SVEDOK Internet



Broj 1204.

Poseta
5857986

Kako smo delili Kosovo: Svi srpski predlozi o rešenjima za južnu pokrajinu

Zločin se uvek isplati zločincu, jedino se nikada ne isplati biti žrtva

„Bog haosa“ preti Zemlji

Palmer ili plamer

Zlatu će se kujundžija naći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

ZATAŠKANA ISTORIJA: Verovalo se da je predratni buržuj, posle revolucionar i legendarni komandant I proleterske brigade odmah posle rata porodičnu imovinu poklonio državi. Dokumenti, međutim, kazuju suprotno
Kako je Koča Popović naplatio ratnu štetu?
Piše: Vladan Dinić

       Srbe i Srbiju krasi vekovima jedna te ista odlika: slabo pamte, a brzo zaboravljaju!
       Ovo podsećanje na Konstantina Koču Popovića, sina predratnih buržuja, učesnika španskog građanskog rata, partizana, generala, legendarnog komandanta Prve proleterske brigade, političara od ugleda i poliglote, iliti jednostavno legende-kazuje nešto drugo.
       Mnogo toga nismo znali!
       Danas, u vremenima kad istina nije privilegija, a ta vremena, srećom, na ovim prostorima doživljavaju kreščendo, ovaj prilog istini, koju je doba kad su se mediji, u poslednjim decenijama prošlog milenijuma, zaista bavili istraživačkim novinarstvom mog uglednog, i nažalost danas počivšeg, novinara „Večernjih Novosti“, u izdanjima nekad ugledne „politike“ obelodanio Stevan Zec pokazuje da je, ipak, pokatkad, istina ili prećutkivana, ili zataškavana.
       Ovi frapantni dokumenti, koji osvetljavaju drugačije Konstantina Koče Popovića od onog, mitološkog, možda je mogao (a možda i ne?) da bude objavljen i u vreme kad je Konstantin Koča Popović bio na vrhuncu vlasti, drugi čovek iz Tita, a ne tek u godini pred smrt Koče, ali...
       Istina se uvek, pogotovo na ovom brdovitom Balkanu, teško probija i probijala, ali se ipak pokazala jačom od laži kojima je bila okružena.
       Uostalom, istina uvek boli.
       Šteta za parni mlin
       A, evo kako ta bolna istina izgleda:
       Dana 26. oktobra 1945. godine Mesnom narodnom odboru III rejona u Beogradu (današnji atar SO Stari grad, otprilike) pod rednim brojem spiska 915. izdata je Potvrda o učinjenoj prijavi ratne štete. Na tom dokumentu dalje piše:
       „Mesni Narodni odbor III rejona, I naselja, potvrđuje da je parni mlin braće Z. Popovića, po zanimanju industrijalaca, iz Beograda, podneo prijavu za ratnu štetu kao - oštećenik. Prijavu potvrdio bez primedbe. Sekretar: V. Bijedić. Predsednik: D.T. Mandić.“
       Na sve to je udaren okrugli veliki pečat MNO III rejona.
       Da ne bi bilo zabune: braća Z. Popović su otac i stric Koče Popovića.
       Isti MNO III rejona brzometno, za samo dve sedmice, već 10. novembra 1945. godine, na službenom obrascu broj 5 upisni broj dokumenta 6174/1 donosi Zaključak:
       „Ratna šteta pričinjena braći Z. Popović, parni mlinovi, iz Beograda, procenjuje se: na imovinu - 682.197, za izgubljenu dobit - 2,849.766, ukupno: 3,531.963 dinara, i slovima: Tri miliona pet stotina trideset jedna hiljada devet stotina šezdeset tri.
       Protiv ovog zaključka podnosilac prijave ima pravo žalbe u roku od 8 dana preko ove komisije Zemaljskoj komisiji samo u pogledu visine vrednosti procenjene ratne štete.
       (Štampano na poleđini istog lista u vidu pečata, sa rukom upisanim cifrom o dinarima, prim - S. Z.)
       Na osnovu ispitanih dokaza i činjeničnog stanja izloženog u podnetoj prijavi oštećenikovoj, a imajući u vidu da je mesni odbor proverio navode prijave i potvrdio njihovu tačnost bez primedbe, komisija je na osnovu čl. 39 Pravilnika o prijavljivanju i utvrđivanju ratne štete pričinjenu štetu utvrdila u iznosu od 3.531.963 - dinara.
       Sekretar, članovi komisije (dva) i predsednik komisije (svi potpisi nečitki). Štambilj Sreske komisije za ratnu štetu za rejon III grada Beograda. U sredini žiga grb Jugoslavije.
       „Radi regulisanja kirije“
       Ima dokumenata da je i Jovanka K. Popović (majka Koče Popovića) bila u Narodnom odboru III rejona. Ali u finansijskom odseku tj. u poreskom odeljku. Dana 19. jula 1964. godine, njoj je pod rednim brojem 18300 izdato uverenje:
       „Da je po podnetoj poreskoj prijavi 28. X 1939. za zgradu u ulici Miloša Velikog 44, prijavljena godišnja kirija za celu zgradu din. 192.000 (slovima: sto devedeset dve hiljade). Zakupac ove zgrade bila je rumunska ambasada, a podnosilac prijave vlasnica Popović J. Jovanka. Uverenje se izdaje radi regulisanja kirije. Taksa je plaćena...“
       Opet pečati i potpisi odgovornih lica...
       Da bi se bolje razumevale cifre koje na ime ratne štete dobijaju braća Z. Popović, a na ime kirije Jovanka K. Popović, valja reći da je mesečna plata, recimo, tada izuzetno cenjenijih novinara „Politike“ u to doba iznosila - 3.000 - dinara (slovima: tri hiljade)
       I još nešto, istine radi. Zgrada u Miloša Velikog po tapiji izdatoj u vreme gradnje 1926. vlasništvo je g. inž. Koče Popovića. Dokument je inače overen i 1946!
       Čemu je mogla da posluži ova potvrda „radi regulisanja kirije“?
       Iz nje se vidi da je zgrada izdavana i pre rata rumunskoj ambasadi. I zgrada i Rumunija su preživeli rat. Zgrada je prefarbana, a Rumunija je promenila društveno i državno uređenje: od kapitalističke kraljevine postala je narodna republika.
       No, i takvoj državi treba zgrada za ambasadu, a vlasnicima treba kirija. U domenu je pretpostavki: da li je ova potvrda poslužila da se kirija naplati i za godine rata, od aprila 1941. do 1945?!
       O tome na dokumentu izdatom u Mesnom odboru - nema ni reči.
       Što se tiče izdavanja, tim se poslom porodica Konstantina Koče Popovića i kasnije bavila.
       Na primer, 1. jula 1948. godine sklopljen je ugovor o zakupu između opunomoćenika (punomoćje broj 778 overeno kod Prvog sreskog suda za Grad Beograd) izvesnog M. Radovića, koji je zastupao interese braće Z. Popovića kao zakupodavca i „Šumadije“, gradskog preduzeća za kancelarijski materijal kao zakupca (potpis ovlašćenog lica je nečitak). U tom ugovoru piše:
       „Danas sam „Šumadiji“, gradskom preduzeću za kancelarijski materijal u Beogradu, za potrebe Transportnog odseka, izdao pod zakup kancelarijske prostorije koje se sastoje od jednog glavnog i tri sporedna odeljenja, a koje je ranije držao pod zakupom Milan V. Todorović, špediter, a koje se nalaze u Karađorđevoj ulici broj 71-a, druga zgrada, desno, vrata broj 9, pod sledećim uslovima:
       Godišnja zakupnina je dinara: 5.100 (pet hiljada sto).
       Zakup teče od 1. jula 1948. godine pa do otkaza.
       Zakupac plaća utrošak vode prema uredbi.
       Zakupac je dužan plaćati zakupninu unapred do 5. u mesecu po 425 dinara. (Četiristo dvadeset i pet dinara).
       Gornja zakupnina je 50 odsto vrednosti od zakupnine iz 1939. godine. (Potpis zakupodavca).
       Ovim priznajem da smo od braće Z. Popović uzeli u zakup gornje prostorije u Ulici Karađorđevoj broj 71-a pod gore navedenim uslovima, koje po svemu prihvatamo“.
       (Pečat državne firme i potpis ovlaštenog lica).

Ko je Konstantin Popović?
       Za većinu iskusnijih čitalaca, koji pamte i doba Tita i Koče, a „snimaju“ i ovo sadašnje, ovaj deo teksta, možda, ne bi ni trebalo pisati?!
       Međutim zarad mlađeg naraštaja, evo nekoliko podataka iz biografije Konstantina „Koče“ Popovića.
       Rođen je pre 14. marta 1908. u Beogradu (umro 20, oktobra 1992. u Beogradu) godine u jednoj od najbogatijih srpskih porodica.
       Njegov otac je bio ubrajan u najbogatije bankare predratne Jugoslavije. Školovao se Koča u Beogradu, u Lozani (u katoličkom dominikanskom internatu) i u Parizu na Sorboni. Učesnik je španskog građanskog rata na strani republikanaca u Internacionalnim komunističkim brigadama. Jedan je od prvih partizanskih komandanata u Srbiji, a u Rudom je 22. decembra 1941. imenovan za komandanta I proleterske brigade.
       Još za vreme rata o njemu su se pevale pesme, a posle rata pogotovo: („Kočini su proleteri zauzeli Zagreb beli...“)
       Bio je, između ostalog, načelnik Generalštaba JNA, ministar spoljnih poslova FNRJ, potpredsednik SFRJ…
Kako je Koča otišao u partizane?
       jednoj od svojih autobiografskih knjiga, Rodoljub Roćko Čolaković je opisao kako je iz okupiranog Beograda u leto 1941. godine zajedno sa Kočom Popovićem otišao u partizane. Cilj je bio kosmajsko selo Amerić gde ih je čekao Sreten Žujović Crni. Partijska veza im je bio kurir i vodič koji je trebalo da ih dočeka kod podvožnjaka ispod železničke pruge blizu sela Beli Potok, ispod Avale. Čolaković i Popović su tobože ljubitelji pešačenja pa su krenuli na Avalu. Kasno posle podne na zakazanom mestu čekao ih je kurir. Prema pisanju Čolakovića, Koči Popoviću je taj mladić bio sumnjiv. Zbog toga, čak i kada su izmenili i lozinke, Koča je naredio kuriru da otpeva „Internacionalu“. I momak je otpevao više puta, sve dok se Koča nije uverio da kurir nije provokator. Onda ih je kurir poveo ka Amriću. Usput se predstavio kao student medicine, sin učitelja iz Malog Popovića. Zvao se Dragoslav Draža Marković. U to vreme bio je poznat samo kao rođeni brat Mome Markovića čuvenog komuniste i vođe ustanka u požarevačkom kraju.
Koča Popović u rimskoj „Republici“ 1991.:
Jugoslavija će se raskomadati!
       Evo kako je, svojevremeno, Koču Popovića, video i doživeo poznati italijanski novinar Dino Freskobaldi.
       U rimskom časopisu Republika, zapravo u specijalnom dodatku „II venerdi“ od 11. januara 1991. godine, Freskobaldi je objavio intervju koji mu je Koča Popović dao primivši ga u svojoj vili u Dubrovniku.
       „Jugoslavija se raspada. Četrdesetogodišnja vladavina komunista dovela nas je do nacionalnih sukoba tipičnih za prošli vek“.
       Takvo mišljenje, u svojoj kući koja gleda na prekrasni dubrovački zaliv (Dubrovnik je Italijanima poznat pod nazivom Raguza, pod kojim je bio poznat tokom velikog dela svoje istorije), iznosi Koča Popović, jedna od najznačajnijhih ličnosti iz vremena Titovog režima.
       U posleratnom periodu bio je načelnik Generalštaba, ministar inostranih poslova gotovo čitavu jednu deceniju, od 1953. do 1962, a zatim „čovek broj dva“ nomenklature, kao potpredsednik SFRJ, iako je na toj funkciji bio kratko.
       Koča Popović je imao buran život. Kao potomak jedne od najbogatijih srpskih građanskih porodica (njegov otac je bio jedan od najvećih bankara u Jugoslaviji, a porodica Popović je među prvima u Beogradu imala auto), kao mladića su ga poslali u dominikanski internat u Lozani, iako je bio pravoslavne vere. Pošto je uvek bio najbolji u razredu, Dominikanci su želeli da ga preobrate u katoličanstvo kako bi postao jedan od njihovih.
       „Da sam podlegao njihovim pritiscima“, kaže Koča Popović „možda bih sada bio Papa“.
       Međutim, po završetku školovanja, Koča odlazi u Pariz gde se druži sa tadašnjim pesnicima i umetnicima, naročito sa predstavnicima nadrealističkog pokreta od Aragona do Elijara, od Bretona do Dalija, pri čemu praktično postaje jedan od njih i prihvata njihove političke ideje. Tako, po izbijanju španskog rata, dolazi u Španiju kao pripadnik jedne internacionalne brigade.
       Godine 1941, posle invazije na Jugoslvaiju, morao je da bude među prvima koji su otišli u bosanske planine, koje će četiri godine biti glavno poprište partizanske borbe. Tamo komanduje prvom formacijom koja je dobila naziv Proleterska brigada i koja će na kraju ući u Zagreb i naterati u bekstvo poslednje Pavelićeve snage. Njegov komunistički idealizam bio je toliki da se u potpunosti slagao sa prvim merama protiv nekadašnjih klasa koje je najavio komunistički režim.
       Bio je ministar inostranih poslova u delikatnom trenutku, u vreme kada se celokupna Titova spoljna politika sastojala u stalnom ekvilibriranju između dva bloka. Pošto je želela da ostane nezavisna, istovremeno se pribojavajući izolacije, Jugoslavija je morala da potraži saveznike među zemljama trećeg sveta. Upavo je tada, delimično zahvaljujući i ugledu koji je uživao Koča Popović, nastao pokret nesvrstanih vlada.
       Kriza u njegovim odnosima sa Titom izbila je 1972. godinu dana pre toga režim je intervenisao, čak i masovno koristeći vojne snage, kako bi ugušio tzv. „hrvatsko proljeće“, pokret reformatorski orijentisanih komunista iz Zagreba, pokret koji je imao za cilj da sistem učini efikasnijim, uvođenjem nekih mehanizama tržišnih privreda Zapada. Naredne godine „liberalna“ tendencija se prenela u Srbiju, zahvatajući i domen politike. Tada se, međutim, stara garda partije uznemirila i primorala je Tita da interveniše. Kao i uvek kada je vlast bila u krizi, maršal je stao na stranu „konzervativaca“.
       „Liberali“ su isključeni iz partije.
       Popović je tada shvatio da je počela lagana smrt jugoslovenskog režima koji je izvesno vreme nastojao da unese neke originalne koncepcije u komunističku praksu. Nije više bilo nade u preobražaj sistema koji ne bi bio traumatičan.
       „Moje neslaganje sa kursom režima je postalo potpuno i neizbežno“, kaže Popović, „ali mi to još uvek nije davalo pravo da napravim „slučaj“.
       Zato je, „ne dižući buku“, upoznao Tita sa svojom namerom da se „na vrhovima prstiju“ povuče sa političke scene.
       Od tada, Popović najveći deo vremena provodi u kućici iznad Dubrovnika, koja je poslednji ostatak nekadašnjeg bogatstva njegove porodice. U martu je napunio 82 godine, ali je još u dobroj fizičkoj kondiciji, pre svega zahvaljujući tome što se u prošlosti bavio sportom. Naime, sve donedavno, igrao je tenis i bavio se podvodnim ribolovom.
       „Ne raspolažem više informacijama kojima sam nekada raspolagao“, kaže mi Popović, „ali mi je um još uvek bistar i zato mislim da razumem kako stvari stoje“.
       Onda, u kom pravcu se razvija situacija u Jugoslaviji?
       - Nema više nade, skrećemo sa puta - kaže odlučno. - Situacija je katastrofalna. Celokupan bivši komunistički svet za čitav vek zaostaje za zapadnim svetom. Na ruševinama komunističkih sistema ponovo su nikli nacionalizmi koje je ostali deo sveta prevazišao. Ali, to je naročito opasno u državama u kojima žive različite nacionalnosti, kao što je to slučaj sa Jugoslavijom. U takvim uslovima, ishod je samo jedan: raspad zemlje.
       Dakle, CIA je u pravu kada predviđa građanski rat u Jugoslaviji?
       - Pažljivo me slušajte - odgovara Popović. - Rođen sam u Srbiji, ali sebe ne smatram više Srbinom. Zašto bih morao da se izjasnim kao Srbin kada u Beogradu komanduju upravo naslednici četnika protiv kojih smo se tokom čitavog rata borili? Srbi su ostali na kulturnom i civilizacijskom nivou na kome su se nalazili pre sto godina. Slovenci i Hrvati su otišli dalje od Srba i zato je ispravno što idu svojim putem. Imaju pravo da se odvoje. Ne verujem da bi upotreba armije izmenila situaciju. Čak ni eventualni povratak monarhije ne bi uspeo da spreči raspad Jugoslavije. Jedan kralj iz dinastije Karađorđević nikad ne bi mogao da bude jugoslovenski kralj - uvek će biti srpski kralj. Zato ga Hrvatska i Slovenija ne bi prihvatile. Isto važi za Makedoniju i Kosovo. Albanci sa Kosova nikada neće biti Srbi. Možemo da zahtevamo da budu lojalni jugoslovenski građani, ali ništa više od toga.
       Svet je dugo posmatrao Jugoslaviju sa interesovanjem i osećanjem simpatije zbog originalnih stavova, naročito na planu spoljne politike. Kako se može objasniti njen sadašnji tragični pad na nivo tipičnih balkanskih osveta?
       - Veliki deo odgovornosti za degeneraciju režima - tvrdi danas Popović - snosi Tito. Ne slažem se sa onim ljudima u Jugoslaviji koji bi želeli da ospore da je on imao bilo kakve zasluge. Za mene je Tito bio dobar komandant u ratu, kasnije ga je karakterisala genijalna intuicija. To mu treba priznati. Međutim, tokom poslednjih deset godina svog života Tito je postao pravi autokrata, tiranin koji se nije mnogo razlikovao od Čaušeskua ili Kastra. Osim toga, nikada se nije oslobodio komunističkog obrazovanja stečenog u Moskvi.
       Dakle, ne preostaje ništa od nasleđa titoizma?
       - Nesvrstavanje je izgubilo značaj u današnjem svetu. Što se tiče samoupravljanja, to je bilo obično bacanje prašine u oči. Posredi je bila formula koju su izmislili ljudi koji su duboko u sebi nosili snažno komunističko obeležje. Kardelj je bio običan učitelj, a i on je izvesno vreme proveo u Moskvi. Ranković nije imao nikakvo obrazovanje, bio je primitivna osoba.
Teniser u „spačeku“
       Od 1972. godine nije se više aktivno bavio politikom. Vozio je „spaček“ i igrao tenis.
       O Koči i tenisu novinarima „Svedoka“ pričala je nedavno proslavljena Jelena Genčić i objasnila da je tenis, kao „buržujski sport“ u Beogradu dobio pravo građanstva, upravo zaslugom Koče Popovića! S kojim je Jelena genčić često sparingovala. Pošto su u to dobe s podozrenjem gledali na tenisere, sportu bogatih, Jelena je nagovorila Koču da ode u „Politiku“ i da se slika u teniskoj opremi i kako igra tenis. Posle toga, sve je bilo - lako, teniseri su normalno kroz posleratni Beograd nosili tenisku opremu ne strahujući da će neko da ih pretuče i prebije!
       Osim u Beogradu, Koča je živeo i u sopstvenoj vili u Dubrovniku, a na Brionima provodio više meseci godišnje uživajući u lepotama „rajskog ostrva“.
       Bio je jedan od ratnih mitova i legendi srpskog naroda. Slobodno se može reći da je važio za etalon komunističke čistote, jer je - sin pravog kapitaliste - iskreno i do kraja prihvatio komunističke ideje.
       Verovalo se da je svu porodičnu imovinu odmah posle rata poklonio državi.
       Kao što se iz dokumenta koja objavljujemo, baš i nije. Ali ko će da kopa po mitovima i legendama - zar ne?






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX