SVEDOK Internet



Broj 1078.

Poseta
5099012

Aprililiiiiii...

Udar antičkog usuda

Kako se kalio Beli?!

TRAGICNO RUŽENJE I NIPODAŠTAVANJE SRPSKOG NARODA

KETMEN DRUGE SRBIJE


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Uz prvenac-knjigu poezije Julijane Janković: „Prostor i nesanica. Zov“
Strast umetničke emocije

       Srpska poezija je dobila veliko pojačanje, a Vasko Popa, Milovan Danojlić, Branko Miljković, Bora Radović...talentovanog „naslednika“ s kojim bi mogli da – diče.
       Profesor Julijana Janković u svojoj prvoj knjizi poezije „Prostor i nesanica, Zov“ nagovestila je svoj ogroman talenat, a uz to i poznavanje tananih finesa srpskog jezika (s čim mnogi današnji pisci i pesnici ne bi mogli da se podiče!)
       Dakle, „Prostor i nesanica. Zov“ je tu: čitaoci su je prihvatili, a srpska poezija, očito ne mora sa setom da se seća – „eh, kakvi su to pesnici bili...“
       Julijana je ovde i sada. Knjiga je tu, a sledeće se željno isčekuju...
       * * * * * * * * * *
       Moderna poezija u najvećoj meri nastoji da u poetskom postupku, najpre selekcijom, kontrolom pretpostavljene strasti i zaobilaženjem opštih mesta, usmerava i u izvesnom smislu disciplinuje emocije i da ih uvede u slojevit kanon pevanja i mišljenja. Pesnik bi trebalo da bude trezven i oprezan. Ponovićemo često navođen stav T. S. Eliota, jednog od rodonačelnika savremenog pesničkog govora: „Poezija nije puštanje na volju emociji, već bežanje od emocije; ona nije izraz ličnosti, već bežanje od ličnosti. Ali, svakako, samo oni koji imaju svoju ličnost i svoje emocije znaju šta znači želeti da se pobegne od njih“! S druge strane, savremena pesnička umetnost neizbežno je oslonjena, i mora biti oslonjena na ono što joj je prethodilo, dakle, na poznavanje pesničke tradicije. Nekritičko racionalisanje („cenzurisanje“) emotivnosti, najčešće naglim iskoračenjima, nosi rizik zavođenja - može da povuče u banalnost...
       Druga krajnost je neprozirna hermetičnost. Rešenje je rušenje starih i stvaranje novih struktura, zapravo, rešenje je – mera, strukturalna i stilska.
       Julijana Janković ima osećanje mere, pesničke samodiscipline i otud je njena poezija na pravom tragu: njena emocionalnost strogo je individualizovana i vezuje se za samo pesništvo, čisto od uobičajene slabosti – „informativnosti“ ili, nasuprot tome, sentimentalnosti. Tematski je određena egzistencijalnom strepnjom, krizom ljudskog identiteta, smislom samog pesništva... Još jedan dokaz i da je najmlađa srpska poezija svojim potencijalom – kako neko reče – očuvala poetičku snagu, jezičku i imaginativnu prodornost, ali i sposobnost postavljanja autentičnih pitanja, piše, između ostalog ugledni novinar i publicista Milivoje Glišić u recenziji knjige.
       Za primer zaumne imaginativnosti uzećemo odlomak (završni deo) iz pesme Sebi ću reći: lestvice istrebljenja:
      
       Ja sam kao tvoja usidrena seta.
       Usne su mi ptice.
       Govoriš mi zlatom.
      
       Cudo jedno gromno
       U uskome stanu.
      
       Tako; sat za satom.
       Beznadno i lomno
       srušilo se nebo
       iz kog trice pupe.
      
       Crne nesvesnice
       U mojoj su koži.
      
       Sve te stvari skupe
       dok žvaćemo prostor
       oblikuju potres.
      
       Tvoje slepo lice.
      
       Razume se da i poezija Julijane Janković traži sadejstvo čitaoca očekivanim zahtevom za razumevanjem pojedinih pojmova i reči, sklopova pojmova i reči, i za osećanjem na nov način izraženih unutrašnjih pesničkih zvukova i slika, sa novim ritmovima i značenjima.
       Kažu da je vrhovni zahtev moderne lirike savršenstvo jezičkog izraza; u poeziji Julijane Janković smenjuju se suptilni sklopovi posebnih pesničkih kvaliteta reči – ono što se u antici zvalo „oneobičavanje“ – često se više nagoveštava, upućuje i sugeriše, nego što se, u klasičnom smislu, govori...
       U poeziji Julijane Janković uočljivo je ono što je najvažnije – strast umetničke emocije, i ono što nije preterano često u mlađoj srpskoj poeziji - skladno objedinjeno pevanje i mišljenje. Ukratko, na pravom je putu.
       Njena poezija je na tragu zlatne generacije srpskih pesnika, Vaska Pope, Milovana Danojlića, Branka Miljkovića, Bore Radovića i Novice Tadića. Folklorni oblici stvaranja, elementi kolektivnog stvaralaštva, hermetičnost kazivanja i modernost izraza jesu neke od odlika njene poezije. Intimna lirika, ispovedni ton, obraćanje sebi i onom drugom koji je zove, borba sa svojim senkama i prividima, sastavni su elementi ovih pesama. Stihovi su mračni i teški, a najsnažniji motivi su motivi smrti, raspadanja, uništenja, krvi i gladi. Ta glad je gotovo neutaživa, osim kad je u sprezi sa ljubavlju, osim u dijalogu sa Drugim, a taj Drugi je čas deo lirskog subjekta, njegovo neodvojivo naličje, senka istinskog postojanja, a nekada muški princip, neki drugi koji u spletu sa subjektom, jer su isti, isti ih koreni vuku i ista sudbina goni, postaju jedno. Progonjeni, odbačeni i zauvek drugačiji, pronalaze spone među sobom i u njima eksploziju smisla, piše u recenziji profesor Milica Radovančev.
      
       Kvalitetna i objektivna informacija zahteva novac. Poštujte rad novinara i pomozite opstanak slobodnog novinarstva. Kupite Svedok na kiosku.

O autoru
       Julijana Janković rođena je 26.3.1986. godine u Boru. Završila je Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, odsek Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću 2011. godine.
       Pisanjem poezije i lirskih zapisa bavi se od osnovne škole.
       Živi u Beogradu i radi kao profesor srpskog jezika i književnosti u Zubotehničkoj školi.
       Radi i kao lektor i recenzent. Do sada je objavljivala pesme po različitim časopisima i zbornicima. Clan je Kluba pisaca Cukarica.




























































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX