam radila na tome da on tu želju ostvari. Bila sam presrećna kad je u mojoj kući na Dedinju doneo pehar sa Vimbdona.
       S: Dokle još?
       J.G: Dokle god mogu da hodam. Još uvek osećam da mogu da pomognem. Ovde u Lukovskoj Banji je izvanredno. Sa vrha sam se spustila na obranak Kopaonika i, evo, pet godina i leti i zimi sam ovde sa decom iz celog sveta. Kad sam pre pet godina ovde počela ovaj hotel - ništa nije postojalo. Danas je sve drugačije. Ovi ljudi su, nedavno, za 9 dana izgradili novi teren, svaki teren vuče 30 ljudi. Mi danas ovde u Banji ne razmišljamo o terenima već o smeštaju. Ovde je klima izvanredna. Leta jesu topla, ali je ovde sve umereno. Deca se osećaju dobro kao u svojoj kući, što je jako bitno.
       S: Primetili smo i Japance koji ovde dolaze na tenis?
       J.G: Da, ima ih. Skoro sam bila u Japanu. Oni su rešili da ulože u tenis i iz tih razloga su odlučni - gde ja, tu i Japanci. Japanska teniska federacija želi ovde u Lukovskoj banji da napravi teniski centar i da ovde treniraju samo njihova deca. Oni žele kad igraju u Evropi, da se nakon turnira ne vraćaju u Japan jer je daleko, već da dođu ovde u Lukovsku banju. Skoro je ovde boravila japanska državna televizija da snimi moj rad sa decom. Bili su i Kinezi, i i oni su snimali. Rekli su mi da će milijarda ljudi da gleda reportažu iz Lukovske Banje, što mi je jako drago.
       S: Ima li novih Đokovića?
       J.G: Zapišite ime Marije Elenove iz Skoplja. Ona je prvakinja Evrope u dublu, visoko je rangirana do 12 godina, i igra fantastično.

Po ocu Srpkinja, po majci Austrijanka
       Rođena sam u jednoj od najpoznatijih buržujskih familija u Srbiji. Familiji Genčić, čiji koreni datiraju iz Velikog Izvora kraj Zaječara. Reč je o familiji koja je u razvoju Srbije od Obrenovića pa preko Karađorđevića imala veliku ulogu, kaže Jelema Genčić.
       - Po ocu sam Srpkinja, a po majci Austrijanka. Genčići su učestvovali u Majskom prevratu 1903. kada je ubijen Aleksandar Obrenović i na presto doveden kralj Petar Karađorđević. Ključni učesnik u ovim događajima bio je Đorđe Genčić, rođeni brat mog dede Lazara Genčića, prvog srpskog hirurga. Đorđe je pre Majskog prevrata napustio vladu Obrenovića u kojoj je bio na položaju ministra unutrašnjih poslova. Posle ubistva Aleksandra Obrenovića i njegove žene Drage Mašin, zauzimao je visoke položaje u Srbiji u kojoj je tada stolovao kralj Petar Prvi Karađorđević.
       Đorđe je bio francuski student, studirao je i završio studije ekonomije na Sorboni. U svim ratovima Genčići su bili istaknuti učesnici, s ponosom ističe Jelena.
Moj deda Lazar
       - Moj deda Lazar, koga odlično pamtim, u Beču je završio medicinu. Nakon povratka u Srbiju postaje vojni hirurg. S obzirom na ratove, vrlo brzo je kao vojnik napredovao. Po činu je bio general, dva puta je gazio Albaniju.
       Po tvrdnji Jelene, njen deda Lazar Genčić je osnivač sadašnje Vojno Medicinske Akademije u Beogradu, a to mu zvanično nisu priznali.
       - Reč je o čoveku koji je presudno uticao na moje vaspitanje, kaže Jelena - i na vaspitanje mojih sestara i braće. I ako smo bili deca, živeli smo kao Spartanci. U kući je deda Lazar deci zaveo gvozdenu disciplinu. Ustajali smo u zoru, svi smo morali u dvorištu naše kuće na Dedinju da radimo fiskulturu, da se penjemo uz konopac, bacamo kamen s ramena, da se umivamo hladnom vodom. S dedom smo svakodnevno pričali o školi, učio nas je da govorimo na ruskom i francuskom... Deda je umro za vreme Drugog svetskog rata.
Moj otac Jovan
       - Moj otac Jovan, nastavlja svoju ispovest Jelena, je sin jedinac dede Lazara. Moja baka je takođe pripadala poznatoj srpskoj porodici. Direktan je potomak čuvenog Tome Vučića Perišića. Po ugledu na mog dedu Lazara, moj otac Jovan je u Beču uporedo završio pravne nauke i klavir. Za vreme Bečkih studija se upoznao i zaljubio u moju majku Herminu Koube sa kojom se 1920. tajno venčao.
       Tek nakon venčanja, ističe Jelena, nastaju veliki problemi. Moj deda Lazar, hirurg i general, nije mogao da se pomiri s činjenicom da mu je snaja iz redova kako je sam isticao, neprijatelja, pa još katolkinja. Zbog sukoba mog oca i dede oko moje majke Hermine, moja majka se nekoliko puta vraćala u Beč. Ženidba mog oca Jovana sa Austrijankom je u Beogradu odjeknula kao bomba. Bila je to velika bruka za mog dedu Lazara. Moja majka je više puta odlazila za Beč, ali ju je Jovan opet vraćao u Beograd... Rat mog dede i oca oko uloge moje majke u našoj kući je završen onog trenutka kad se rodio moj najstariji brat. Nakon toga su se rodila i ostala deca: četiri kćerke i još dva sina. Ja sam rođena pretposlednja šesta po redu u Beogradu. Moj deda Lazar se, i pored sedmoro unučadi koliko je imao, od svog jedinca Jovana dugo ljutio. Na kraju je odlučio da na Dedinju, tada brdu u blizini Beograda, daleko od očiju, među Vinogradima i kukuruzima sagradi kuću za sina, unučad i snaju.
       Jelena sa osmehom ističe da njen deda Lazar nikad, zbog ponosa, nije razgovarao s njenom majkom, i ako ju je svuda hvalio kao ženu i majku... Moja majka Hermina, kad god je deda dolazio u našu kuću, nikad nije smela da sedne za sto sa njim. Za dedu je to bilo ispod časti.
       - Moj deda je mislio da je moja majka prešla u pravoslavnu veru. Nikad nije saznao da mu je sin jedinac u jednom trenutku zbog moje majke prešo u katolike, kasnije se vratio pravoslavlju.
O Jeleni Janković i Ani Ivanović
       S: Deluje nestvarno da niste imali ništa kao trener sa Jelenom Janković i Anom Ivanović?
       J.G: Njih sam samo posmatrala. Više puta sam govorila medijima o Noletu Đokoviću, ali mi nikad nije bilo jasno zašto niko nije nikad napravio razgovor sa trenerom Jelene Janković - Acom Simićem, vrsnim trenerom i pedagogom? Evo i od vas tražim da sa Acom Simićem napravite priču o njemu i o Jeleni, koja ga nikad nije pomenula i ako je najviše imao uticaja na njen teniski razvoj.
       Slično se ponaša i Ana Ivanović. Nikako da pomene svoje trenere u Srbiji. I Ana i Jelena pominju samo trenere iz inostranstva. A to je radila i Monika Seleš. Njen trener je Bolitijeri. Zaboravlja gde je naučila tenis. Jedini i pravi je Novak. On nikad ništa o svojoj karijeri nije sakrio, a po najmanje svog prvog trenera.
O Olimpijskim igrama u Londonu
Žao mi je naših tenisera
       S: Vaša ocena nastupa naših tenisera na olimpijadi?
       J.G: Žao mi je naših tenisera. Javnost ih je u London ispratila očekujući medalje. Niko nije razmišljao u kakvoj su formi. Oni su ti kojima je najteže. Pa ljudi, i drugi teniseri su na Olimpijadi došli po medalje. Naravno da je Novak želeo medalju, i to ne zlatnu već bilo koju, i to je isticao pre olimpijade. S obzirom da ga znam, on je još uvek besan na sebe što nije uspeo. Ja sam primetila kad je izlazio na teren da u njemu nema odlučnosti i žara da uspe. Moje je mišljenje da se Nole nije dovoljno dobro koncentrisao na turnir, setimo se da je samo pet dana pre početka turnira bio na odmoru. Izvući će on pouku iz ovoga, pojačaće rad i, kako sam već rekla, posle američke turneje - eto ga oprt na vrhu!
Selešovi su otišli a da nisu ni rekli „zbogom“!
       S: Kako se u vašem teniskom životu pojavila Monika Seleš?
       J.G: Sećam se da sam bila na jednom skupu teniserki kad su me zvali da dođem u Sombor da pogledam jednu malu. Ta mala je bila Monika Seleš. Čim sam je ugledala znala sam šta sam dobila. Nakon toga sam joj četiri godine bila trener. Jedan dan je ona dolazila u Beograd, a drugi dan sam ja išla za Novi Sad. Za to vreme je postala prvak Evrope do 12 godina, zatim je kao dvanaestogodišnjakinja u Hajdelbergu postala prvak Evrope do 14 godina. Hajdelberg je bio odskočna daska za nju. Svet je tada čuo za jedno sićušno stvorenje pod imenom Monika Seleš, koje igra i ima neobičnu taktiku.
       S: Kakva je bila Monika?
       J.G: Ona je puno radila, a malo govorila. Ona je moj najbolji ženski proizvod, ja sam je u potpunosti uputila u svet tenisa.
       S: Oni koji su poznavali Moniku Seleš, tvrde da je bila - posebna?
       J.G: Jako dugo nismo znali da li je Monika levakinja ili dešnjakinja. Ni ona sama u to nije bila sigurna. Vodila sam je kod više psihologa i pitala ih šta da radim, rekli su mi pustite je, jer je Monika igrala nekhend sa levom rukom, forhend je u početku igrala sa desnom, servirala desnom i smečovala levom rukom. Jako neobično i za sve neuhvatljivo.
       S: Trenirali ste je četiri godine, kad ste se razišle?
       J.G: Posle osvajanja titule najbolje u Evropi do 14 godina u Hajdelbergu, na zahtev direktora „TV Beograd“, dovela sam je na televiziju u Dnevnik u 19 i 30. Iako su je novinari čekali na aerodromu, došle smo na TV, odradili posao i tad sam od direktora dobila nalog da napravimo film o Moniki jer ceo svet želi da vidi to čudo od deteta. Međutim Monikin otac Karolj kaže da je Monika umorna i da bi on sa njom da ide na odmor u Portorož. Naravno, cela filmska ekipa „TV Beograda“ na blagajni podiže dnevnice za Portorož. Među njima i ja. Na blagajni me čeka iznenađenje. Kad sam im rekla da podižem novac za Portorož gde idem sa ekipom da snimamo Moniku Seleš, blagajnik me pita: Jeco da li si čitala današnju Politiku? Rekoh, nisam. Pa Monika je danas otputovala ne u Portorož, već u SAD kod Bolitijerija u njegov kamp na Floridi. Otišli su Selešovi, a da nisu ni rekli „zbogom“. I nikada se više nisu javili.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX