SVEDOK Internet



Broj 1094.

Poseta
5189845

Sedmodnevni obrok za tri osobe za svega 100 evra

Rušenjem mita o Kosovu Vučić stvara mit o - sebi!

Kako smo delili Kosovo

Duh Zorana Zaeva širi se regionom?!

Od Šetlandskih ostrva do Kaspijskog mora ne postoji narod obespravljen kao Srbi


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Uz prvenac-knjigu poezije Julijane Janković: „Prostor i nesanica. Zov“
Strast umetničke emocije

       Srpska poezija je dobila veliko pojačanje, a Vasko Popa, Milovan Danojlić, Branko Miljković, Bora Radović...talentovanog „naslednika“ s kojim bi mogli da – diče.
       Profesor Julijana Janković u svojoj prvoj knjizi poezije „Prostor i nesanica, Zov“ nagovestila je svoj ogroman talenat, a uz to i poznavanje tananih finesa srpskog jezika (s čim mnogi današnji pisci i pesnici ne bi mogli da se podiče!)
       Dakle, „Prostor i nesanica. Zov“ je tu: čitaoci su je prihvatili, a srpska poezija, očito ne mora sa setom da se seća – „eh, kakvi su to pesnici bili...“
       Julijana je ovde i sada. Knjiga je tu, a sledeće se željno isčekuju...
       * * * * * * * * * *
       Moderna poezija u najvećoj meri nastoji da u poetskom postupku, najpre selekcijom, kontrolom pretpostavljene strasti i zaobilaženjem opštih mesta, usmerava i u izvesnom smislu disciplinuje emocije i da ih uvede u slojevit kanon pevanja i mišljenja. Pesnik bi trebalo da bude trezven i oprezan. Ponovićemo često navođen stav T. S. Eliota, jednog od rodonačelnika savremenog pesničkog govora: „Poezija nije puštanje na volju emociji, već bežanje od emocije; ona nije izraz ličnosti, već bežanje od ličnosti. Ali, svakako, samo oni koji imaju svoju ličnost i svoje emocije znaju šta znači želeti da se pobegne od njih“! S druge strane, savremena pesnička umetnost neizbežno je oslonjena, i mora biti oslonjena na ono što joj je prethodilo, dakle, na poznavanje pesničke tradicije. Nekritičko racionalisanje („cenzurisanje“) emotivnosti, najčešće naglim iskoračenjima, nosi rizik zavođenja - može da povuče u banalnost...
       Druga krajnost je neprozirna hermetičnost. Rešenje je rušenje starih i stvaranje novih struktura, zapravo, rešenje je – mera, strukturalna i stilska.
       Julijana Janković ima osećanje mere, pesničke samodiscipline i otud je njena poezija na pravom tragu: njena emocionalnost strogo je individualizovana i vezuje se za samo pesništvo, čisto od uobičajene slabosti – „informativnosti“ ili, nasuprot tome, sentimentalnosti. Tematski je određena egzistencijalnom strepnjom, krizom ljudskog identiteta, smislom samog pesništva... Još jedan dokaz i da je najmlađa srpska poezija svojim potencijalom – kako neko reče – očuvala poetičku snagu, jezičku i imaginativnu prodornost, ali i sposobnost postavljanja autentičnih pitanja, piše, između ostalog ugledni novinar i publicista Milivoje Glišić u recenziji knjige.
       Za primer zaumne imaginativnosti uzećemo odlomak (završni deo) iz pesme Sebi ću reći: lestvice istrebljenja:
      
       Ja sam kao tvoja usidrena seta.
       Usne su mi ptice.
       Govoriš mi zlatom.
      
       Cudo jedno gromno
       U uskome stanu.
      
       Tako; sat za satom.
       Beznadno i lomno
       srušilo se nebo
       iz kog trice pupe.
      
       Crne nesvesnice
       U mojoj su koži.
      
       Sve te stvari skupe
       dok žvaćemo prostor
       oblikuju potres.
      
       Tvoje slepo lice.
      
       Razume se da i poezija Julijane Janković traži sadejstvo čitaoca očekivanim zahtevom za razumevanjem pojedinih pojmova i reči, sklopova pojmova i reči, i za osećanjem na nov način izraženih unutrašnjih pesničkih zvukova i slika, sa novim ritmovima i značenjima.
       Kažu da je vrhovni zahtev moderne lirike savršenstvo jezičkog izraza; u poeziji Julijane Janković smenjuju se suptilni sklopovi posebnih pesničkih kvaliteta reči – ono što se u antici zvalo „oneobičavanje“ – često se više nagoveštava, upućuje i sugeriše, nego što se, u klasičnom smislu, govori...
       U poeziji Julijane Janković uočljivo je ono što je najvažnije – strast umetničke emocije, i ono što nije preterano često u mlađoj srpskoj poeziji - skladno objedinjeno pevanje i mišljenje. Ukratko, na pravom je putu.
       Njena poezija je na tragu zlatne generacije srpskih pesnika, Vaska Pope, Milovana Danojlića, Branka Miljkovića, Bore Radovića i Novice Tadića. Folklorni oblici stvaranja, elementi kolektivnog stvaralaštva, hermetičnost kazivanja i modernost izraza jesu neke od odlika njene poezije. Intimna lirika, ispovedni ton, obraćanje sebi i onom drugom koji je zove, borba sa svojim senkama i prividima, sastavni su elementi ovih pesama. Stihovi su mračni i teški, a najsnažniji motivi su motivi smrti, raspadanja, uništenja, krvi i gladi. Ta glad je gotovo neutaživa, osim kad je u sprezi sa ljubavlju, osim u dijalogu sa Drugim, a taj Drugi je čas deo lirskog subjekta, njegovo neodvojivo naličje, senka istinskog postojanja, a nekada muški princip, neki drugi koji u spletu sa subjektom, jer su isti, isti ih koreni vuku i ista sudbina goni, postaju jedno. Progonjeni, odbačeni i zauvek drugačiji, pronalaze spone među sobom i u njima eksploziju smisla, piše u recenziji profesor Milica Radovančev.
      
       Kvalitetna i objektivna informacija zahteva novac. Poštujte rad novinara i pomozite opstanak slobodnog novinarstva. Kupite Svedok na kiosku.

O autoru
       Julijana Janković rođena je 26.3.1986. godine u Boru. Završila je Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, odsek Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću 2011. godine.
       Pisanjem poezije i lirskih zapisa bavi se od osnovne škole.
       Živi u Beogradu i radi kao profesor srpskog jezika i književnosti u Zubotehničkoj školi.
       Radi i kao lektor i recenzent. Do sada je objavljivala pesme po različitim časopisima i zbornicima. Clan je Kluba pisaca Cukarica.
































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX