SVEDOK Internet



Broj 1170.

Poseta
5642354

Bregzit ni na nebu - ni na zemlji

Nije to bio naš, nego Vaš izbor

SANU nas opet OBMANU

Akademik šolaja: „što je više kleveta i laži, kostić nam je miliji i draži!“

Senzacionalizam i beda srpskog „nadri-novinarstva“


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Zaboravljeno prijateljstvo - Kako je Jugoslavija naoružavala Namibiju i zašto Namibijci dolaze i traže šansu da obnove saradnju sa našom zemljom?
Mnogo Tita živi u Namibiji

       Iako su u Srbiji proteklih meseci „u modi“ šeici iz arapskih zemalja, nedavno je srpske gradove pohodila mala delagacija privrednika iz Namibije koji su, u organizaciji našeg čoveka koji je radio u toj državi, Aleksandra Stevanovića, došli da uspostave (odnosno kako oni kažu - obnove) veze sa preduzećima i privrednicima u našoj zemlji.
       Pre nekoliko dana u Srbiji je boravio još jedan privrednik iz Namibije koji se bavi poljoprivredom, osiguranjem i iskopavanjem ruda - Muhafa Dakolute Dilula (Mwahafar Ndakolute Ndilula), sa kojim je novinar „Svedoka“ razgovarao.
       Muhafa Dakolute Dilula vezuju lepe uspomene za Beograd i ondašnju Jugoslaviju.
       Njegov motiv da, posle 27 godina (poslednji put je bio u Beogradu 1986) dođe Srbiju i potraži mogućnost da razvije posao, proizilazi upravo iz činjenice da ga za ove prostore vežu lepe uspomene, ali i da gaji veliku zahvalnost za ono što je tadašnja SFR Jugoslavija učinila za Namibijce pružajući im podršku u borbi za nezavisnost.
       - Mi veoma cenimo i volimo vašu zemlju. Žao nam je što se čini kao da smo se zaboravili. Zapravo, mi vas nismo zaboravili, kao ni ono što ste učinili za naš narod i zemlju. Želimo to da vratimo, želimo da nastavimo prijateljstvo i želimo da razvijemo saradnju jer vam verujemo zato što i dalje nastojite da budete onakvi kakvi ste bili kada ste nama pomogli - samostalni i nezavisni. Uvek smo znali da je bivša Jugoslavija imala mnogo sopstvenog znanja i umeća. Došao sam da se raspitam šta se desilo sa razvojem i privredom ovde - da li su nestali sa Jugoslavijom ili, ne, kaže Dilula.
       Namibija, koja leži na krajnjem jugozapadu Afrike, nezavisnost je stekla tek 1990. godine. Do tada je bila pod upravom Južnoafričke Republike protiv koje je vodila rat za nezavisnost od 1966. godine.
       Odnosi Namibije i Srbije, odnosno nekadašnje Jugoslavije, imaju istoriju koja počinje mnogo pre trenutka kada je ova afrička zemlja i formalno stekla nezavisnost.
       - Još od šezdesetih smo dobijali veliku pomoć od tadašnje Jugoslavije. Prvo, Jugoslavija nam je pomogla na diplomatskom frontu, kroz Pokret nesvrstanosti, ali i u UN. Uvek je bila protiv aparthejda i politike Južnoafričke Republike na jugu afričkog kontinenta. Pre nezavisnosti smo ovde u Beogradu imali ambasadora. Danas je za Srbiju nadležna ambasada u Beču. To je veoma tužno, ali je tako.
       Naš predstavnik ovde je imao mogućnost da stupi u kontakt sa drugim diplomatama i da se zalaže za namibijsku stvar. Zahvaljujući Jugoslaviji dobili smo veliki diplomatski kapacitet, a nismo ni bili država.
       Uporedo sa time tekla je obuka naših jedinica ovde, u Jugoslaviji, a dobijali smo i uniforme, hranu, oružje i drugu pomoć.
       Kako objašnjava Dilula, pripadnici namibijskih jedinica koje su se borile u okviru pokreta SVAPO (Stranka za nezavisnost Jugozapadne Afrike) u Jugoslaviji su bili u vojnim bazama i imali su obuku, ponekad i zajedno sa regularnom vojskom.
       - Posebno su naši specijalci imali obuku sa jugoslovenskim specijalnim jedinicama. U Beogradu sam čak i sreo čoveka iz 63. padobranske brigade sa kojima su naši ljudi imali zajedničku obuku. Uspomene su opstale. Ljudi se sećaju, pitaju ljude jedni za druge, pozdravljaju se...
       Inače, sam Muhafa Dakolute Dilula, koji je ovih dana u Srbiji boravio kao privrednik, poslednji put u Beogradu je bio 1986. kao predvodnik omladine SVAPO pokreta.
       - Bio sam lider SVAPO omladine. Imali smo mnogo studenata u Evropi i onda smo upravo u Beogradu 1986. napravili sastanak.
       Rat koji je od 1966. buktao na prostoru nekadašnje teritorije Jugozapadne Afrike, odnosno današnje Namibije, bio je gerilski. Potpora tom ratu, u vidu pomoći u hrani, lekovima, opremi i naoružanju dale su mnoge komunističke zemlje tog vremena, a među njima je prednjačila Jugoslavija.
       - To je bila borba protiv veoma ozbiljnog neprijatelja sa veoma malim šansama. Naše jedinice su bile malobrojne, a stanovništvo nepismeno, pogotovo na severu gde se vodio rat. Mi smo vodili gerilski rat. Borili smo se protiv veoma moćne oružane sile - Južnoafričke Republike koja je došla do nivoa razvoja nuklearne bombe. Mandela je rasformirao južnoafrički nuklearni program posle dolaska na vlast. Ali, u vreme aparthejda, Južna Afrika, kojom su vladali belci, imala je veoma ozbiljnu profesionalnu vojsku, dobro opremljenu i sa jakom vazdušnom podrškom. Mi smo, sa druge strane, dobijali oružje od prijateljskih zemalja - Rusije, Jugoslavije, Čehoslovačke, Bugarske, Kine, Severne Koreje... U jednom trenutku smo počeli da dobijamo veoma dobro oružje - dobili smo neke slovačke antitenkovske rakete, protivavionske rakete... Od Jugoslovena smo dobili antioklopnu i protivavionsku opremu. Na taj način smo pogađali neprijatelja gde ga je najviše bolelo.
       Danas, u znak zahvalnosti, ali i sećanja, u Namibiji postoje mnoga mesta koja nose imena po gradovima nekadašnje Jugoslavije, a i dan-danas se rađaju deca kojoj roditelji daju ime Tito.
       - Usred Vindhuka (glavni grad Namibije - primedba autora), naći ćete bar koji se zove „Sarajevo“, naići ćete na ljude koji će sa osmehom da pričaju o Jugoslaviji i tom vremenu. I danas se rađaju deca kojoj roditelji daju ime Tito. Uz to, Tito ima i svoju ulicu.
       Upitan šta ljudi u Namibiji znaju o Srbiji danas, posle raspada Jugoslavije, rata, Dilila kaže:
       - Malo je bilo nas koji smo znali kakva je bila etnička sturktura Jugoslavije i koliko je tu naroda učestvovalo. Obični ljudi u Namibiji to malo znaju. Ipak, pored uspomena iz jugoslovenskog vremena, oni znaju i za bombardovanje vaše zemlje, ali i za paljenje američke ambasade 2008...
       Na naše iznenađenje odakle to da baš znaju i za paljenje ambasade 2008, Dilila ukazuje da je to prenošeno na nacionalnoj televiziji.
       - Ali ljudi u Namibiji su 100 odsto uz Srbiju. Mislim da ne prave razliku u tome ko je odgovoran za rat. Ljudi u Namibiji, rekao bih, drže se stava da se ratovi nekada jednostavno dese. Kada se dese, onda dolazi do razaranja i smrti. Mi smo sami prošli kroz rat koji je trajao 24 godine. Znamo kako to izgleda.
       Mnogi u Namibiji koji su osećali bliskost prema Jugoslaviji i koji su ranije bili ovde, veoma podržavaju Srbiju. Naš ministar odbrane bio je ovde pre dve godine i tada je potpisan ugovor o saradnji u polju odbrane. Ne dešava se mnogo između naše dve zemlje, ali zato biznismeni, poput mene, dolaze ovde da razviju posao, ali i da pozovemo vaše investitore da dođu u Namibiju, ističe Muhafa Dakolute Dilula.
      
       Kvalitetna i objektivna informacija zahteva novac. Poštujte rad novinara i pomozite opstanak slobodnog novinarstva. Kupite Svedok na kiosku.

Nekadašnji gerilac, danas biznismen
       Muhafa Dakolute Dilula u egzil je otišao sa 23 godine, pridruživši se borbi svog naroda za samostalnost.
       - U mestu Kongua u Tanzaniji išao sam na obuku. Obučavali su nas instruktori iz Kine. To je bilo 1974. Kroz šest meseci imao sam 350 ljudi pod svojom komandom. Do 1979. bio sam zadužen za kompletnu ratnu administraciju i bio sam u Generalštabu naše vojske. Tada sam i naučio kako da se nosim sa stresom, odnosno kako da se manje nerviram i čuvam svoju psihu. Bio sam na mestu na kojem sam prvi saznao koliko je ljudi poginulo, koliko je uhvaćeno, koliko je ranjeno, gde su i u kakvom stanju.
       Znao sam ne samo brojeve već i imena ljudi. U takvim uslovima morate da razvijete psihološki pristup koji vam čuva zdravlje. Zato se ja inače mnogo i ne nerviram jer ne bih mogao drugačije da opstanem.
       Dilula je 1984. poslat na studije ekonomije na Univerzitet u Liverpulu gde je proveo četiri godine. Tada je sa njim napravio intervju novinar britanskog „Gardijana“.
       - Kada je intervju objavljen, profesori i studenti bili su šokirani. Pitali su se zar je moguće da je dečko koji se sedeo među nama četiri godine bio zapravo visoko vojno lice, gerilac, čak u očima nekih i terorista.
       U vreme osamostaljenja Namibije, 1990. godine, Dilula je bio visoki činovnik Ministarstva odbrane. Posle dve godine, povukao se i pokrenuo sopstveni biznis, prvo u poljoprivredi, a potom i u rudarstvu, a danas ima uspešnu kompaniju.
       - Moja kompanija se zove „Soveren investment“ i poslujemo u tri sektora: bavimo se poljoprivredom - proizvodimo govedinu i imamo tri farme koje sve zajedno pokrivaju 11.000 hektara, što nije veoma mnogo za namibijske pojmove. Bavimo se otkupom, poliranjem i trgovinom dijamanata, a treći sektor našeg rada su finansije - imamo kompaniju koja upravlja novcem investiranim u penzione fondove, a imamo i mali udeo u najvećem penzionom fondu u zemlji.
Aparthejd u očima nekoga ko ga je preživeo
       Posle Drugog svestkog rata, Namibija, koju su držali Buri i Britanci, data je Južnoafričkoj Republici na upravljanje. Sve do izbora 1994. aparthejd je bio na snazi u Južnoafričkoj Republici. Kako se on u praksi ostvarivao i šta je podrazumevao, opisao nam je Muhafa Dakolute Dilula koji je i sam bio žrtva tog režima.
       - Današnje generacije Bura u Južnoafričkoj Republici mnogo su bliže onoj „crnoj Africi“ nego njihovi preci. U vreme aparthejda uveli su politiku da su belci superiorniji i viši od drugih. Tako su na prvom mestu bili belci. Potom su dolazili iseljenici iz Indije, Nepala i drugih azijskih zemalja. Na trećem mestu su bili potomci mešavine belaca i crnaca koje su Buri zvali Kalati ili Molato. Na kraju smo bili mi, crnci ili „bantu“, kako su nas zvali. Svi ovi slojevi imali su posebno obrazovanje - belci su imali evropsko, humanističko obrazovanje, Indusi nešto slabije, Kalaci i Molatosi su imali obrazovanje dovoljno da bi bili administrativni radnici. Poslednji su bili crnci koji su školovani samo toliko da budu pomalo pismeni kako bi, kao radnici, razumeli svoje gazde i izvršavali fizički posao. To je aparthejd i to nije moglo da se trpi. To je bila najgora vrsta socijalnog inženjeringa.
I dalje verujemo u politiku nesvrstanosti
       - Namibija još uvek veruje u politiku nesvrstanosti koju je Tito stvorio. I dalje verujemo da ne bi trebalo da se svrstamo uz neku veliku silu. I dalje verujemo da je bitno da investirate u sopstvenu zemlju, a ne da čuvamo milijarde negde u inostranstvu. Zato smo tokom devedesetih sve vreme bili protiv svih rezolucija koje su bile negativne po Jugoslaviju i često bili i jedina zemlja koja je otvoreno glasala protiv. To je protiv naše politike i ideje kojom se vodimo. Drugo, Jugoslavija je bila uz nas u vreme našeg rata za nezavisnost. Naši ljudi su se ovde lečili, imali su obuku, dobijali pomoć. Mnogo dugujemo Jugoslaviji i ljudima ovde, tako da je za nas nezamislivo da budemo protiv ljudi ovde.
Americi i MMF-u rekli ne
       - Kada smo postali nezavisni, radio sam u Ministarstvu odbrane. Odmah su nam došli Amerikanci i predložili da se uspostavi američka baza. Mi smo pitali - koja je svrha te baze? Oni su počeli da pričaju da je to za odbranu, prijatleljstvo i slično. Ja sam to odbio. Potom je u Namibiju došao američki potpredsednik i onda je i on tražio bazu. Mi smo se izgovarali time da nam Ustav ne dozvoljava da imamo strane baze. Potom su oni otišli u Bocvanu i tamo napravili bazu. Mi verujemo da su oni naveli Bocvanu da okupira jedno malo ostvro na reci koja je na granici sa Namibijom, kako bi nas uveli u rat i onda nam oborili režim. Suprotno njihovim očekivanjima, mi nismo reagovali vojno na tu provokaciju. Obratili smo se Međunarodnom sudu pravde i tamo smo izgubili slučaj. Nismo preduzeli dalje ništa. Mi verujemo da iza toga stoje Amerikanci.
       S: A zbog čega bi Amerikanci da imaju vojnu bazu u Namibiji?
       M.N.N: Da bi proširili svoj uticaj. Namibije je prilično velika teritorija - 825.000 kilometara - a ima samo 2.5 miliona stanovnika. Bogati smo rudama, imamo veliki potencijal za turizam, društvo nam je uređeno, institucije funkcionišu.
       Namibija je ekonomski i politički vrlo stabilna. Od nezavisnosti, 1990. Godine, nismo uzeli ni jedan jedini kredit od MMF-a i Svetske banke, iako su nam mnogo puta to nudili. Mi smo prva afrička zemlja koja je izdala evroobveznice. Reč je o zemlji koja ima vrlo dobru klimu za investitore - za strane investitore postoji zakon koji garantuje prebacivanje profita u domicijalnu zemlju.
Niže plate 800, a mesečni troškovi života - 200 dolara
       - BDP po glavi stanovnika je osam hiljada dolara. Prosečna plata zavisi od sektora u kojem radite. Rudarski sektor nudi vrlo dobre plate, za razliku od sektora poljoprivrede koji je slabiji. U Namibiji postoje velike rezerve uranijuma i dijamanata, ali i zlata i bakra. Prosečna niža plata je oko 800 dolara. Troškovi života su oko 200 dolara mesečno po osobi.
Nemačko kolonijalno nasleđe
Nemci su nad nama počinili genocid koji neće da plate
       Istorija Namibije vezana je za kolonijalizam. Specifičnost Namibije u odnosu na druge afričke zemlje jeste što je ona bila jedna od malobrojnih kolonija koje je Nemačka uspela da prigrabi. Međutim, nasleđe koje su Nemci ostavili u Namibiji i dalje ima tragove koji su slični onima koje su ostavili u svetu nakon Drugog svetskog rata. Čak je i naš sagovornik, iako je prošao i rat kao vojno lice i video mnogo smrti i razaranja, sa teskobom i suzama pričao o tome šta su Nemci ostavili u Namibiji.
       - Nasleđe Nemaca u Namibiji ogleda se u masakru i uništenju. Uništili su jedan vrlo ponosan narod koji se zove Herero. Jako mi je teško dok ovo govorim, ali o tome mora da se priča. Oni su skoro u potpunosti izbrisali narod Herero. Da bi preživeli, oni su morali da beže u Bocvanu gde i sada ima njihovih potomaka. Nemci su čak i lobanje nosili u Nemačku. Ti ostaci su tek prošle godine počeli da se vraćaju. Govorimo o stotinama hiljada ljudi. Zato je i meni, ali i mnogima u Namibiji, izuzetno teško u odnosu sa Nemcima, iako i dalje postoji velika nemačka populacija u Namibiji, i postoje mesta u kojima se govori nemački i koja u potpunosti liče na gradove u Nemačkoj...
       Prema rečima Dilule, i u vreme aparthejda Nemci su imali veoma dobru saradnju sa tadašnjm režimom.
       - Zvanična SR Nemačka imala je opširnu saradnju u odbrambenoj industriji, i sve vreme su imali svoju amabasadu, iako su druge evropske i zapadne zemlje uvodile sankcije i snizile nivo odnosa.
       Mi nismo zadovoljni odnosom Nemaca prema nama. Danas u Namibiji žive Nemci koji su potomci onih koji su počinili genocid nad nama. Kazali smo im - ako ste platili za ubistva Jevreja, zašto ne platite i Hererosima i Namasima kompenzaciju. Oni kažu da to rade kroz razvijanje ekonomske saradnje i međunarodnu pomoć. Mi želimo pomirenje, ali i odgovornost, kaže Dilula.
Nelson Mandela je suviše idealizovan. Ono što su belci radili njima, sada crnci rade belcima
       O liku i delu Nelsona Mandele, koji je nedavno bio u žiži interesovanja javnosti kada se činilo da će ostareli borac protiv aparthejda izgubiti bitku sa smrću, dosta se govori i piše u svetu. Nas je zanimalo kako u Namibiji, državi koja je nekada bila jedna od teritorija pod upravom Južnoafričke Republike, gledaju na Nelsona Mandelu.
       - Nelson Mandela je idealizovan. Robert Mugabe, predsednik Zimbabvea, nedavno je rekao da je Mandela otišao predaleko u svojim politikama protiv belaca u Južnoafričkoj Republici (JAR). Belci u JAR su bili poraženi narod. Nije bilo potrebe da ih tako kazne kao što je to Mandela uradio. Jeste Mandela održao JAR, ali je otišao predaleko kada je reč o kažnjavanju belaca za njihova nedela.
       Danas ste u Južnoafričkoj Republici zakonom obavezani da osnujete firmu zajedno sa Južnoafrikancima crne kože. Mi mislimo da je to obrnuta diskriminacija. To ne doprinosi razvoju crnaca u Južnoafričkoj Republici, već se na taj način podstiče razmišljanje da će neko dobiti novac samo zato što je crne kože.
       Čak se i mi u Namibiji sami bojimo Južnoafričke Republike jer je nestabilna i nepredvidljiva. Tamo nikada ne mogu sa potpunom sigurnošću da investiram svoj novac, ističe Muhafa Dakolute Dilula.
Aleksandar Stevanović, Srbin koji je rešio da obnovi veze Namibije i Srbije
       Pokušaj obnavljanja veza Namibije i Srbije, usled odsustva inicijative naše države, na sebe je preuzeo Aleksandar Stevanović, privrednik iz Beograda kog je put odveo širom sveta, između ostalog, i u ovu zemlju na krajnjem jugu Afrike.
       - Svako ko je bio u Namibiji i pomenuo da je iz Srbije, odnosno bivše Jugoslavije, dočekan je sa mnogo ljubaznosti, pažnje i poverenja. Namibija je zemlja koja se sve više ekonomski razvija i napreduje, u kojoj ima mogućnosti za posao i koja traži partnere. Prednost nas sa ovih prostora je u tome što prema nama imaju poseban odnos poštovanja, zahvalnosti i poverenja koji je nasleđen iz vremena prethodne Jugoslavije. Mislim da bi to trebalo da iskoristimo. Pošto naša država nije prepoznala interes, ili možda nema kapaciteta da pomogne, odlučio sam da sam, sa svojom firmom „Etosha doo“ krenem u obnavljanje ovih odnosa i razvijem saradnju za koju, kako mi se čini, ima veoma mnogo potencijala, kaže za „Svedok“ Aleksandar Stevanović.
       - Prilikom jednog susreta sa namibijskim predsednikom, kada sam mu rekao ko sam i odakle dolazim, kratko mi je rekao: „Vi ste nas zaboravili, ali mi nismo zaboravili vas i ono što ste učinili“. Malo je vrata u svetu na kojima će naši ljudi biti na takav način dočekani, i mi bi trebalo da koristimo, ističe Stevanović.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX